Nepune dve sedmice nas dele od početka nove školske godine. Nekako po navici, kada dođe mesec avgust, u javnosti se pokreću diskusije oko toga kako će izgledati nova školska godina. Ovoga puta pažnja javnosti je još veća, s obzirom na tragičan kraj protekle školske godine, koja će još dugo biti upamćena po katastrofalnom događaju u školi „Vladislav Ribnikar“, kada je maloletni K.K izvršio masakr, usmrtivši devetoro učenika i čuvara škole.
Predstavnici relevantnih prosvetnih sindikata poput Sindikata obrazovanja Srbije i Sindikata prosvetnih radnika Nezavisnost u javnost su ovih dana izneli frapantan podatak da nastavnička veća počinju već 20. avgusta, a da ni Ministarstvo obrazovanja, niti Vlada još uvek nisu dali nova uputstva za narednu školsku godinu.
Sindikati su imali nekoliko zahteva za izmenama pravilnika, tražeći smanjenje prosečnog broja učenika po odeljenju, kao i to da se jasno utvrdi na koliko odeljennja idu po jedan psiholog i pedagog. Uz to, traženo je da se poradi na zaštiti nastavnog osoblja, povećanju bezbednosti škola i strategijama za smanjenje vršnjačkog nasilja u školama. Odgovore još nisu dobili, što dodatno produbljuje neizvesnost i strahove ne samo kod nastavnog osoblja, već i kod dece i njihovih roditelja.
Na ovako katastrofalno stanje u našem obrazovnom sistemu ukazuju i opozicioni lideri, neki od organizatora protesta „Srbija protiv nasilja“.
Veliki broj ljudi na protestima, barem u proteklim mesecima, činili su mladi – srednjoškolci i studenti. Oni koji su tragedijama, ako je uopšte na takav način moguće govoriti, najviše pogođeni. I oni koji bi u budućnosti trebalo da budu aktivni i politički svesni članovi društvene zajednice. Sa protesta su nam jasno poručili: „Ne potcenjujte nas!”. Upečatljivo je pismo učenika Prve beogradske gimnazije, napisano 11. maja, svega osam dana nakon tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“. U pismu su dobrim delom naznačili neuralgične tačke našeg obrazovanja, ali i ponudili određena rešenja. Pismo je uspelo da skrene pažnju javnosti na to da je i mlade ljude potrebno saslušati, naročito oko pitanja koja se njih najviše tiču.
Ipak, moramo priznati da je pismo i takav način promišljanja mladih ljudi izuzetak. Da bi se svest mladih ljudi o politici i društvenom angažmanu na različitim nivoima jasno probudila, neophodna je sistemska edukacija kroz obrazovni proces i mukotrpan rad svih struktura koje čine obrazovni sistem.
Čini se sasvim izvesnim da im čak ni osnove društveno-političkog delovanja kroz obrazovni sistem nisu adekvatno predstavljene. Ali je važno napomenuti i ovo: pravo je pitanje da li bi vladajućim strukurama odgovaralo da kroz obrazovni sistem stvaraju društeno-politički svesnu omladinu. Takvu koja bi u budućnosti bila pretnja tim istim strukturama. Pogotovo autoritarnim vladajućim strukturama, čiji mehanizmi vladanja počivaju na gušenju bilo kakvih pluralizama u demokratskom društvenom delovanju. Pretpostavimo da potreba za društveno-politički svesnom i odgovornom omladinom postoji, barem u jednom delu društva.
Pod tom pretpostavkom, na bazi jednog misaonog eksperimenta u skladu sa potrebom za novim dopunama upustava za novu školsku godinu, nije zgoreg razmišljati o uvođenju novog školskog predmeta. On bi imao jasnu nameru da pokrije sva važna društveno-politička pitanja proizvodeći željene efekte i ishode u cilju pojačane demokratizacije društva. Njegovo ime bi moglo biti Principi demokratije i društvenog delovanja u zajednici.
Uvođenje ovakvog predmeta imalo bi za cilj da pokrije tri relevantna pitanja. Prvo je u kakvom bi se okviru predmet primenjivao. Drugo pitanje je: kako bi jedan takav predmet izgledao i ko bi ga i kako morao implementirati? I kao treće, šta se uvođenjem predmeta želi postići, odnosno kakve efekte i ishode želimo dobiti?
Okvir primene i uvođenja predmeta
Okvir primene i uvođenja predmeta treba tumačiti dvojako. S jedne strane, važan je makro-okvir, odnosno društvo u celini i njegove institucije. Uvođenje ovog predmeta predočilo bi kroz adekvatnu edukaciju učenika i učenica, šta su osnovna načela, vrednosti i norme koje stoje u skladu sa najvišim demokratskim vrednostima. A to se može ukoliko najviše obrazovne institucije kao kreatori obrazovnog sistema u tome vide primarni cilj delovanja.
S druge strane, mikro-okvir morala bi biti škola kao mesto direktne primene. Implementacija jednog ovakvog predmeta ne bi bila potpuna ukoliko škola kao institucija nema drugačije ustrojstvo. Ona bi morala predstavljati ključan okvir u kome bi se slobodnije donosile odluke vezane uz samu školu. Gde bi autonomija škole, zaposlenih, nastavnog kadra i dr. donosila značajno veće vrednosti i mogućnosti.
Uvesti predmet s ciljem učenja o demokratskim principima i delovanjem u zajednici, kroz instituciju koja ima autoritarno i antidemokratsko ustrojstvo nema previše smisla. Škola kao primarni referentni okvir učenicima treba biti primer kako se poštuju demokratski principi i šta znači delovanje u okviru školske zajednice. Na mikroplanu, škole bi morale biti uređene po demokratskim principima odlučivanja i zajedničkog suživota zaposlenih i učenika u jednoj mini-demokratskoj zajednici. Bez toga, uspešnost primene ovog predmeta bila bi daleko manja.
Primena predmeta: osnovne teme i tehnike predavanja i ko bi ih primenjivao
Da bi se željeni rezultati postigli, predmet u školama mora biti obavezan. Izučavao bi se od petog do osmog razreda osnovne škole i u srednjim školama, bez obzira na to da li se radi o trogodišnjim ili četvorogodišnjim školama. To bi ga razlikovalo od građanskog vaspitanja koje je od početka bilo fakultativno.
Kroz obrazovni sistem od jedanaeste do devetnaeste godine života, u formativnom periodu odrastanja, svaki učenik bez izuzetka bi se edukovao o osnovnim temama i principima demokratije i delovanju u zajednici. To bi ga nakon završene škole, kada dobije pravo glasa i pravo izbora, učinilo spremnim da bude savestan i odgovoran građanin koji zna kako, šta i zašto bira i kakva su njegova prava i obaveze u društvu.
Osnovne teme koje bi bile pokrivene nastavnim programom su sledeće:
- Šta su pravna država i društvo i zašto je relevantno da oni postoje?
- Šta su osnovne demokratske slobode i u skladu sa njima osnovne društvene vrednosti demokratskog sistema?
- Šta su demokratski izbori, pravo glasa, na koji način se glasa i zašto je neophodno koristiti glasačko pravo?
- Kako fukcioniše sloboda javnog govora i kolika je društvena relevantnost slobode medija?
- Šta je podela vlasti, šta sve spada pod nju i koje institucije su od presudnog značaja za funkcionisanje društva?
- Različiti tipovi demokratije i oblici vladavine koji urušavaju demokratiju.
- Šta je ideološki spektar, ko je levo, ko desno, ko centar i koji su osnovni principi i teme različitih političkih ideologija?
- Mesto građanina kao pojedinca i društveno-političkog delatnika u okviru društva: koja su njegova prava i obaveze?
- Šta je to pravo na pobunu i građanska neposlušnost?
Navedene teme iz nastavnog programa bi trebalo da predaju specijalno obučeni nastavnici. Pretpostavka je da bi ovaj predmet mogli predavati nastavnici završenih fakulteta iz oblasti humanističkih nauka (psiholozi, sociolozi, pedagozi, politikolozi, pravnici i dr.). Prethodno bi kroz zajedničku stručnu saradnju i praksu bilo neophodno pronaći konsenzus oko toga kako će i na koji način predavati gradivo i kojim nastavnim tehnikama će ga bolje implementirati. U tom smislu, u skladu sa gorenavedenom važnošću demokratkog delovanja u okviru škole kao obrazovne institucije, nastavnici bi morali imati slobodu u odlučivanju o načinu primene tehnika.
U okviru predmeta bi najzastupljeniji bio praktični deo, iako se bez važnih elementarnih teorijskih znanja ne bi mogao sprovesti ni praktični deo. Raspodela teorije i prakse iz ovog predmeta bi u procentualnom odnosu bila 35:65%. Akcenat bi trebalo više staviti na praktični deo, što zbog slabije prijemčivosti mladih na duboke teorijske koncepcije i udubljivanja u njih, što zbog veće dinamike i angažmana učenika radi samog cilja: stvaranja društveno svesnog i aktivnog građanina. Društvenog aktivizma nema bez praktičnog delovanja u zajednici.
Tehnike praktične primene nastavnog programa koje bi se primenjivale moraju biti što preciznije, jasnije, direktnije i uključivije za većinu učenika i učenica. Poželjno bi bilo sprovoditi kombinaciju nastavnih tehnika poput:
- Debate (učenja pravilnom vođenju dijaloga).
- Kreativnog izražavanja (proizašlog iz teorije, uz edukaciju argumentovanoj raspravi).
- Simulacije rada (praktičnog prikazivanja funkcionisanja onih demokratskih institucija i fenomena poželjnih u demokratskom društvu, shodno datoj temi koja se izučava).
- Pisanja kratkih radova i izrada ilustracija (radi olakšanog usvajaja gradiva i praktičnih vežbi, ali i sistematizacije stečenih teorijskih i praktičnih znanja).
- Igranja uloga (praktično poprimanje uloga društvenih aktera u demokratkom društvu i vežbe na datim ulogama shodno temi iz okvira nastavnog programa zadate od strane nastavnika).
Svaka od tehnika bila bi primenjiva u skladu sa starosnom strukturom učenika. Moramo imati u vidu da se tehnike ne mogu jednako primeniti na učenika starosti 11 godina i učenika od 19 godina. Predavači moraju raditi na tome da i teorijski i praktični deo, prezentovan kroz tehnike, usklade sa starošću i zrelošću učenika i učenica. Učenik mora permanentno biti u fokusu primene tehnika koje, primenjene na odgovarajući način, daju najpoželjnije rezultate.
U praktičnom delu nastave, radi efikasnije primene stečenih znanja i veština, neophodno je unutar škole kao demokratske institucije podsticati stvaranje školskih sekcija. Pre svega, zato što je to dobar način za vežbanje rada u timovima, za sticanje zajedničkih iskustava, ali i zbog budućeg vanškolskog delovanja.
Sekcije bi se slobodno i samostalno birale od strane učenika na bazi ličnih interesovanja. Fokus sekcija bi bio na društveno-političkim poljima poput: politike, prava, ekonomije, socijalnih pitanja, ekologije, prava žena, kulture i sl. Sekcije bi se zasnivale na aktivnom učešću nastavnika i učenika u osmišljavanju mini-projekata u kojima bi učenici volontirali, tako stičući iskustva za rad u zajednici. Postojale bi samo u srednjim školama kroz praktični deo nastavnog predmeta, pod pretpostavkom da su srednjoškolci nešto zreliji i svesniji odgovornosti delovanja u društvenoj zajednici od učenika viših razreda osnovne škole.
Volontiranjem u određenim poljima i aktivnim učešćem u osmišljavanju projekata, srednjoškolci bi se više zainteresovali za data polja i društvene teme, što bi ih moglo zainteresovati u kom pravcu se dalje razvijati nakon završetka srednje škole i na koji način bi stečenim znanjima i veštinama mogli da unaprede društvenu zajednicu kroz praktični rad. Kroz te vidove akcije mladi bi se potencijalno profilisali i za studije iz onih oblasti koje sekcije pokrivaju. Time bi se potencijalno dalje reprodukovali u novi nastavni kadar za ovaj predmet.
Kakve efekte i ishode želimo postići?
Osnovni efekti i ishodi koji bi se dobili uvođenjem jednog ovakvog nastavnog predmeta ogledali bi se u činjenici da je za stvaranje demokratskog društva u celini prethodno potrebno stvoriti naraštaje kadre da ka tom cilju streme.
Od velike važnosti bi bilo sistemski preko obrazovnog procesa proizvesti mlade generacije spremne da svesrdno rade na ostvarivanju demokratskih principa kroz značajan društveno-politički rad i angažman u zajednici. Oni bi kasnije svojim primerom davali primer naraštajima koji dolaze reprodukujući svoja znanja i prenoseći ih na njih, uz nužne modifikacije i prilagođavanja tim novim generacijama i njihovim životnim trendovima.
Reprodukovanje stečenih znanja o demokratskim principima i delovanju u društvenoj zajednici ne bi se obavljalo samo na nivou onoga što je naučeno u školi i što se prolazi kroz taj okvir obrazovnog procesa, već i kroz primarna zanimanja nakon škole, koja ne moraju nužno biti vezana za društveno-političke oblasti. Tako bi se društveno delovalo u skladu sa demokratskim principima, kroz više profesionalnih kanala sa ciljem primene i pravilne edukacije novih mladih generacija i sa ciljem kvalitetnije adaptacije na društvo, profesionalne okvire i demokratski društveni okvir u celosti.
