Trideset i kusur godina je prošlo od početka ratova u bivšoj Jugoslaviji a kompleksni proces suočavanja sa zločinima tih ratova u najmanju ruku na ovim prostorima nije upalio. I to nije upalio do te mere da smo te zločine sasvim uspešno potisnuli (osim kad ih treba iskoristiti za neke izbore ili maskiranje neke brljotine) da sada izgleda da je ceo region uradio upravo ono zbog čega je u tranziciju i krenuo: zaboravio prošlost i zacopao se u sasvim izvesnu (mada zastrašujuću) budućnost. Ali tamo nas možda čekaju neke neprijatne utvare.
Na Peščaniku smo, tako, pre par dana mogli pročitati tekst koji se bavi problematikom prošlosti & budućnosti, odnosno Regionalne komisije za istinu i pomirenje (REKOM) kroz čitanje nove knjige Denise Kostovice „Tiho Pomirenje“. Svašta se može zameriti, a na prvom mestu činjenica da su i Denisina analiza i tekst Jasne Dragović-Soso jednostavno rečeno apologija projekta REKOM-a kojoj je u potpunosti amputirana makar i naznaka namere za nekim ozbiljnim kritičkim osvrtom. Na kraju krajeva u pitanju je i potpuno očigledno teranje maka na konac, a argumentacija i knjige i teksta se svode u suštini na priču o omašenom cilju ali pogađanju svega ostalog (mada nije pogođeno previše ni toga ostaloga). A sve to je uistinu čudno jer bedna istina je da je REKOM jedan od najupečatljivijih neuspeha svih projekata suočavanja sa prošlošću, metafora jednog strateškog i temeljnog fejla i jedne — ispalo je tako na kraju — krajnje naivne utopije.
Jer danas – pet i kusur decenija nakon izmišljanja „komisija za istinu i pomirenje“ — kao region nismo napravili ni makac, za REKOM otprilike nije čuo niko sem uskog kruga učesnika u samom projektu i još nekoliko zaluđenika, a u javnima sferama svih država proizašlih iz raspada Jugoslavije svaki pokušaj da se razmrsi klupko ratova devedesetih izaziva podsmeh.
Komisije za istinu i pomirenje zapravo brišu opasnu tektonsku pukotinu između zločinaca i žrtvi
Međutim, to nije specifikum divljeg Balkana. Naprotiv, izgleda da posledice i prakse svih komisija za istinu i pomirenje, pogledaju li se iz rakursa porazne 2023., izgledaju pomalo patetično. Zapravo, kad se podvuče crta, ispada da su — kad god su to lokalni politički konteksti dozvoljavali — one najpre korišćene kao ljušture ispražnjene sadržaja.
Naravno, da bismo našli najčistiji primer jedne takve ne moramo ići daleko: upravo je to bila i Koštunicina komisija (koja na kraju nije proizvela ni izveštaj koji možemo pročitati već se nekako… rastvorila i nestala) ali se iz izveštaja onih nekoliko sastanaka vidi da su teme koje su povlačene zapravo teme iz registra kafanske rasprave: ratovi devedesetih su obavijeni maglama etničkih sukoba koji sežu do u pamtivek i na kraju su nedokučivi, pomalo metafizički i nepromenjivi. Koštunica je imao svoju „formu” koja (naizgled) nije imala sadržinu, a lokalno javno mnjenje svoje „nisu zločinci krivi nego je to istorija”. Niko u stvari nije kriv (i sve je sad ok), a business as usual se mogao nastaviti.
Jer ako je bila komedija, ne znači i da ona nije izvršila i centralnu funkciju komisija i da je bila samo ljuštura bez sadržaja, jer je ipak odradila svoju svrhu, samo li se pogleda iz jednog specifičnog ugla.
Na kraju krajeva — komisije za istinu i pomirenje zapravo brišu opasnu tektonsku pukotinu između zločinaca i žrtvi uspostavljenu zločinima i odnosima dominacije te od te dve inherentno suprotstavljene kategorije čine jednu zajednicu sa uspostavljenim nakaradnim mirom između zločinaca i žrtava. Jednom rečju, komisije za istinu i pomirenje formiraju naciju kao funkcionalu političku celinu sa elementarnim političkim konsenzusom u njenom centru: svi će zločini na kraju biti zaboravljeni da bismo kao društvo mogli da se zagledamo u budućnost. Iznova i iznova, dakle, nacija kao politička zajednica počiva na nekoj neizgovorenoj tajni, pa kao što je sama nacija nastala na zaboravljenom zločinu ukidanja onih nižih i starijih kulturnih oblika, pa na kraju i povelikom broju zaboravljenih genocida, počiva i na zaboravljenom ukidanju klasnog sukoba i njegovom sakrivanju „nacionalnim jedinstvom“.
Jer naravno da je nacija ljuštura za kapitalističke odnose: ona ih gura, sprovodi, skače u pomoć kad su ugroženi; ona je i pancirni prsluk za onu važniju vrstu odnosa (klasne odnose) pa prima udarce kad smo ljuti; na kraju krajeva — maltretira nas kad smo neposlušni, a tuče i ubija ako taj neposluh postane i makar malko opasan.
A nacionalnim državama je poslednjih decenija jedan od osnovnih zadataka i beskompromisno uklapanje društava u globalne ekonomske odnose pa na kraju ispada da kada gledamo u budućnost i zarad nje se mirimo – u stvari gledamo u kapitalizam i zarad njega se mirimo.
Uostalom, ako se pogleda sa dovoljno velike vremenske dostance, nasleđa ovih komisija su društva koja su možda postigla taj unutrašnji konsenzus — ali se u njima ni za jotu nisu promenili unutrašnji oblici dominacije.1 Pa su tako i sve istine i pomirenja koje komisije za istine i pomirenja proizvedu — temelj elementarne političke stabilnosti neophodne za reprodukciju klasnih odnosa, cirkulacije kapitala i funkcionisanje ekonomije.
Kad smo žrtve kao nacije — nismo žrtve kao klase
Dakle, funkcija komisija za istinu i pomirenje je stabilizaciona: uloga joj je da suštinski klasni sukob transformiše u one oblike koje je daleko lakše kontrolisati i njima upravljati. Upravo su stoga međunacionalni (i ostali identitetski) sukobi u savremenim društvima danas privilegovana forma sukoba: niti jedan od ovih oblika neće ugroziti centralne političko ekonomske procese iako će često iz njih izvirati, a u isto vreme će pružiti i jako zgodan ventil za povremeno regulisanje socijalnog pritiska i veoma često poslužiti kao zgodna predizborna žvaka.
U slučaju bivše Jugoslavije, centralni političko ekonomski proces koji se morao braniti je bio ekonomska transformacija iz socijalističke u kapitalističku-privredu-na-periferiji i primitivna akumulacija kao inicijalni oblik uspostavljanja klasnih odnosa. U tom smislu, Koštunicina komisija za pomirenje i prateći nacionalistički cinizam u odnosu prema nasleđu ratova devedesetih su već odradili svoj posao i izuzetno efikasno ispunili temeljnu funkciju komisija za istinu i pomirenje. Jer njihova je dubinska funkcija u obezbeđivanju političkog konsenzusa i političke stabilnosti kao uslova za proizvodnju kapitalističkih hijerarhijskih odnosa neophodnih za cirkulaciju kapitala i reprodukciju proizvodnih odnosa i, igrom slučaja, taj je politički konsenzus u bivšoj Jugoslaviji pronađen u najmanjem zajedničkom činiocu: bespogovornom prihvatanju „nacionalizma“ kao jedinog legitimnog oblika politike. Veoma ukratko – ako komisije za istinu i pomirenje mire tlačitelje i tlačene, u slučaju bivše Jugoslavije i Istočne Evrope pomirila je eksproprijatore i eksproprirane a privredi omogućile da neometano nastavi svojim putem privatizacije.
A rad Denisa Kostovic i tekst Jasen Dragović-Soso dakle promatra REKOM —projekat alternativne komisije za istinu i pomirennje — kao da je jedini kontekst u kojem on nastaje nacionalizam a neuspeh traže u potrebi nacionalnih država i njihovih administracija za ciničnom mimikrijom kojom bi sopstvenu naciju (i ponekog neuralgičnog pojedinca unutar nje) poštedeli istorijske odgovornosti. Kao da je nacija i nacionalizam jedini okviri u kojima se naša vrsta suočavanja (ili ne-suočavanja) dešavala. Dakle iznova — kao da je nacionalizam sam sebi cilj, epistemička mebijusova traka, obrnuta sama u sebe — a ne da je vrsta (banalnog i kafanskog) nacionalizma koja se praktikovala na Balkanu zapravo strukturna potreba jedne druge i dublje transformacije – one ekonomske.
REKOM je prizma kroz koju se čita politička i identitetska mapa tranzicione Srbije
A REKOM je, neplanirano, sa svoje strane odradio temeljni legitimacijski posao jer i ona legitimiše nacije nastale iz ubistva Jugoslavije tako što legitimiše nacije i predstavljajući „naciju“ (etničku pripadnost) kao sočivo i prizmu kroz koje se raspad bivše države tumači. A ako želimo izlaz iz začaranog kruga — samu bi geografiju ratova devedesetih morali drugačije organizovati: jer možda osnovni agensi raspada Jugoslavije nisu bile „nacije“, već su to bile klase (iako mi to sada ne vidimo). Pa se tu da identifikovati i uloga „nacija“ u postratnom periodu: kad smo žrtve kao nacije — nismo žrtve kao klase. Na kraju dodajmo i mentalnu vežbu iz registra omiljenih igračaka postjugoslovenskog prostora – brojanje žrtava: vrlo verovatno najbrojnije žrtve ratova devedesetih nisu ni Bošnjaci, ni Albanci, ni Srbi ni Hrvati već radnici.
Ali dodajmo još jednu stvar: formatiranje teksta Jasne Dragović-Soso u apologiju REKOM-a možda i ne treba da iznenađuje s’ obzirom na poziciju i REKOM-a i centralne institucije koja je projekat u velikoj meri i iznela (Fond za humanitarno pravo) unutar političkog diskursa u Srbiji poslednje dve decenije. FHP a sa njim i REKOM (zajedno sa nekim ostalim svetim kravama druge Srbije) stajao je namesto demarkacione linije dve mnogo puta pominjane političke raskoline između „prve” i „druge” Srbije. Dakle, ili ste bili “za” FHP i sve što on radi te ste se smatrali „drugom” ili ste bili protiv te ste se smatrali delom „prve”.2
Drugim rečima: REKOM nije samo REKOM, već prizma kroz koju se čita politička i identitetska mapa tranzicione Srbije. I tu valja i locirati vrednost teksta kojim se bavimo: njihova je funkcija upravo u obezbeđivanju flastera koji treba da zakrpi zjapeću ranu potpunog neuspeha političkog projekta druge Srbije i jedno od poslednjih identitetskih sidrišta za nju.
A imajući u vidu da su i „prva“ i „druga” Srbija tranziciju podržavale svaka na svoj specifičan način — naravno da ne treba ni da previše čudi što je i sam Fond za humanitarno pravo završio baš tamo gde ide svaka kapitalistička privreda: u neumerenoj eksploataciji radnika, horizontalnoj strukturi, nedemokratskim procedurama i projekcijom moći malog centra i stvaranjem jedne mikro diktature u radnom kolektivu.
Na kraju, ako bi se baš terao mak na konac, ako i ima nekog uspeha u REKOM-u – to je u činjenici da je pokazao da centralni politički agensi nisu društva (što je i bila meta-ideja REKOM-a: pošto je projekat državne komisije prdnuo u čabar, ideja REKOM-a je bila da napravi komisiju za istinu i pomirenje koja će funkcionisati onkraj države pa makar to značilo često i uprkos njoj) već samo i isključivo države kao oblik projekcije moći na dole sa sve svojim gotovo neograničenim moćima manipulacije i uspostavljanja poželjnih dominantnih oblika politika; da će “pomirenja” biti samo ako dominantnoj državnoj ideologiji i agensima to odgovara; te da država na kraju krajeva vedri i oblači političku sferu, kroji je kako joj je u interesu, odnosno u interesu onih društvenih frakcija koje imaju dominantni uticaj na njene politike. A danas su to oni čiji je ključni interes neometana cirkulacija kapitala i koji ne žele da im različiti politički problemi (kao što je to nekakva „prošlost“) staju na put.
- Najuspešnija komisija za istinu i pomirenje – ona južnoafrička – tako ima isti problem: nit je zakačila glavnu političku ličnost kasnog aparthejda (Piter „Krokodil“ Bota se nekako izvukao čistog obraza i tiho umro, a da dodamo i zanimljivije detalje: uz sve gorenavedeno, država je porodici ponudila sahranu sa državnim počastima, pa je to Botina porodica odbila) niti je promenila unutrašnje oblike dominacije u toj državi.
- Na stranu sada i činjenica da pripadnici „prve“ Srbije zapravo u ogromnom procentu i nisu ni imali pojma čime se FHP bavi, niti šta je REKOM – ali su basirali kako su im mediji koji su strukturno podržavali sve vlasti govorili. Ali to nije stvar nerazumevanja i mentalnih kapaciteta kako bi bilo najlakše ovo ispratiti, već pre medijskog, obrazovnog i vremenskog siromaštva koje jednostavno sputava one „obične ljude“ da se dublje angažuju, pa im se putem medija može podvaliti sve. A to i jeste deo kompletnog političkog problema sa kojim se već tri decenije suočavamo. I to vam je ukratko, braćo i sestre, drugarice i drugovi — kapitalizam.
