Tekst je prvobitno objavljen na portalu LeftEast.
Tokom razgovora sa Anom Vilenicom i Lućilom Leparti, Ahmed Isamaldin nas vodi kroz istoriju revolucije u Sudanu i otkriva nam kako funkcioniše decentralizovana solidarna struktura Komiteta otpora usred bezakonja i rata, odnosno u okolnostima koje Isamaldin opisuje rečima „sada možeš biti upucan i da niko ne zna ko je pucao, jer je rat i svako ima pištolj“.
Ovo je prvi deo ragovora koje su aktivistkinje i naučnice Vilenica i Leparti vodile sa Isamaldinom 2. jula 2023. godine.
Ahmed Isamaldin je umetnik i istraživač iz Sudana. Član je organizacije „SudanUprising Germany“. Živi i radi u Berlinu. SudanUprising Germany je politička platforma u Nemačkoj čiji angažman obuhvata podizanje svesti o sudanskoj revoluciji i tekućem ratu koji je izbio 15. aprila 2023.
Ana Vilenica je članica uredničkog kolektiva Časopisa za radikalno stanovanje (Radical Housing Journal), Feminističkog autonomnog centra za istraživanja (Feminist Autonomous Centre for Research) i laboratorije za kolektivno proučavanje terena i politike naseljavanja na globalnom nivou „Beyond Inhabitation Lab“, trenutno u Torinu.
Lućila Leprati (Lucilla Lepratti) je antropološkinja čiji se rad fokusira na pitanja poput granica, migracija, roda, ekonomske antropologije. Članica je Feminističkog autonomnog centra za istraživanja u Palermu i živi na relaciji Palermo – Berlin.
Ana i Lućila: Balkan, severna i istočna Afrika su na sličan način konstruisani izvana kao problematična područja. Kada su u pitanju politike granica, odnos ovih mesta je kompleksan. Ljudi iz Sudana putuju balkanskom rutom preko teritorija u Istočnoj Evropi, koje su konstruisane kao spoljne granice Evropske unije. Međutim, o istorijskim procesima u Sudanu se vrlo malo zna. Možete li nam reći nešto više o Sudanskoj revoluciji i razlozima iza nje? Ranije ste spomenuli da je organizovanje inspirisano specifičnim borbama u Srbiji. Veoma smo zainteresovane da saznamo više o ovim vezama.
Ahmed: Da bismo revoluciju stavili u kontekst u kom se ova veza stvara, moramo se samo vratiti u prošlost, starom sudanskom režimu Omara al-Bašira. To je bio izolovan režim. Islamska diktatura – tako je zovemo jer u njenoj pozadini stoje Muslimansko bratstvo u kombinaciji sa vojnom vladavinom. Dakle, prodemokratski pokret u Sudanu su, tokom vremena, predvodile klasične i tradicionalne političke partije, pa čak i moderne levičarske partije poput komunista. Ali te stranke su se na neki način urušile unutar svojih struktura. Nisu bile dovoljno jake da izdrže vlast Bašira.
Od 2010. godine na političkoj sceni Sudana pojavio se novi, omladinski pokret, koji je verovatno sličan onom koji ste vi imali u Srbiji – prodemokratski pokret. Neki od tih pokreta su politički rad, koji je uglavnom nenasilno revolucionarne prirode, učili od balkanskih pokreta, posebno srpskih. Tako sam, na primer, bio deo pokreta pod nazivom „Siti smo“ – Girifna. Kasnije smo shvatili da su nas nazivali „obojenom revolucijom“, nazivali su nas proameričkim, prodemokratskim. Želeli smo da učimo od nenasilne revolucije, bez obzira na ideologiju, jer je bila neideološka, bila je prodemokratska, za slobodu. Političko iskustvo ljudi je bilo različito, neki su bili deo grassroots levice, drugi su bili liberali. U to vreme smo učili od pokreta Otpor! u Srbiji.
Ana i Lućila: Vaš logo je bio isti kao onaj koji je imao Otpor?
Ahmed: Ako pogledate Girifnin logo – ako odete na sajt naći ćete ga – zapravo ćete videti da je preuzet od srpskog pokreta. Ovo je bio prvi omladinski nestranački pokret u Sudanu i nastavio je sa istom tradicijom vršenja pritiska na političke stranke da se ujedine protiv režima i da vode javni razgovor jedni sa drugima. Ovaj pokret se postepeno razvio u revolucionarni, sa ciljem rušenja vlade. Okrenut ka velikim tradicijama nepartijske politike i nepartihskih revolucionarnih pokreta – postepeno je doveo do revolucije decembra 2018. godine.
Ovo je superstruktura revolucije, rukovodstvo, način na koji je stvorena, ali sami razlozi za revoluciju su bili politička ekonomija. Revolucija je počela 2018. godine kao revolucija gladnih, jer je cena subvencija bila sve veća i ljudi su želeli da se organizuju i izazovu režim. Ovo je usledilo nakon što su prodemokratski pokreti od 2010. godine oblikovali tradiciju demonstracija i protesta.
Godine 2018. došlo je do spontanog pokreta u Atbari, gradu u severnom Sudanu, a neki ljudi kažu da je bilo i studentskih demonstracija negde drugde, ali to nije potvrđeno. Ovo je ono što znamo: Najveće demonstracije bile su u Atbari, koji je radnički grad. Odatle, sindikati koje imamo u Sudanu, koji se ne zovu sindikati, već profesionalna udruženja – nezavisne nevladine organizacije radnika i zaposlenih koje su odlučile da predvode revoluciju – stvorile su koalicije sa postojećim prodemokratskim strukturama.
Jedan od njih je bio pokret Girifna, drugi je bio pokret „Change Now“, to su pokreti o kojima sam vam pričao, koji su se u svom političkom radu i svojim veštinam oslanjali na balkanske tradicije. Ovakve koalicije sindikata predvodile su prvi deo revolucije koja je 11. aprila 2019. srušila stari režim i njegovog šefa Omara al-Bašira. Organizovan je sit-in protest ispred vojnog štaba da bi se izvršio pritisak i srušio Bašir. Na sreću, Bašir je pao, ali je politička struktura zasnovana na vojnoj moći koju je on stvorio i dalje postojala – državni aparati, paravojne jedinice koje je oformio za zlostavljanje i pljačku ruralnog područja, kao i za suzbijanje revolucionarnih i prodemokratskih pokreta. Svi lideri tih aparata ostali su na vlasti.
Nakon toga, na vlast je na jedan dan došao još jedan pripadnik vojske. Sit-in protestom je zahtevano da i on ode i on je otišao. Zatim su zahtevi, potkrepljeni punom civilnom moći, prerasli u to da ceo Baširov režim i njegov državni aparat zauvek napuste političku vlast. Protest se radikalizovao i zahtevi su postajali sve jasniji i jasniji jer je bio otvoren za političko učešće, na isti način kao i onaj u Tahriru, Majdanu u Ukrajini i bilo gde drugde. To je bilo mesto za političke razgovore, ideološka škola. To je zakomplikovalo zahteve revolucije i nateralo revoluciju da pogleda istoriju Sudana i da vidi da je problem Sudana, istorijski gledano, militarizacija i centralizacija moći. Tada se zahtev radikalizovao pozivanjem na punu civilnu vlast i preraspodelu moći, otvorenu za političko učešće.
Nažalost, ovaj protest je brutalno okončo 3. juna 2019. ovojni i državni aparat koji je Bašir ostavio iza sebe, sa istim ljudima koji se sada bore u Kartumu, iste vrste koalicija vojske, paravojske i državnih aparata. Desilo se da su međunarodna zajednica i neke tradicionalne reformističke političke stranke iskoristile ovu priliku da sabotiraju te radikalne zahteve i stvore model vlasti zasnovan na učešću građana, klasičnih i tradicionalnih političkih partija i vojske. To je model koji je upravljao Sudanom za vreme „prelaznog perioda“, kako ga nazivamo.
Za to vreme nastao je još jedan radikalan pokret: Komitet otpora. Sve su to međusobne metamorfoze, nisu odvojeni pokreti. Na primer, u njemu ćete naći ljude iz pokreta Girifna iz 2010. godine o kojima sam vam pričao, koji su izučili veštine i tradiciju nenasilja. Borbe za demokratiju bile su deo stvaranja novih ćelija za ono što kasnije nazivamo Komiteti otpora, koji sada vode revoluciju. Vremenom su ljudi postali zreliji u smislu organizovanja. U početku su prodemokratski pokreti, poput Girifne, „Change Now“ i mnogih drugih, bili usredsređeni na zahteve, vremeno se to pretvorilo pokret Mesnih komiteta otpora koji se organizuje na nivou komšiluka u gradovima Sudana.
Ana i Lućila: Ko sada vodi revoluciju?
Ahmed: Revoluciju vodi pokret koji je i u prelaznom periodu nastavio da se bori, pokret Komiteta otpora. Znali smo da će vojska pokušati da izvrši puč jer je htela da napravi koaliciju sa tradicionalnim strankama i da ih potom odvoji od uticaja građana koji su na ulicama. Videli smo šta se desilo u Egiptu i Tunisu, i videli smo šta se dogodilo u mnogim zemljama u kojima je vojska izolovala velike političke partije od masa, a zatim ih napala izvodeći državni udar.
Upravo to smo tada videli u Sudanu. Vojska je bila deo koalicije sa građanima i predvodila je Savet za suverenitet. Onda je došlo vreme kada su civili morali da dobiju predsedavanje Savetom. Baš tog dana vojska je izvršila državni udar, sve političke stranke i civile strpala u zatvore i počela da zlostavlja Komitete otpora. Ono što se takođe dogodilo tog dana je da je Komitet otpora automatski preuzeo vođstvo revolucije – predvidevši da će vojska preuzeti vlast već su pripremili ulice. Dakle, ti mladi, možemo ih nazvati decom, mlade žene i muškarci organizovali su se zajedno po kvartovima, jer su se borili u prelaznom periodu. Oni su predvideli da vojska neće ustupiti vlast bez otpora. Potom je vojska zaista otpočela dominaciju političkom sferom u Sudanu. To je ono što je Komitete otpora pretvorilo u ultimativni otpor i na neki način avangardne revolucionare.
Komitet otpora je izradio nešto što se zove Mithaq, što znači Revolucionarna deklaracija narodne moći. Deklaracija je bila veoma radikalna, govorila je o upravljanju odozdo, decentralizaciji moći, otvorenoj za političko učešće, preraspodeli bogatstva zasnovanoj na socijalnoj pravdi, dekonstrukciji kolonijalne države nastale kolonijalizmom 1956. godine. Taj je dokument zapravo preveden i objavljen na vebsajtu grupe SudanUprising Germany. To je deklaracija koju su napisali svi ti komiteti otpora iz svih krajeva.
To je bila istorija revolucije do 15. aprila 2023. godine, kada je počeo rat, nakon što je vojska podeljena na frakcije počela međusobno da se bori. Zato je demilitarizacija političke moći bila zahtev revolucije, da bi se izbeglo nasilje. Želeli smo da prekinemo ovaj ciklus, ono što nazivamo ciklusom zla u Sudanu, da svako ko ima oružje može da preuzme vlast preko vojske ili iznenadnim stvaranjem oružanih snaga na marginama, a zatim dođe u Kartum i preuzme vlast. Na kraju se to i dogodilo, dve frakcije vojske su počele da se bore na ulicama Kartuma.
Ana i Lućila: Možete li nam reći nešto više o mesnim komitetima? Kako su organizovani i kakva im je prakse? Da li su organizovani po modelu zasnovanom na vođstvu ili je više u pitanju horizontalna struktura?
Ahmed:
Oni nemaju vođstvo. Oni su horizontalni, u osnovi su kolektivizovani među naseljima. Imaju operativne grupe, ali nemaju čak ni portparola. Imaju samo zahteve.
Komiteti otpora bili su protiv medijacije koju je uvela međunarodna zajednica preko UNITAMS-a, a to je specijalna misija Ujedinjenih nacija u Sudanu. Hteli su ponovo da posreduju između civila i vojske, da stvore model zajedničke vlasti između njih. Komiteti otpora su rekli: „Ne, pokušali smo to, ali neće proći. Vojska mora da napusti vlast. Vojska nema pravo da upravlja silom. Moraju se vratiti u svoje kasarne.”
Drugi deo njihovih slogana bio je protiv Baširove paravojske. Te jedinice su u osnovi stvorene da pljačkaju i izvlače višak iz ruralnih područja Sudana. Veoma su brutalni. Stvoreni su i organizovani unutar etničkih grupa da bi održali Baširovu moć i suzbijali revolucionarne snage na marginama Sudana, da izvuku višak sa margina i donesu ga u centar, kod Bašira. Stvorene su kao paralelne snage klasičnoj vojsci jer Bašir nije imao poverenja u samu vojsku. Želeo je da stvori višeslojan sistem nasilja. Multiaparat nasilja. Jedna od njih se zove Snage za brzu podršku – RSF (Rapid Support Forces). Deo zahteva Komiteta otpora zapravo je zasnovan na tvrdnji da je RSF deformisana institucija. Da ona ne liči na državu i zato ne bi trebalo da postoji. Ovo je brutalna institucija koja ima dugu istoriju zločina. Mora se rasformirati. To ne može biti deo budućnosti Sudana.
Mogli bismo da romantizujemo revoluciju, ali deo revolucionara želi da vrati naciju njenom jedinstvu, modernosti i demokratiji. To nije samo radikalna revolucija. Neki ljudi misle da se ova paravojska ne uklapa u modernu nacionalnu državu i da je zato moramo ukloniti. Neki ljudi žele da se kritički bave ovom temom i diskutuju zašto su uopšte stvorene paravojne jedinice. Na kraju krajeva, svi se slažu da su ove jedinice, posebno RSF, veoma brutalne. RSF je bio deo rasturanja protesta u junu 2019. godine.
Niko ne može kooptirati pokret bez centralizovanog vođstva. Ali takođe nikada nisu imali priliku da imaju direktne pregovore. Pregovarali su sa zahtevima, a zahtevi su artikulisani na 20 stranica. Komiteti otpora su takođe razvili efektivan mehanizam da raspravljaju o svojim dokumentima kroz veoma složenu strukturu, u kojoj svaki komitet napiše nacrt, a zatim ga preda grupi volontera, koji nalaze sličnosti u nacrtima i kombinuju ih. Tako su stvorili Revolucionarnu deklaraciju narodne moći. Glavni zahtev je da se dekonstruiše kolonijalni Sudan iz 1956. godine i da se izgradi novi, zasnovan na političkom učešću i okončanju svake vrste militantnih snaga van državnih institucija.
Oni su internalizovali mnogo nacionalističkih i patriotskih ideja jer su oni revolucija na globalnom jugu. Verovatno ste to videli i u nekim balkanskim pokretima, zar ne? Dok je bilo ksenofobije i nacionalizma u Komitetima, neki drugi ljudi su naporno radili da to promene. Pošto su Komiteti otpora nastali tokom pandemije COVID-a, distribucija podrške je bila zasnovana na pripadnosti naciji. Ali Komiteti su mogli da uče pre rata i promenili su ovu vrstu prakse. U pitanju je fleksibilan pokret koji uči na svojim greškama. Njegova ideologija je veoma fleksibilna. Menja se na osnovu diskusija i razgovora. Veoma je dinamičan jer je mnogo ljudi uključeno i svi mogu da doprinesu svojim mišljenjem. Ako imate čvrsto mišljenje i možete ubediti ljude u njega, možete uticati na čitav diskurs Komiteta otpora. Deo toga je bio kritika ksenofobije, nacionalizma i patrijarhata. Ovo je takođe bilo mesto koje je strateški infiltrirano od strane modernog feminističkog pokreta u Sudanu – ja ga zovem modernim jer smo imali klasičan u Sudanu tokom devedesetih. Zbog toga deklaracija Komiteta otpora ima dosta feminističkih ideja.
Ana i Lućila: Šta je sada ostalo od Komiteta otpora?
Ahmed:
U početku su pokušavali da naprave antiratnu koaliciju, koja je zapravo propala jer su klasične stranke htele da dominiraju i da njom manipulišu. Komiteti otpora su bili otvoreni da ponovo uđu u koaliciju, samo zbog antiratnog diskursa, ali političke stranke su o tome razmišljale kao o prilici da komitete uzmu pod svoje okrilje.
Model sudanskih političkih partija je veoma deformisan model koji ima veze sa višegodišnjom represijom. Te stranke su u prošlosti bile veoma jake, a onda je prošlo 30 godina bez demokratije. Komiteti otpora su uputili poziv na ujedinjeni antiratni front i mi smo se kao organizovana dijaspora odazvali tom pozivu, jer sebe smatramo produžetkom Komiteta otpora i njihovih glasova na evropskoj i međunarodnoj bazi. Ali opet, oni [stranke] su to upropastili.
Nakon što su stranke pokušale da upravljaju koalicijom, Komiteti su osmislili drugi plan: da posmatraju ratne traume i preuzmaju državne odgovornosti na sebe. Stvorili su politički diskurs koji je doveo do veoma politizovanog sistema humanitarne podrške koji se zove Sobe za hitne slučajeve (Emergency Response Rooms). To nije zamišljeno kao nevladina organizacija koju je kooptirao međunarodni humanitarni sistem, već više da preuzme odgovornost države na sebe. Sada nastavljamo našu revoluciju i deo toga je da posmatramo traume koje izaziva rat i da održavamo građansko tkivo kroz demilitarizaciju, tako što činimo diskurs civilne organizcije glasnijim od vojne organizacije. Uspostavljanjem narodnih kuhinja, obezbeđivanjem lekova, zbrinjavanjem ljudi, popravljanjem infrastrukture. Komiteti otpora su odlučili da zadrže svoje strukture i od svojih članova su stvorili tela. Sobe za hitne slučajeve su odvojene od Komiteta otpora, ali u isto vreme nisu odvojene u političkom smislu. Oni su isti članovi koji su uzeli drugo ime. Osnivanje Soba za hitne slučajeve se pokazuje kao uspešan model. Svaka Soba organizuje pružanje usluga shodno potrebama lokalnih zajednica unutar kojih je osnovana. Ove organizacije odgovaraju na potrebe ljudi.
Zakon u Sudanu je suspendovan, to je važno naglasiti. Veoma je teško raditi kao nenasilni pokret u ovim uslovima. Članovi pokreta se suočavaju sa otmicama; već smo izgubili četiri čoveka iz Komiteta otpora i do sada ih je oko dvanaest kidnapovano. Lekarski sindikati takođe podržavaju ove napore, imamo i drugu strukturu, a to su sindikati koji su demokratski izabrani u prelaznom periodu, koji podržavaju rad Komiteta otpora i takođe pomažu stvaranje ovih Soba za hitne slučajeve. Oni se takođe suočavaju sa otmicom; jedan lekar je nestao, ali su ga pustili pre samo dva dana. On je bio odgovoran za obezbeđivanje lekova u Sobama za hitne slučajeve.
Dve zaraćene strane shvataju da Komiteti otpora preuzimaju vlast preko tih Soba za hitne slučajeve, tako da koriste nasilje da otežaju rad komiteta, a takođe koriste suspenziju zakona kao način ugnjetavanja, van bilo kakvih okvira prava. U prošlosti su koristili taktiku ugnjetavanja preko policije i vojske u zakonskom okviru. Ponekad su se plašili istraga koje bi kasnije mogle da ih inkriminišu. Ali sada možeš biti upucan, a da niko ne zna ko je pucao u tebe jer je rat i svi imaju pištolj.
Sada pravimo veb stranicu za Komitete otpora na engleskom da pokažemo šta rade, sa mapom. Predstavljeni su i na društvenim mrežama. Svako od njih ima svoj vizuelni identitet jer su rekli „mi smo decentralizovani pokret, pa i naše boje moraju da budu drugačije“. Pošto rade u lokalnim zajednicama, organizuju se fizički. Veoma sam povezan sa Al-Džerifom, što je naselje u jednom delu grada. Posebno radim sa njima jer se ispostavilo da je tamo većina mojih prijatelja. Oni organizuju narodnu kuhinju inspirisanu programom besplatnog doručka Crnih pantera, jer sada imamo problem sa nedostatkom hrane.
Ljudi u Sudanu će se suočiti sa mnogim ekonomskim problemima u narednim mesecim ako naredna sezona žetve ne bude uspešna. Biće gladi i čak ni Komiteti otpora neće moći da reše ovaj problem. Hiljade su napustile Sudan. Ali većina ljudi je pobegla u druge gradove u zemlji. Rat se uglavnom dešava u šest gradova. Kartum je jedno od najbrutalnijih mesta, kao i Al Geneina u Darfuru. Mnogi članovi Komiteta otpora otišli su u bezbednija područja, a to su sada područja gde se proizvodi hrana, gde je koncentrisana poljoprivredna proizvodnja. Sada postoje napori među Komitetima otpora da pomognu seljacima i da tamo stvore lokalne organizacije, kako bi osigurali uspešnu žetvu, koja bi mogla da prevaziđe glad.
Ako ovaj model bude uspešan, ovo bi bila velika politička pobeda. Potpuno bi promenila narativ, pokazujući da zapravo nema potrebe za državom, niti ima potrebe za vojskom. Postoje mladi aktivisti koji su u stanju da svojim radikalnim idejama vode državu i apsorbuju traumu rata, da pokriju osnovne potrebe i infrastrukturu za proizvodnju i distribuciju hrane. Nadam se da sistem to neće razumeti, da paravojska i vojska neće razumeti šta planiramo, jer bi u suprotnom mogli samo da odu tamo i pobiju sve ljude.
Mnogi ljudi su migrirali u ruralna područja. Sada pokušavaju da stvore politički model. Postoji ideja za novu koaliciju, ali uz izbegavanje centralizovanih političkih partija i rad sa nečim što smo nasledili od kolonijalnog sistema, a to je domaća administracija, koja vodi mnoge plemenske grupe u ruralnim oblastima. Sve ovo je u procesu nastajanju i ide sporo jer morate da komunicirate sa mnogo ljudi, a sistem komunikacije nije tako dobar kao u prošlosti. Sada je u toku politički rad. Ovo su opiti i pokušaji.
Prevod sa engleskog: Anastazija Govedarica Antanasijević
