Menjanje tradicionalnih imena beogradskih ulica samo je po sebi postalo ozbiljna tradicija: sve vlasti koje su se očešale o gradsku skupštinu su menjale sve što im je palo pod ruku. Možda postoji veza između neracionalne želje za izgradnjom još starijeg Beograda i izgradnje još ćutljivijeg radnog subjekta.
Vest da Beogradske vlasti planiraju izmenu imena ulica koje nazive nose po toponimima iz bivših jugoslovenskih republika (Sarajevska, Zetska, Mostarska petlja, Mariborsa, itd) i njihovo administrativno posrbljavanje mnogi dočekuju – ako ne baš kao veliko iznenađenje s obzirom na praksu svih dosadašnjih vlasti i u odnosu na politički milje iz kojeg dolazi ideološko tvrdo jezgro vladajuće strukture – onda barem kao paradigmatični primer mikrokapilarne transformacije prostora glavnog grada te zilotske i sasvim ludačke želje da što taktikom svakog posečenog drvceta, što taktikom spaljene zemlje a što menjanjem toponima obeleže ama baš i poslednje crevce svakodnevnog života.
A iznenađenje nije i zbog toga što je u pitanju proces koji ima ozbiljnu tradiciju: revizija gradske istorijske geografije menjanjem uličnih toponima išla je postepeno i u fazama, pa je ova vlast – nakon što su prethodni režimi prvo izmenili nazive samo ključnih ulica, pa zatim i onih koji su podsećali na antifašističku borbu – jednostavno odlučila samo da je vreme za totalnu i završnu ofanzivu te da je kucnuo čas da se konačno iz toponima glavnog grada trajno izbriše i svako podsećanje na Jugoslaviju. Stoga se ovaj potez poprilično precizno da definisati kao simboličko obeležavanje teritorije grada obilnim mlazom srpstva.
Dakle, centralni je proces klanja Jugoslavije i socijalističkog nasleđa završen, pa se sada valja otarasiti i kadavera koji počinje da zaudara: sećanja na nju.
Stoga, osim što otkriva strvodersku prirodu ovdašnjeg režima, otkriva i tajnu u centru ovdašnjeg urbanizacijskog haosa i odnosa nove elite prema glavnom gradu. Jer gradska vlast Beograd planira upodobiti jednom sasvim precizno definisanom turističkom subjektu: subjektu koji je u Beograd došao po turu etničkih arhaizama (i instagram selfija) a niti mu je potrebno niti ima odveć vremena da se upušta u višeslojne balkanske istorije i gusto isprepletane slojeve nasleđa. Drugim rečima, u pitanju je jedan oblik čišćenja i sanitacije grada od nezgodnih i komplikovanih podsećanja; jedna mala istorijska lekcija koja kaže da Jugoslavije ovde nikada nije bilo i jedan sasvim specifičan i bizaran oblik njegove turistifikacije ovog puta kroz dejugoslovenizaciju i srbifikaciju.
Možda, na kraju, ovo svedoči i o egzistencijalnom strahu od gubitka vlasti: jer možda je u pitanju samo želja da – sada kada je možda nanjušila sopstveni kraj – ostavi svoj trag u gredi revizionističkih politika („Vesić was here” se uostalom, sada nalazi na svakoj zasranoj ulici, svakom raskopanom trgu, svakom posečenom drvetu, na svakom upropašćenom otvoru za kišnu kanalizaciju i izbija na površinu kada god padne veća kiša) kao što su ga ostavljale i sve prethodne vlasti. A jedina se možda razlika u odnosu na one prethodne nalazi u prostom intenzitetu i čistom zilotizmu kojom je ova vlast sivonjski upregla u posao, beskompromisno odašiljući odluku o promenama imena ulica preko vernih medija i s obzirom da ova gradska vlast kani da nacionalnoj pastorali upodobi i one potpuno marginalne gradske toponime. Doduše, donekle je jasno jer posla imamo sa ličnošću koja se u svojoj političkoj istoriji isticala tendencijom za promenom naziva ulica pa je tako pre nekoliko godina upregla da se jedan Beogradski bulevar nazove po ratnom zločincu.
Ali ostaje otvoreno pitanje žestine kojom se u ovaj poduhvat navalilo pa se stoga s pravom pitamo odakle taj zilotizam. Mnogi su komentari, možda čak ni ne omašivši ni za jotu, pokušali da razloge lociraju u nekoj, makar i elementarnoj racionalnosti: Stefan Slavković je sasvim u pravu kada tvrdi da je u pitanju stvaranje dimne zavese za sakrivanje nekih drugih, znatno nezgodnijih, problema; Markovina međutim, kada kaže da je u pitanju refleksija sudara sa stvarnošću te odustajanja od decenijskog programa stvaranja velike Srbije – možda čak i nije u pravu.1
Ali razloge bi možda trebalo tražiti i s onu stranu političke racionalnosti te ih staviti u kontekst tridesetogodišnjeg mesijanskog stvaranja nacije. Jer poprilično je jednostavno: stvaranje nacionalne države i nacije je proces koji je analogan odgovaranju na imperative (i ženske i muške) telesne lepote: Pred sobom imate fotošopovani i ulepšani imidž, jednu nemoguću laž ali i pored toga se sopstveno telo pokušava na silu uskladiti sa idealtipskim i lažnim modelom pred očima. Nacionalna država isto tako ima jedan imidž i laž ispred sebe, projekciju nacionalne države i nacionalnog jedinstva, jednu lažnu nacionalnu pastoralu, ali i pored toga sopstvenu svakodnevnu živuću stvarnost na silu prilagođava fantaziji. I nužno podbacuje jer je u pitanju upodobljavanje sa arhitekturom lažnih sećanja, podmetnutih identiteta i lažnih zajedništava. Na kraju krajeva, u pitanju je proces koji nikada ni ne uspeva da dobaci do svojeg ideala; uvek nužno izdaje sopstvenu ideju, pa se u njeno konstruisaje stalno mora ulagati eksponencijalno više i više. Drugim rečima, u pitanju je klinička slika nekakve političke bulimije.
Ali, kao i kada su u pitanju granični poremećaji ličnosti, tako je i sa bezgraničnim poremećajima politika: kao što pokušaji usklađivanja sopstvenog tela sa imaginarnim i fotošopovanim idealtipskim promercima nužno završavaju kao karikature – tako i izgradnja nakaradnog nacionalnog identiteta završava kao karikatura.
Pa toj karikaturalnosti svedoči i najbizarniji od primera: vlast planira da preimenuje čak i Mostarsku petlju, valjda zato što je Istoričar (G.V.? A.V.?) pomislio da ima veze sa Mostarom i uprkos tome što je Mostarska petlja dobila ime po… Mostu.
Pogledano iz ovog rakursa, sada znatno konzistentnijim deluju i imperativ izgradnje i rekonstrukcije jednog još bržeg, jačeg i starijeg Beograda i nasilna izgradnja nacionalnog subjekta (dobrog Srbina). A još jasnije imamo li u vidu i centralni motiv tranzicionih politika. Jer nije izgradnja nacionalnog subjekta tu vrednost po sebi, već je u funkciji izgradnje pogodnog i trpljivog radnog subjekta. Izgradnja bržeg, boljeg, srpskijeg i još starijeg Beograda je samo naličje izgradnje bržeg, boljeg i ćutljivijeg radnika. Tako se pre nekoliko dgodina u predsednikovoj glavi na ideju čiste etnije nakalemila i ideja protestantske etike, pa smo počeli da mu uporno ne valjamo po drugom osnovu – izvoljevajući nekakve trice poput toga da ne želimo da crkavamo radeći, neke arhaizme poput javnog lečenja, elementarne sigurnosti, škole oslobođene nužnosti rada i slično. Stoga se za potrebe svetle budućnosti mora izgraditi i novi i još stariji grad i novi nacionalni subjekt ali i novi – vredniji a ćutljiviji – radnik.
