Prvi delovi spomenika Stefanu Nemanji, iniciranog na predlog predsednika Srbije Aleksandra Vučića, kako je to proteklih dana u medijima često naglašavao zamenik gradonačelnika Beograda, postavljaju se ovih dana na Savskom trgu u Beogradu.
Radovi otpočeti u subotu 15. avgusta, trajaće naredna tri meseca, a radiće se u nekoliko faza, sve do novembra. Prema izjavama nadležnih, ukupna visina spomenika, rad ruskog vajara Aleksandra Rukavišnikova, iznosiće 28 metara, od kojih će pet metara biti pod zemljom, sa šipovima koji će biti dubine 15 metara kako bi se garantovala stabilnost, dok će ceo spomenik biti posebno osvetljen.
Najavljujući radove na podizanju spomenika kao istorijske, zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić objasnio je da je Stefan Nemanja jedan od najznačajnijih vladara koji je osam vekova „čekao“ da dobije spomenik u prestonici:
Sve to je dokaz da srpska državnost, sa određenim prekidima, traje bezmalo osam stotina godina. Srbi su stari evropski narod, sa sopstvenom kulturom i tradicijom. Sramota je što za sve ovo vreme nismo podigli spomenik Stefanu Nemanji, ali sada tu nepravdu ispravljamo. Zahvalan sam predsedniku Vučiću koji je, za razliku od svojih prethodnika, odlučio da predloži da se podigne spomenik Stefanu Nemanji.
Vesić, koji se požalio da smo narod koji „ne komunicira mnogo sa svojom srednjovekovnom istorijom“, ocenio je tom prilikom da će podizanje ovog spomenika „imati najveću simboliku“, iako je Vučić još od 2012. „uradio mnogo toga što je dobro za Srbiju“.
Sporno konkursno rešenje
Ipak, izabrano konkursno rešenje vajara iz Rusije je od samog početka pratio niz kontroverzi, od podnošenja ostavke čuvenog vajara Miodraga Živkovića na mesto člana žirija maja 2018. godine, do same cene izrade spomenika, koja se i dalje skriva od očiju javnosti.
U tekstu ostavke profesora Živkovića upućenom predsedniku žirija Nikoli Selakoviću, tada generalnom sekretaru predsednika Republike Srbije, objavljenom u nedeljniku Danas, navedeno je da su razlozi isključivo profesionalne prirode.
Živković je tom prilikom naveo da je predsednik žirija Nikola Selaković i pored konstatacije članova žirija da ni jedno od pet izabranih rešenja „ne zadovoljava vizuelne, simboličke i sadržajne zahteve“ definisane konkursom, insistirao da se dodeli prva nagrada, koja je preglasavanjem pripala pomenutom ruskom vajaru.
Dodatno, Živković je u svojem pismu ostavke ukazao da je preskočen i drugi stepen konkursa u kojem je odabrani vajar „morao prihvatiti sugestije žirija i podneti realna materijalna dela, poštujući vajarsku i struku arhitekture“ te da je morao podneti i stvarnu „materijalnu maketu spomenika“ a ne samo onu kompjuterski urađenu.
Podsećamo da je u navedenoj ostavci, jedan od najznačajnijih autora spomeničkih celina u bivšoj Jugoslaviji pa i šire, nedavno preminuli Miodrag Živković, naglasio da je sramota način postupanja konkursne komisije na čelu sa Nikolom Selakovićem, kojim se „van odredbi konkursa i bez saglasja sa žirijem“ ruskom autoru dala mogućnost da u nastavku konkursne procedure ne izvrši tražene izmene po zahtevu žirija:
Umesto da se u potpunosti menja nagrađeno rešenje, treba menjati sve: raspisati novi konkurs i izabrati autora sa rešenjem dostojnim ovom velikom izazovu umetnosti i naše istorije.
Naime, prilikom jedne od prvih sednica žirija, početkom oktobra 2017. odlučeno je da će direktni poziv biti upućen, između ostalih, upravo ruskom vajaru prof. Aleksandru Rukavišnikovu – kome je na kraju i dodeljena prva nagrada. Nisu nebitni ni novčani iznosi u vidu nagrade za učestvovanje na konkursu u iznosu od astronomskih šest miliona dinara (oko 50 000 evra) za prvoplasirani rad, dok je za drugoplasirani odvojeno tri miliona, a za trećeplasirani, milion dinara.
Peticija protiv populističkog spomenika
Da u javnosti postoji veliki otpor izgradnji ovog spomenika, govori u prilog i peticija pokrenuta početkom avgusta sa nekoliko hiljada potpisnika, koju je pokrenuo likovni umetnik i pisac, Dejan Atanacković, dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman 2017. godine.
Zahtevi su usmereni na obustavljanje radova i poništavanje svih odluka koji se tiču „ovog megalomanskog i besmislenog projekta kojim se nezakonito i suludo troši novac građana Srbije“ te na protivljenje „postavljanju neprimerenog i rogobatnog spomenika, zloupotrebi istorije i javnog prostora, i daljem pretvaranju Beograda u ruglo naprednjačkog kiča” posmatrajući ga „kao nasilje nad gradom i građanima, i kao izraz samoljublja kleptokratske vlasti“.
Da se može razmišljati o širem fenomenu urbanih transformacija, koji se definiše i kao „estetika korupcije“ govori i niz primera u susednim državama, od kojih je paradigmatičan onaj u Skoplju koji je svoju kulminaciju imao u periodu između 2010. i 2014. godine, u okviru projekta „Skoplje 2014“. Pod parolom „regeneracije grada“ konzervativno-desna vlada stranke VMRO-DPMNE i tadašnjeg premijera Nikole Gruevskog godinama je finansirala politički projekat izgradnje novog „makedonskog nacionalnog identiteta“ i povratka „zaboravljene i izgubljene prošlosti“, kako je to primetila arhitektica Eliza Hodža.
Posledica takvog „urbicida“ je izgradnja 34 spomenika i oko 80 skulptura na koje je potrošeno više od 684 miliona evra, sa kojima nova, socijaldemokratska vlada Severne Makedonije, ne zna šta da radi.
Slično kao i ovih dana u Beogradu, pretvarajući centralnu zonu grada u „tematski park i haos“, u gipsanu pseudo scenografiju „istorijske budućnosti“ grada, stanovnici Skoplja protestvovali su pre svega zbog tolikog trošenja budžetskog novca u megalomanske spomenike i fontane umesto u bolnice i škole, te u astronomske honorare javnosti nepoznatih ruskih umetnika – dok lokalni grcaju u dugovima i nemaštini.
V.K.
