U Srbiji je početkom 2024. godine stupio na snagu Zakon o rodnoj ravnopravnosti kojim je regulisana upotreba rodno osetljivog jezika. Matica srpska, kao najstarija književna, kulturna i naučna institucija srpskog naroda, je zajedno sa Srpskom pravoslavnom crkvom ovim povodom organizovala naučni skup pod naslovom „Srpski identitet, srpski jezik i Zakon o rodnoj ravnopravnosti“. Dodatnu legitimnost ovom skupu daje i SANU svojim prisustvom i učešćem. Dalje, na skupu su se pojavili i ministarka obrazovanja Slavica Đukić Dejanović i ministar za ljudska i manjinska prava Tomislav Žigmanov.
Dakle, država, nauka i crkva ujedinjene u borbi. Patrijarh lično otvara skup upozoravajući nas na neprijateljsku silu koja preti da će narušiti srpski identitet i integritet, te da može potpuno poremetiti poredak srpskog i „normalnog“, kako sam navodi.
Ta preteća sila oko koje su se ujedinile ove institucije je rodno osetljiv jezik. Drugačije rečeno, čitav državni, naučni i crkveni establišment se uplašio da može biti svrgnut i da će mu nešto poremetiti moć, a to je – korišćenje sufiksa za gramatički ženski rod onda kada govorimo o osobama ženskog roda. Ovakvu vrstu gramatičke doslednosti smatraju ozbiljnom pretnjom po srpsko nacionalno biće, identitet i tradiciju.
Srednjovekovna književnost, rodno osetljiv jezik i ko to preti da uništi srpski identitet sufiksima
Naučnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Marija Mandić tvrdi da je srpski jezik po prirodi rodno senzitivan. Istražujući srednjovekovnu književnost ona zaključuje da je rodna senzitivnost sastavni deo strukture i prirode srpskog jezika, te se sva zanimanja tamo pojavljuju i u ženskom rodu: krčmarica, kneginja, vidarica, carica. Ne postoji primer gde se muški jezik koristi kao neutralan u starim tekstovima. Međutim, početkom 20. veka su u jezik ušle nove pozajmljenice, kao što su biolog, filozof i profesor, i bilo je potrebno vreme da se ove reči adaptiraju odgovarajućim sufiksima.
Čini se da je, pored vremena, bilo potrebno pronaći prostora za ovakvu adaptaciju, jer biološkīnjâ, filozofkīnjâ i profesorki nije bilo dovoljno, ako uopšte. Ženama su najpre bila uskraćena osnovna prava, praktično nisu pravno ni postojale, a nakon što su se za njih izborile na papiru, društveni poredak nije restartovan, već ta tranzicija i dalje traje. Zato je potrebno najpre razjasniti kako jezik utiče na stvarnost i kako može doprineti pomenutoj tranziciji, a zatim potražiti i kakva je to „skrivena agenda“ koja preti da uništi srpski identitet sufiksima.
Iako lingvističke teorije na različite načine definišu jezik(e), oko jedne stvari postoji konsenzus, a to je da je jezik nemerljivo bitan kako za društvo tj. zajednicu, tako i za pojedinca. S jedne strane, jezik je vezivno tkivo jedne zajednice, alat koji nam služi da razumemo sve što se oko nas dešava, ali i da kažemo šta mislimo, osećamo i želimo. Uloga, važnost, a neretko i neophodnost jezika za komunikaciju je neosporna. No, kako jezik utiče na stvarnost?
Govorni čin u kojima žene bivaju vidljive u jeziku i javnosti
Kada nam se kao detetu na eksplicitan način dodeljuju rodne uloge kroz „dečaci ne plaču“ i „ponašaj se, ti si devojčica“ izjave, vremenom to usvajamo verujući autoritetu odraslih. Pored eksplicitnih, tu su i oni implicitni elementi reprezentacije u javnoj sferi. I jedni i drugi se menjaju kroz vreme, kao na primer povezivanje roze boje u početku za muški, a tek od skora za ženski rod. Isto tako se i reprezentativnost menja kreiranjem prostora za sve one koji učestvuju u nekom procesu, da budu vidljivi javnosti. Nekada se to radi sistemski i kroz utvrđena pravila poput rodnih kvoti u predstavničkim (ključna reč) telima. U drugim slučajevima, adekvatna reprezentacija dešava se spontano, postepeno i uz mnogo napora.
Kad je u pitanju jezik, sistemska rešenja uvek dolaze onda kada je spontana promena već uveliko učinjena. Jezički stručnjaci drže se rigidno prethodno postavljenih pravila i zapravo aktivno se opiru bilo kakvim inovacijama. Iako bi učesnici gore pomenutog skupa sada pomislili da ovo što smo napisale zapravo ide njima u prilog, grdno se varaju. Nastavci za rod su sastavni deo srpskog jezika što kod imenica, što kod glagola, koji, kao i mnoge druge vrste reči moraju da se slažu međusobno kada su upotrebljeni zajedno u rečenici. To je ono što, pored padeža, strancima pravi najveću muku prilikom učenja našeg jezika, a mi uzimamo zdravo za gotovo jer nam je „prirodno“.
Slažemo se, prirodno je da smo mi kao autorke ovog teksta to baš tako napisale. Tvrditi da je prirodnije reći autori teksta su napisale traži obrazloženje koje još uvek nismo dobile. U svojim odbranama gramatičkog muškog roda kao neutralnog, izlagači i izlagačice na ovom skupu uvek su se fokusirali na svaku reč ponaosob, nije ih se ticalo kako se one uklapaju u rečenice koje izgovaramo. Dakle, čini se da su se fokusirali samo na semantiku, iako nije jasno koji je to semantički problem sa rodno senzitivnim jezikom. Sintaksom se nisu bavili. Kakva je situacija sa pragmatikom, lingvističkom disciplinom koja proučava kako se značenje reči i rečenica interpretira u određenoj komunikacijskoj situaciji?
U razumevanju spone između reči i stvarnosti može nam pomoći Džon Ostin, britanski filozof jezika, kroz pojam koji uvodi u lingvistiku – govorni činovi. Naime, kada iznosimo neke tvrdnje one nisu puki opisi stanja čija upotrebna vrednost nestaje, već kroz svaku tvrdnju mi činimo i neku radnju. Radnje koje vršimo kroz iskaze zovu se govorni činovi. Eksplicitni primeri govornih činova su deklaracije, zahtevi, obećanja, potvrde, izvinjenja i sl. Ne samo da govorni činovi zahtevaju neku radnju nakon što smo ih izneli i na njih se obavezali, već je i sam govorni čin radnja po sebi. Pored toga, za interpretaciju naših iskaza važan je i kontekst u kojem ga iznosimo, tj okolnosti, a koje Ostin naziva govornim događajima.
Uzmimo primer jedne od rečenica izgovorene na pomenutom naučnom skupu: Ovde nijedna žena nije lingvistkinja. Ukoliko ste u sobi sa nekolicinom hemičarki u nekom prirodnjačkom istraživačkom centru i osoba X iznese svoju gramatičku dilemu, na šta joj Y odgovori Ovde nijedna žena nije lingvistkinja, govorni čin dobio je i govorni događaj. Međutim, ista ova rečenica u okolnostima naučnog skupa, u obraćanju čitavoj javnosti, dobija potpuno drugačiju poruku. Ovo je primer gde govorni događaj u potpunosti menja govorni čin, pa umesto da dobijemo neutralno obaveštenje o tome da su se žene koje su prisutne hemičarke, te nisu stručne za razrešavanje gramatičkih dilemi, dobijamo jedan potpuno drugačiji govorni čin.
Izgovaranjem ovakve rečenice čitavoj javnosti, uz prisustvo, odobrenje, pa time i legitimitet svih navedenih institucija i ministarstva, ženama i devojčicama se šalje poruka da establišment nema nameru da ih prepozna ukoliko žele da budu stručnjakinje iz neke oblasti, već da će ih u tim slučajevima oslovljavati u gramatičkom muškom rodu. Za Dragana Stanića, predsednika Matice srpske, prepoznavanje žena kroz govorni čin je „nakaradno i neprihvatljivo“, dok Sreto Tanasić ispred SANU tvrdi da ono „ne predstavlja samo nasilje i inžinjering nad srpskim standardnim jezikom, već je na mnogim ravnima poguban“.
Korišćenje rodno senzitivnog jezika je govorni čin vidljivosti žena koje čine 54% stanovništva. Korišćenje rodno senzitivnog jezika je govorni čin rodne ravnopravnosti. Nasuprot tome, borba protiv dodavanja sufiksa za gramatički ženski rod samo u slučajevima kada su u pitanju stručnjakinje iz oblasti koje su cenjene u društvu, ženama šalje poruku da nisu doživljene podjednako vrednim kao njihove muške kolege. Ovaj stav je, nesumnjivo, ideološki stav.
Učesnici i učesnice ovog skupa konstantno su nastojali da nas uvere da se rodno senzitivnim jezikom uvodi „ideologija u jezik“, i da ideologiji tu nije mesto. Takođe su nastojali da nas uvere da otpor prema rodno senzitivnom jeziku nije nikakva ideologija, već je to prosto gramatička ispravnost. Bitno je razumeti da jezički sistem kao sistem normi definisanih u skladu sa određenim narečjem i dijalektom određenog jezika i te kako jeste ideološki determinisan. Uostalom, ono što je škotskom ili irskom varijetetu jezika nedostajalo da prevagne u odnosu na engleski u Velikoj Britaniji nisu bili njihovi lingvistiški kvaliteti, već kraljevska porodica. Isto važi i za torlački dijalekt kod nas, a kojeg dodatno prati predrasuda o obrazovanosti ljudi koji govore ovim dijalektom.
Iznova je potrebna borba za sekularnu državu i slobodnu nauku
Uzimajući u obzir prirodu našeg jezika koji jeste rodno osetljiv i govorne činove vrha države, nauke i crkve, možemo jasno uvideti da njihovo insistiranje na selektivnom odbacivanju sufiksa jeste ideologija. Ova ideologija sprovodi se standardizacijom jezika. Standardizaciju sprovodi ista grupa ljudi koja se bori protiv primene rodno osetljivog jezika. Dakako, nema prostora da samo jedno od ovih pravaca (za ili protiv rodno osetljivog jezika) bude ideološko, a da drugo ostane van ideologije, jer oba pravca moraju da odgovore na izazov uvažavanja ili neuvažavanja žena stručnjakinja iz nekih oblasti. Tvrdnja da je rodno senzitivan jezik ideologija, a borba protiv njega „priroda“, „zdrav razum“ i „egzaktna gramatika“ je i sama deo ideologije koja pokušava da obesmisli suprotnu stranu i samu sebe deklariše kao jedinu legitimnu.
Jedinstvo nauke, crkve i države u stavovima je posve opasno, koliko god ga strukture vlasti prikazivale kao „jedinstvo naroda“. Čitava istorija Srednjeg veka i kopernikanski obrt modérne je istorija borbe za autonomiju ovih oblasti, tj. sekularnu državu i slobodnu nauku. Naučni skup “Srpski identitet, srpski jezik i Zakon o rodnoj ravnopravnosti” nastoji da legitimiše ideologiju koja otvoreno diskriminiše, ponižava i oduzima dostojanstvo ženama, ali i drugim ugroženim grupama. Ljudi sa pozicija moći nam direktno poručuju da ne žele jednakost u društvu.
Ovaj primer zagovaranja ideologije koja je u osnovi diskriminišuća daleko je od usamljenog kada su u pitanju pomenute naučne institucije. Tokom skupa su izlagači i izlagačice nastojali da stvore distinkciju između gramatičkog i ideološkog, te nas uveravali da se oni dakako zalažu za rodnu ravnopravnost i jednakost žena. Konkretno SANU godinama unazad održava listu 100 najznamenitijih ljudi za srpsku istoriju. Na ovoj listi možete pronaći samo tri žene. Pored toga, važno je i šta je prvo navedeno kao njihovo najveće postignuće. Jefimija je, u prvoj rečenici, supruga velikog vladara. Isidora Sekulić je, u prvoj rečenici, prva žena članica SANU. Treća među njima je Nadežda Petrović, jedina kojoj se najpre ističu umetnička dostignuća, ali se vrlo brzo fokus priče o njoj prebacuje na njen doprinos Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.
Dok su sve druge žene izostavljene sa ove liste na njoj se našao, na primer, Milan Nedić, kolaboracionista nacističkoj vladi odgovoran za smrt i progon stotina hiljada ljudi, zajedno sa Vladikom Nikolajem, takođe bliskim saradnikom Dimitrija Ljotića. Isto tako, valja naglasiti i da se Matica srpska niti jednom nije oglasila tokom Drugog svetskog rata povodom svih počinjenih zlodela.
Kakvu nam poruku šalje Matica srpska kao institucija kada vodi kampanju javnog zagovaranja protiv rodno osetljivog jezika, a o fašističkim zločinima čuti? Šta poručuje SANU veličanjem nacističkih saradnika dok isključuje žene, njihova postignuća i njihove gramatičke nastavke onda kada su u nečemu stručne? Govorni činovi ovih institucija su jasni. Ženama nije mesto tamo gde se donose odluke na tri nivoa poluga moći – u politici, nauci i crkvi. A svi oni koji misle drugačije udaraju direktno u temelje društva i prete opstanku srpskog identiteta, jezika i porodice.
Identiteta koji se uskraćuje devojčicama i ženama i nameće im se prisvajanje muškog kada su stručnjakinje.
Jezika u čijoj je srži rod – dvojbeni kod imenica koje označavaju zanimanja.
I porodice koju čine i žene, a u čiju se odbranu ne staje kad su ponižavane, zlostavljane i ubijane jer žrtva je svakako gramatičkog ženskog roda.
