Krajem prošle nedelje Ministarstvo kulture i informisanja raspisalo je konkurs za izbor Prestonice kulture Srbije 2023. godine, čiji je cilj, kako se u saopštenju navodi, „podizanje kvaliteta kulturnog života jedinice lokalne samouprave, pokretanje kulturnog, umetničkog i turističkog razvoja kroz aktiviranje postojećih i osmišljavanje novih umetničkih programa tradicionalnih i savremenih formi, oživljavanje postojećih institucija kulture ali i pokretanje novih i savremenih institucija“.
Time će, po rečima predstavnika Ministarstva kulture, izabrana lokalna samouprava poneti titulu „Prestonica kulture Srbije 2023“ koja će joj omogućiti da bude prepoznata kao relevantni nacionalni centar razvoja kulture i da „na taj način postane vidljivija na kulturnoj mapi Srbije i Evrope“.
Sam projekat, kulturnu politiku u njegovoj pozadini kao i ciljeve raspisanog konkursa “Prestonica kulture Srbije 2023” za Mašinu su komentarisali eksperti iz polja kulture i umetnosti, Milena Dragićević-Šešić, Ana Vilenica, Branislav Dimitrijević i Marijana Cvetković.
Decentralizacija ili dodatna centralizacija kulturne proizvodnje?
Uprkos najavama i obećanjima koji stižu iz Vlajkovićeve 3, a koji govore o ključnim namerama projekta – pružanje podrške jedinicama lokalnih samouprava da u saradnji sa različitim ustanovama i akterima u kulturi unaprede svoje kapacitete u kulturi, kulturnoj produkciji i kulturnoj ponudi – sagovornici Mašine slažu se da je ključni problem takve kulturne politike u njenoj snažnoj centralističkoj politici, uprkos nominalnom zalaganju za njenu decentralizaciju.
Milena Dragićević-Šešić, osnivačica UNESKO katedre za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu izjavila je da bi decentralizacija kulture trebalo da bude istinski prioritet kulturne politike. Međutim, kako objašnjava, instrumenti i metodi kojima se to postiže, uvek su bili neadekvatni.
Pozivajući se na istraživanje kulturne politike i kulturne participacije u 15 gradova Srbije koje je tokom 2018. godine sproveo tim Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka i Instituta za pozorište film, radio i televiziju FDU, profesorka Dragićević-Šešić je izjavila da gradovima Srbije nedostaje koncepcija i vizija kulturnog razvoja, da se sve svodi na rutinski rad institucija i manifestacija a da prave intersektorske i interresorne saradnje nema:
„I ova težnja da se po ugledu na Evropu napravi manifestacija ’godišnjeg tipa’ – ali ’brzinski’, pokazuje suštinsko nerazumevanje procesa kulturnog razvoja. Gradovi Evrope imaju godine da razviju svoj koncept, pa onda da uđu u širi, pa uži krug, te onda još nekoliko godina da razviju svoje programe pre nego što počne njihova ’prestonička’ godina. Da ne govorimo o tome da iza njih stoje godine gradskih kulturnih politika, dok mi na prste možemo nabrojati gradove koji su pokušavali i u nekim trenucima uspevali da naprave strateške razvojne planove u kulturi, ali onda bi dolazilo do promene lokalnih vlasti i sve bi palo u vodu.“
O tome koliki uticaj na lokalnu kulturnu politiku imaju vladajuće strukture za Mašinu je govorila i istraživačica i teoretičarka urbanih promena, stanovanja i umetnosti Ana Vilenica. Ona smatra da decentralizacija kulture u smislu njene veće lokalne autonomije ne može da se očekuje kao efekat stavljanja pojedinačnih gradova u fokus dodeljivanjem titule „Prestonice kulture Srbije“ ukoliko je ceo institucionalni sistem centralizovan i „talac političke partije na vlasti“.
Istoričar umetnosti, Branislav Dimitrijević, je naglasio da decentralizacija kulture u Srbiji pre svega podrazumeva političku decentralizaciju. Međutim, njegovo je mišljenje da o decentralizaciji kulture „nema ni govora u jednom centralizovanom, pa i izrazito diktatorskom sistemu, i u državi koja izdvaja iz državnog budžeta za kulturu manje od bilo koje druge evropske zemlje i u kojoj su umetnici i profesionalci u oblasti kulture svedeni na ponižavajuće uslove rada i na društvenu marginu“.
Konkurs „Prestonica kulture Srbije“ za 2023. je nevešti pokušaj decentralizacije kulture koji pokazuje potpuno nerazumevanje pojmova demokratizacije i decentralizacije u kulturi, ističe Marijana Cvetković, predsednica udruženja Stanice Servisa za savremeni ples i kulturne radnice koja je godinama unazad aktivna na nezavisnoj i eksperimentalnoj plesnoj i izvođačkoj sceni.
Po njenim rečima, pomenuti konkurs se otvara pompezno, ali bez čitavog niza prethodnih koraka i instrumenata koje je Ministarstvo moralo da uradi: poput afirmacije principa saradnje i uključivanja svih aktera kulture, zatim afirmacije savremene umetnosti koja jedva da postoji kao priznata van većih gradova, na uspostavljanju sopstvenih politika podrške novim umetničkim praksama koje u svetu umetnosti odavno i nisu nove i, najzad, na edukaciji kulturne administracije. Čak, kako Marijana Cvetković naglašava, i na njenom uspostavljanju – budući da takve administracije u oblasti kulture u najvećem delu Srbije uopšte i nema:
„Bez svega ovoga, ovaj konkurs je samo još jedan doprinos provincijalizaciji i festivalizaciji kulture, što za posledicu može imati proizvodnju kiča, sklepavanje programa koji će se nazvati kulturnim, ali sasvim verovatno i korupciju uz pomoć partijskih udruženja i kojekakvih, iz partije iznedrenih eksperata, prežvakanih sadržaja, folklornog šarenila“.
Centar raspisuje, centar odlučuje
Poput drugih sličnih regionalnih i evropskih projekata, pre svega, Evropske prestonice kulture, i Projekat prestonice Srbije promoviše, kako se navodi u saopštenju Ministarstva: „predvidive i konzistentne kulturne politike koja obuhvata savremeno stvaralaštvo, kreativne i kulturne industrije, zaštitu i unapređenje kulturnog nasleđa, inovativno korišćenje javnih prostora, kao i unapređenje regionalne i međunarodne saradnje“.
Ipak, šta to u praksi znači i u kojoj meri takvi projekti „od nacionalnog značaja“ zaista uspevaju da unaprede i razviju lokalne kulturne politike, zavisi od niza faktora, od kojih je jedan od ključnih mehanizam i kriterijum izbora za Prestonicu kulture, ali i materijalni uslovi, finansijske i infrastrukturne mogućnosti koje mogu biti podsticajne ali i vrlo upitne, ukoliko se vode netransparentnim politikama proizvodnje i distribucije kulturno-umetničkog sadržaja.
Pozivajući se na projekat „Gradovi u fokusu“ koji je Ministarstvo kulture sprovodilo nekoliko godina unazad, kao dobru ideju, ali u praksi sa neispunjenim ciljevima budući da nisu dobijali sredstva za kulturni razvoj, već za po neki element kulturne infrastrukture, profesorka Dragićević-Šešić komentariše da je i u najavljenoj „Prestonici kulture Srbije“ koju vodi tim iz Beograda i Novog Sada, jasno da se radi o centralizaciji sistema.
O tome koje će prakse ovim projektom biti podržane na lokalnom nivou odlučivaće okupirane opštinske i gradske strukture vlasti, smatra Ana Vilenica, kao i čelnici kulturnih institucija koji deluju kao partijske marionete, a koje već proizvode zvaničnu lokalnu kulturu:
„U takvoj lokalnoj kulturnoj politici nema mesta za pristupe koji se bave kritičkim propitivanjem stvarnosti i aktivističkom proizvodnjom alternative svetu u kome vlada profit, nasilje, strah i beznađe, već samo za prakse koje pristaju da pomirljivo služe kao ukrasna praksa vladajućoj politici“.
Branislav Dimitrijević skreće pažnju i na činjenicu da Ministarstvo raspisuje konkurs na koji se mogu javljati samo lokalne samouprave koje su već pod potpunom kontrolom centralne vlasti:
„Takođe, konkurs se raspisuje a da nije usvojen budžet za ovaj projekat, čime je otvoren prostor za zloupotrebe i netransparentnost. Dakle ovo i nije konkurs, ovo je nekakav interni dokument vladajuće partije i njegovo objavljivanje je samo akt političkog marketinga“.
Dodatno, Dimitrijević smatra da izjava ministarke kulture o tome da redovno odlazi „u lokalne samouprave i razgovara o konkretnim potrebama kako bi svi u našoj državi shvatili koliko je kultura neophodna da bi jedna država bila moderna, razvijena i hvatala korak sa svetom“ zvuči kao nešto što bi trebalo da bude u opisu njenog radnog mesta, ali, kako naglašava, „ako se uzme u obzir da su gotovo sve lokalne samouprave u Srbiji pod kontrolom jedne partije, i ova je izjava ispunjena cinizmom i praznoslovljem“.
Ministarstvo kulture bi, zaključuje Marijana Cvetković, moralo da razume da ono samo radi na izrazito centralizovan način, da odbija svaki dijalog sa relevantnim akterima savremene kulture i da, kao takvo, „nije u stanju da prepozna i razume šta je to decentralizovano i gde je demokratizacija u kulturi, a to se sve iščitava iz ovog konkursa“.
Novi pompezni projekti nisu potrebni, već delatna kulturno-politička praksa
Ono što u tekstu konkursa posebno bode oči, primećuje Branislav Dimitrijević, je da je u navedenom predmetu konkursa istaknuto kao glavni cilj „kreiranje jedinstvenog kulturnog identiteta“. Ovim se jasno vidi, smatra Dimitrijević, da je namera Ministarstva kulture „isključivo kreiranje mono-kulturnog identiteta u kojoj nema mesta za razlike i raznolikost, nema mesta za raznovrsnost kulturnog izraza, nema mesta za kulturu koja neguje eksperiment i kritičko mišljenje“.
Zaključujući o dugoročnom i kontinuiranom razvijanju lokalnih kulturnih politika, Milena Dragićević-Šešić savetuje da bi bilo bolje da je ideja „Gradova u fokusu“ redefinisana, da su dati podsticaji programima, umetnicima i umetničkim projektima, kulturnim radnicima, nevladinim organizacijama, da u partnerstvu i dijalogu sa stanovništvom razviju inovativne i participativne kulturne projekte:
„Za to nisu potrebni pompezni programi i najave, već delatna kulturno-politička praksa.“
Razmišljajući o strukturnim alternativama ovakvom pristupu pitanju decentralizacije kulture, Marijana Cvetković poručuje da bi alternativa morao biti ozbiljan i dugoročni rad da se razume polje kulturne proizvodnje u Srbiji u celosti, sa svim njenim akterima i sa svim postojećim znanjima i resursima, te da se oni angažuju na zajedničkom poduhvatu:
„Njihov rezultat bi bio promena sistema upravljanja u kulturi i promena kulturnih politika koje su do sada donele samo razaranje kulture, posebno na ovom lokalnom nivou, dezavuisanje postojećih institucija i njihovo sistemsko pražnjenje od stručnog znanja i ideja o saradnji sa drugima.“
Konkursni poziv lokalnim samoupravama za projekat „Prestonica kulture Srbije 2023“ je raspisan a prijave se podnose od 2. avgusta do 2. septembra 2021. godine na konkursnom upitniku i dostavljaju u štampanoj i elektronskoj formi Ministarstvu kulture i informisanja.
Kako se u saopštenju Ministarstva naglašava, konkurs je otvoren za jedinice lokalne samouprave u Republici Srbiji, osim za gradove Beograd i Novi Sad, a visina dodeljenih sredstava biće opredeljena Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2022. godinu.
Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
