Inicijativa za demokratski socijalizam (IDS) je jedina stranka u regionu koja je sa levim programom, zasnovanim na principima demokratske participacije u politici i ekonomiji, kao i na demokratski planiranoj proizvodnji, uspela da uđe u nacionalni parlament. Ova činjenica sama po sebi nije nužno i pokazatelj realnih snaga ili razvijenosti levice u nekoj državi, ali svakako predstavlja jedan politički pomak koji može voditi ka razvoju nove socijalističke politike i organizacionih kapaciteta. Razvoj koji je slovenačka levica prošla u prethodnih nekoliko godina, od studentsko-teorijskih kružoka i projekata preko učešća na radničkim protestima i pokretima do formiranja stranke IDS potom izborne koalicije Združena levica i konačnog ulaska u parlament, svakako je značajna epizoda u razvoju nove levice u regionu. O ovim temama je nedavno na konferenciji u organizaciji Levog samita Srbije govorio Luka Mesec, šef poslaničke grupe Združene levice u parlamentu Slovenije, sa kojim smo tom prilikom razgovarali.
Na konferenciji Levog samita Srbije, rekao si da je na politički uticaj koji IDS sada uživa u Sloveniji presudno uticalo vaše učešće u protestima koji su se dešavali širom države tokom 2012. i 2013. godine…
Tokom te dve godine imali smo na vlasti desnicu pod vođstvom Janeza Janše, koji je na neki način, pokušao da postane slovenački Orban ili Nikola Gruevski. Kada to kažem, mislim na isti autoritarni način vladanja, vrlo agresivne neoliberalne politike i agresivne mere štednje. Njegov nastup je bio gotovo diktatorski, a povrh svega, država je u tom periodu skliznula u drugu ekonomsku recesiju. Nezadovoljstvo ljudi bilo je toliko jako, da smo u Sloveniji prvi put nakon raspada Jugoslavije imali potpuno spontane proteste koje nisu organizovali ni sindikalne centrale, ni političke partije.
Šta je bio okidač da ljudi počnu da se okupljaju na ulicama? Sa kojih je sve strana dolazilo nezadovoljstvo?
Mi smo u Sloveniji još 2010. i 2011. imali aktuelnu blokadu Filozofskog fakulteta i okupaciju Ljubljanske berze, što je bio direktan uticaj Occupy pokreta. U okupacijama su učestvovali studenti, anarhisti i mi smo bili tamo. Što se tiče protesta 2012. godine, mislim da je to bila malo drugačija situacija, koja je generisana zbog nezadovoljstva tadašnjom vlašću. Međutim, konkretan okidač za proteste bio je mariborski gradonačelnik Franc Kangler. Tamo su se dogodili prvi masovni protesti, agresivni protesti protiv vlasti, jer je tamošnja gradska vlast postavila mnogo radara za nadzor saobraćaja, a gradonačelnik je potpisao ugovor s privatnom firmom koja je postavljala radare da 97 posto prihoda od naplaćenih kazni odlazi njima. Mislim da je samo u prvoj nedelji od postavljanja ovog nadzornog sistema pet hiljada ljudi dobilo kazne, i to je ono što je bilo okidač za izlazak na ulicu. Protesti su se vrlo brzo preselili iz Maribora u Ljubljanu i u druge veće gradove.
Pošto si rekao da je jedan deo nezadovoljstva generisan i na fakultetima, koji su bili zahtevi studenata, čime su oni bili nezadovoljni?
U tom trenutku smo i mi bili deo studentskog pokreta, pokušali smo da artikulišemo poziciju naše generacije u novom sistemu. Jer mi smo najverovatnije prva generacija posle Drugog svetskog rata koja će živeti lošije od svojih roditelja. Svi mladi to na neki način osećaju, dok studiraš to je otprilike četiri do pet godina socijalne sigurnosti, relativne bezbednosti i neke društvene legitimnosti, u smislu „ja sam student, ja sam na neki način produktivan član ovog društva“. Ali posle fakulteta nema posla za mlade ljude, ne može se rešiti stambeno pitanje i studije se sve više naplaćuju. Sada se doktorske studije plaćaju.
Osnovne studije su i dalje besplatne?
To je i dalje besplatno, da.
Drugi problem je prekarnost. Kod nas je najviši postotak mladih ljudi ispod trideset godina unutar EU koji preživljavaju od rada preko studentskih zadruga. I to je bio otprilike horizont oko kojeg smo artikulisali zahteve. Znači, uslovi studiranja, borba protiv privatizacije i za demokratizaciju univerziteta i procesa studiranja. Onda, borba protiv prekarnosti i borba za socijalnu bezbednost, borba za mogućnost nekog samostalnog života.
Na konferenciji si rekao, da su ljudi bili vrlo iznenađeni što se na protestu pojavljuju neki mladi ljudi koji u stvari zahtevaju potpuni politički zaokret. Kakve su bile reakcije, je li desnica pokušala da širi paniku?
Na prvim protestima ja sam čitao manifest za demokratski socijalizam. Ljudi su aplaudirali i vikali: „To! Konačno alternativa!”. Posle toga smo postali veoma zanimljivi posebno levoj i levo-liberalnoj javnosti, ali i medijima. Naravno, s druge strane, desnica je bila histerična. Oni su mislili nešto kao: „Mi pokušavamo da istrebimo duh socijalizma i komunizma već dvadesetak godina iz ovog prostora, a sad imamo neke klince koji su odrasli u našem sistemu i oni govore da je socijalizam budućnost“. Njima ništa nije bilo jasno. I stvarno ako pogledamo kretanje političkih snaga u Sloveniji, naš potez zaista ispada iz ustaljenog toka. Jer mi smo u Sloveniji imali neki oblik postepene tranzicije iz socijalizma. Kada smo imali prve izbore, 1990. godine, svi su pokušali, pa i desnica, da se predstave kao socijaldemokrate. Od reformisane Komunističke partije, koja se predstavljala kao socijaldemokratska, do Janeza Janše i Jože Pučnika. Međutim kasnije je to otišlo samo još dalje desno, u neoliberalizam. Zapravo, sve se iz socijalizma pretvorilo u socijaldemokratiju, a onda u neoliberalizam. Tako da smo mi 2012. godine napravili jedan veliki zaokret, a desnici uopšte nije bilo jasno kako je to moguće.
Postoje li pokušaji da se IDS politički diskredituje na osnovu toga što ga čine pretežno mlađi ljudi?
Da, postoje, i to izgleda najčešće vulgarno. U smislu, „ko su ovi klinci, da nam bilo šta pričaju, oni ne znaju šta je bio socijalizam, oni nisu iskusili taj teror, oni su sanjari“ itd. Uglavnom se radi o takvim diskursima od strane desnice.
Govorio si i o tome da su vam mnogo pomogle leve medijske platforme, poput Mladine, ali i levo senzibilisani novinari…
Mi u Sloveniji, na sreću, još imamo neke levičarske medije, kakva je i Mladina. Oni su uvek imali dobar odnos prema nama i mislim da imamo veoma dobru saradnju. Kada sam pričao o otvaranju prostora u mejnstrim medijima, recimo u časopisu Delo, koji je veliki slovenački medij, tu se radilo o mladim novinarima koji su otvorili stalnu rubriku „Alternative“. Tamo su svi pisali, od liberala, preko nekih moralista, ali i mi. Mi smo uspeli da iskoristimo ovu platformu. Tu smo polemisali s drugim pozicijama unutar intelektualne javnosti, koju je zanimalo to kako da idemo napred, i tako smo uspeli da se pozicioniramo.
Združena levica insistira na tome da nema lidere. Koliko je teško danas održati politički projekat bez lica za koji se on konkretno vezuje?
Jedna slovenačka novinarka je jednom prilikom izjavila da ZL nije htela sama da odabere vođu, pa su joj ga zato mediji odabrali. Formalno nemamo vođu, Združena levica nema nikakvog predsednika ili hijerarhiju tog tipa. A što se tiče medijskog pojavljivanja, vrlo smo personalizovana stranka i zasad se personalizacija vezujestranaka za mene. Ja to vidim kao problem. Mi moramo da izradimo više medijskih profila, jer nažalost u senzacionalističkom dobu u kom živimo stvari funkcionišu tako da moramo da imamo neke poznate ličnosti s kojima javnost identifikuje politički projekat.
Čini mi se da je personalizacija politike, između ostalog, posledica i opšteg desnog zaokreta na političkoj sceni.
Politički svet u Sloveniji je veoma personalizovan. Zapravo to je išlo toliko daleko da se može reći da je predsednik stranka. Na primer, Slovenačka ljudska stranka, jedna etablirana politička partija prisutna na političkoj sceni zadnjih dvadeset godina, na izborima je nastupila kao Slovenačka narodna stranka Radovana Žerjava. Tako je medijski prostor pokušao da definiše i našu politiku i našu pojavnost. Oni hoće lice. „Ko je vaš predstavnik?“ Dajte nam vašeg predstavnika da možemo da ga pozovemo na sučeljenje s ostalim predsednicima stranaka. Veliko je pitanje kako to izokrenuti. Recimo, na poslednjim izborima je pobedio Miro Cerar, čija se stranka zove Stranka Mira Cerara. Njemu nije bilo potrebno ništa osim što je iz neke slavne familije. Otac mu je bio veliki sportista, majka poznata političarka i pravnica, a on je poslednjih dvadeset godina dežurni moralista. Politički program zapravo nije ni imao, samo je rekao „mi ćemo biti centar i radićemo na politici konsenzusa“. On je krajnji produkt personalizacije politike, čovek je dobio 37% glasova na izborima samo zbog toga što je igrao po pravilima igre, istupio pred slovenačku javnost i rekao: ja sam vaš mesija.
Na koji način se Združena levica razlikuje od ostalih parlamentarnih grupa u Sloveniji?
Mi smo inverzija neoliberalnog projekta. Kad oni kažu privatizacija, mi smo protiv privatizacije i za društveno upravljanje. Kad oni kažu da moramo da poboljšamo korporativno upravljanje, što bi značilo više moći u rukama vlasnika i menadžera, mi kažemo ne, nama treba ekonomska demokratija. Kad oni kažu treba nam više tržišne deregulacije, mi kažemo ne, jer privreda treba da služi potrebama ljudi, nama treba više regulacije. Kad oni kažu da treba da sledimo upute Brisela, Merkelove i Šojblea, mi kažemo ne, nama treba nezavisna pozicija u svetu. To su suštinski inverzne politike od onih koje imaju druge stranke.
Kada si govorio o strategiji IDS-a, spomenuo si tri koalicije koje ste sklopili. Koliko su takve koalicije važne?
Ja bih rekao da smo s tim koalicijama uspeli da se pozicioniramo na preseku klasnih i identitetskih politika, ili klasnih i interesnih politika. U centru ovih koalicija je naš politički brak, Združena levica, brak tri stranke. Dugoročna koalicija koju smo stvorili koalicija je sa sindikatima i radničkim savetima. S njima pokušavamo da na različite načine, kroz ofanzive ili defanzive, zagovaramo interese radnika, kada se radi o privatizacijama, radničkim pravima, tržištima radne snage itd. S obzirom na to da moramo da pokrijemo i druge teme, koje su unekoliko izvan ove radničke perspektive u uskom smislu, poput emancipacije žena, priznavanje prava istopolnog braka, ili recimo priznavanje nezavisne Palestine ili humanitarna pitanja, mi na tome radimo s nevladinim organizacijama i različitim humanitarnim organizacijama. Zbog toga što smo mala stranka u organizacijskom smislu, s osvojenih šest posto na poslednjim izborima, imamo veoma limitirane kadrovske i finansijske kapacitete, i jedini način da nastupamo kao ozbiljna društvena snaga jete da imamo veoma razvijenu socijalnu mrežu, da smo svi zajedno.
Često se na levici mogu čuti kritike na račun saradnje s levo-liberalnim NVO, u smislu pristajanja na isključivo identitetske politike, i odustajanja od klasne. Šta ste vi postigli takvom saradnjom?
Proizvod tih koalicija o kojima sam pričao je to da mi politički i ideološki imamo uticaj na stavove organizacija s kojima sarađujemo. Dosad su sindikati bili manje ili više orijentisani samo na plate, a NVO-i su uglavnom bili liberalni. Kada sarađuju s jednom socijalističkom organizacijom, na primer LGBT organizacije uviđaju da pitanje istopolnog braka nas zanima mnogo više nego neke liberalne stranke. Uviđaju da nas zanima emancipacija na svim nivoima. Mislim da se u tim krugovima na modernu socijalističku levicu sada gleda mnogo drugačije nego ranije. S druge strane, kroz rasprave oni počinju drugačije da razumeju probleme kojima se bave. Tako da zapravo postoji taj momenat političke edukacije. Mislim da organizacije ne smeju biti zatvorene i sektaške, nego otvorene i spremne na društvenu polemiku na neagresivan način, jer na taj način na ideološkom nivou mogu mnogo toga da postignu.
Mislim da ljudi nisu očekivali da će mladi Slovenac, narodni poslanik, doći s pričom da u Evropi nije sve baš tako sjajno. Odmah nakon tvog izlaganja, neko iz publike je ironično podsetio na čuveni predizborni slogan bivše Komunističke partije Slovenije iz 1990. godine „Evropa zdaj!“.
Rekao bih da je društvena baza u Sloveniji na neki način uvek bila korak ispred političke vlasti. Objasniću na šta mislim. Kada je Jugoslavija 80-ih zapala u političku i ekonomsku krizu, i počela da zaostaje u razvojnom smislu za drugim državama, slovenački reakcionari su u tadašnjem civilnom društvu uspostavili taj diskurs Srednje Evrope, pričali su da Slovenija nije Balkan i da je naša istorijska greška što smo se našli u Jugoslaviji. Sva politička elita, uključujući i Komunističku partiju, do kraja 80-ih počela je da priča o bekstvu s Balkana u neku Evropu. Danas su na vlasti i dalje političari koji su socijalizovani tokom 80-ih i sve stranke u parlamentu su totalno proevropske, osim Združene levice. Od socijaldemokrata do demohrišćana i modernog centra. Ali s druge strane, sada imamo potpuno obrnutu situaciju u društvu i mnogo nezadovoljstva. Slično kao što je civilno društvo 80-ih upućivalo kritiku protiv jugoslovenske konstelacije, sada to radi na račun EU. Mislim da smo mi, Združena levica, glasnik nekog preokreta, koji se neće dogoditi preko noći, ali počeo je da se događa.
Miro Cerar je u kontekstu izbegličke krize nedavno izjavio da je Slovenija „čuvar šengenske granice”. Šta to znači za jednu državu?
To znači da smo na sličnom putu kao i Mađarska. Šengenska zona ima propise, šengenska zona kaže da ljudi iz država kakve su Sirija, Irak i Avganistan i druge mogu ući samo ako imaju ili turističke ili radne vize. Pošto oni vize nemaju, ne mogu preći šengenske granice, i to je stav naše trenutne vlasti. I sada ljudi masovno stoje zarobljeni na granicama. Ali ta izjava u isto vreme znači i materijalizaciju, odnosno rehabilitaciju mita o Evropi koji živi u glavama naše političke elite. Pojasniću na šta mislim jednom anegdotom. Kada je Cerar to izjavio, jedan naš drug je napisao kao komentar na fejsbuku: „Neka neko kaže ovom Ceraru da Austro-Ugarska monarhija više ne postoji, i da ne treba više da branimo Beč i cara od bezbožnih Turaka“.
Ideja Evrope živi i u glavama političara u Srbiji, ili barem pokušavaju da nam je tako predstave. Ali mi nismo deo EU i bojim se da će takva zamišljena predstava o Evropi i dalje da se servira kao legitimna politička opcija. Srećko Horvat se jednom prilikom našalio i rekao da Srbija stiže u Evropu na „after party“.
Kada se su se države Istočne Evrope uključivale u EU, ona se prikazivala kao neka „hipijada“, ako već pričamo o partiju. Dakle, dođite, mi smo ovde jednaki, imamo slobodu i demokratiju i mnogo ljubavi itd. To je trajalo neke četiri godine, a sada je postalo jasno, kao što je rekao neki britanski komičar, da je Evropa diskoteka s nemačkim di-džejem. Jednom kada uđeš u diskoteku, podvrgnu te nekom zastrašujuće teškom tehnu, ali ne možeš da izađeš iz diskoteke. Nadam se će vaši političari to saznati.
Koliko je važna međunarodna saradnja levice?
U ovom istorijskom trenutku, rekao bih da moramo uvek, kad pričamo o velikim temama i velikim preokretima koje želimo da pravimo, da razmišljamo o tome na nivou Evrope. Ako pogledamo grčki primer iz perspektive Združene levice, koja je pokušala da brani grčku poziciju u slovenačkom parlamentu, njihov problem je bio taj što su zahteve artikulisali kao grčke zahteve, a ne kao opšte zahteve za reformu Evrope. Mislili su da je iz te pozicije moguće stvoriti neki evropski pokret. To je bilo pogrešno. Recimo, kada smo mi u parlamentu imali raspravu o Grčkoj, meni je odlično prigovorio jedan konzervativni poslanik, posle pola sata mog govora u odbranu Grčke pozicije; rekao mi je da je on bio siguran da u parlamentu imamo dva poslanika nacionalnih manjina, Mađarske i Italije, a da kad mene sluša vidi da imamo i grčku manjinu. To je stvarno tako zvučalo, bili su to grčki nacionalni interesi, a ne neki opšti evropski interes. Svejedno je da li su se odlučili za plan A ili plan B, ali svi znamo da socijalizma u samo jednoj državi neće biti. Bez obzira na to koji plan preferiramo, plan A ili plan B, koji je najbliži mom stavu, ili preferiramo možda nešto između, nama je neophodna međunarodna saradnja. Levica mora da artikuliše stvari na širi način, zbog toga da bi, ako se nađe u situaciji Sirize, mogla drugde da podigne levicu i da stvori međunarodni pokret za opštu promenu, a ne zato da bi, na primer, neko branio neki slovenački interes ili slično. To je bila ideološka greška grčkog stava.
Koji je najgori scenario koji možemo da očekujemo ako Evropa nastavi ovakvu nasilnu politiku spram ljudi koji beže od ratova?
Najgori scenario je to da bi ovakva situacija mogla da bude platforma za uspon krajnje desnice. Vidimo da ona jača duž Evrope, ona se hrani ksenofobnim politikama i naracijama usmerenim na izbeglice i katastrofe iz kojih oni beže. Kao levica, mi moramo da uradimo sve kako bismo društvo usmerili ka solidarnosti. Ljudi moraju da se upoznaju s okolnostima zbog kojih izbeglice dolaze u Evropu, i da im priđu. Moraju da shvate da nisu oni nikakvi „islamizatori“ ili neki veliki Drugi koji će sjebati Evropu. Oni su ljudi kojima treba naša pomoć, i moramo da insistiramo na solidarnosti s njima, jer ako mi ne uspemo, desnica će uspeti mržnjom kao vodiljom, a to je, kao što smo pre osamdeset godina videli, veoma opasno.
Da li se ceo evropski politički spektar pomerio udesno?
Nažalost da. Evropska narodna partija, koja je desni centar, vodi Evropu poslednjih desetak godina. Oni su svojim delovanjem politički prostor toliko pomakli nadesno, da svuda u Evropi sada imamo prisutnu i krajnju desnu alternativu koja se artikuliše. Ako levica ne pobedi, najverovatnije će krajnja desnica biti alternativa. Kao što je rekao Valter Benjamin, iza svakog fašizma vidimo neuspelu revoluciju.
