Međunarodni dan planete Zemlje, 22. april, obeležava se u atmosferi zbrajanja dosadašnjih i budućih posledica klimatske krize – i svega drugog što je planeti donela slepa usmerenost na gomilanje novca.
Podsetimo, ako je potrebno: sistem u kom životarimo je u proteklih četrdesetak godina utrostručio količinu resursa koje koristi – a iskoristio ih je za proizvodnju roba, kojih po aktuelnim računicama ima više nego biomase na planeti. Više je, dakle, zgrada, odeće, plastične ambalaže, aviona, tenkova i bombi nego drveća, trave, ptica, kokošaki, krava i nas – a krava i drugih domaćih sisara je znatno više nego svih divljih sisara (ovih poslednjih svega 4%).
Naime, po istraživanju iz 2020, artefakti su dosegli masu od 1.1 triliona tona (1.1 miliona miliona, odnosno 1,100,000,000,000 tona). Neverovatna je brzina kojom smo to izveli. Početkom dvadesetog veka svi materijali koje je napravio čovek su zajedno težili oko 35 milijardi tona — odnosno svega 3 procenta Zemljine biomase. Ali, ljudi danas proizvode preko 30 milijardi tona materijala svake godine (po podacima iz 2018. koje je preneo National Geographic).
To je ekvivalentno tome da svaka osoba na Zemlji akumulira sopstvenu težinu u stvarima svake nedelje. Ovom brzinom, moguće je da će materijali napravljeni od strane ljudi utrostručiti masu svih živih bića do 2040. godine, skrenuo je pažnju CNN.
Budući da smo milenijumima živeli drugačije, nije ni čudo što ovi podaci nisu opštepoznati – ali bi odgovornost svih koji upravljaju školstvom i javnim mnjenjem bila da sa njima upoznaju javnost.
Beton, beton, samo beton
Svet smo najviše zatrpali betonom, za kojim slede čelik, šljunak, cigla i asfalt.
To i nije začuđujuće kad se uzme u obzir da već preko polovine svetskog stanovništva živi u gradovima, a da je očekivano da će do 2050. (ako je ljudska vrsta dočeka) u gradovima živeti čak dve trećine čovečanstva. Ne iznenađuje ni ako se ima u vidu da sama Kina, koja proizvodi polovinu cementa na svetu, za dve godine potroši cementa koliko su SAD potrošile u dvadesetom veku.
Nije ovo (ako ni bilo koji drugi podatak), pritom, nešto zbog čega bi trebalo da razvijete sinofobiju – to je samo pokazatelj materijalnih posledica ekonomije usmerene na rast, u kojoj se Kina proteklih decenija dobro snalazi. Kina je, smatra se, velikom potrošnjom „izvadila“ svet iz krize nakon 2008; a hiperprodukcija roba iste funkcije, a različitog dizajna „iščupala“ je bar deo sveta iz stagflacije nakon sedamdesetih. Potrebe neoklasične ekonomije (i značajna ulaganja u marketing) su stvorile „potrošačko društvo“, a ne vi koji ste kupili još jedan džemper. „Mali“ problem je što se po raznim računicama stiglo do granica rastegljivosti takve globalne strategije, jer svet – u odnosu na nas – nije tako veliki kako se činio pre nekoliko stotina godina, a možda i decenija.
Kad bi na svetu bilo dovoljno mesta i uslova da toliko (i sve više) mrtvog građevinskog materijala koegzistira sa prirodom, situacija ne bi bila toliko zabrinjavajuća. Ona to, ipak, jeste, jer se gradovi šire nauštrb plodnog zemljišta i preostale prirode (vidi PKB i predlog GUP BG 2041), reke raskopavaju (a nivou pijaćih podzemnih voda opadaju) zbog kopanja šljunka (vidi Zapadnu Moravu i Moraču), cementare strahovito zagađuju (vidi Beočin), a za prirodu nema neke sreće ni od čeličana. I građevinska industrija i urbani saobraćaj troše ogromne količine fosilnih goriva.
Zauzvrat, IPCC ukazuje na to da će u gradovi u narednim decenijama biti izloženi duplo većem „stresu od vreline“ nego okružujuće ruralne sredine. Zasad se u njima možemo krčkati u toplotnim ostrvima.
Tema ovogodišnjeg Dana Zemlje je „Planeta protiv plastike”
Naš sledeći problem je plastika. Aktuelno je ima više nego što su teške sve životinja zajedno, pisao je Smithsonian magazine.
Proizvodnja plastike takođe se kreće eksponencijalnom putanjom. Setimo se da je 2017. izračunato da je polovina plastike koja je tada postojala na svetu proizvedena od 2004. godine. Danas je period u kom se poizvede polovina sve plastike na svetu još kraći. Svetska proizvodnja plastike je porasla sa dva miliona tona u 1950. na 380 miliona tona u 2018. (ovaj broj uključuje plastična tekstilna vlakna), pisao je Plastic Soup Foundation. Zapanjujuće dve petine te količine su plastika za jednokratnu upotrebu. Reciklira se svega 9% plastike, ali reciklaža zasad nije bez posledica. Spaljivanjem se (uz oslobađanje štetnih gasova) uništi 12%, a četiri petine, odnosno 79% plastike završava na deponijama. Kako smo ranije pisali, izveštaj OECD iz 2022. kaže da će se gomilanje plastičnog otpada utrostručiti do 2060. godine ako se ne uspori njena proizvodnja,
Osim očiglednih problema sa krupnim plastičnim otpadom, pažnju istraživača i javnosti sve više privlače posledice prozivodnje i raspadanja plastike, mikroplastika i PFAS. Čestice mikroplastike sada su prisutne i u kiši na Antarktiku, u krvotoku i tkivu posteljice kod sisara (uključujući ljude) a „večne hemikalije“ (koje između ostalog nastaju u procesu proizvodnje plastične ambalaže) u krvi značajnog procenta ljudi iz razvijenih zemalja Evrope (gde su istražovanja vršena). PFAS izaziva kardiovaskularne, endokrinološke i imunološke probleme, sterilitet i razvojne probleme kod novorođenčadi.
Sve više tipova plastike i PFAS čestica se zabranjuju u razvijenim zemljama. U Najrobiju je krajem 2023. održana treća runda pregovora o smanjenju proizvodnje plastike na svetu, za koju se UN nada da će do 2024. rezultirati formalnim međunarodnim sporazumom.
Zaustavimo se danas na ovome. A kad smo kod toga: ako se i svet zaista ne zaustavi u sumanutoj proizvodnji smeća raznih vrsta, statistike za 2070. nam neće biti od velike koristi. U međuvremenu, čini se da su jedini koji u rastu proizvodnje vide problem „saboteri progresa“ i „ekoteroristi“. Korporacije zadovoljno trljaju ruke.
