Ove godine šezdeset osmi put dodeljena je NIN-ova nagrada, a nagradu je dobila pesnikinja i scenaristkinja Milena Marković za roman u stihovima pod naslovom „Deca“ (Lom, 2021). Pored Milene Marković, veliku pažnju medija dobio je i „Smrtni ishod atletskih povreda“, roman Milice Vučković, koji se našao u užem izboru za NIN-ovu i najužem izboru za nagradu „Beogradski pobednik“.
Međutim, dodela NIN-ove nagrade ove godine predstavlja svojevrsni izuzetak od pravila. Ali ne po tome što su se autorke, a ne samo autori, kao što je to najčešće bio slučaj, našle u žiži zainteresovane javnosti. Naime, otkad je grupa pisaca 2020. godine proglasila bojkot NIN-ove nagrade, te uspostavljanjem nagrade „Beogradski pobednik“, došlo je do jasne polarizacije u književnoj industriji – na one koji uvažavaju i na one koji osporavaju legitimitet NIN-ovog žirija. Ovog puta, međutim, nagrađena je autorka koja ne samo da uživa divljenje i podršku obe pomenute strane već je njena dvadesetogodišnja pesnička karijera obeležena gotovo jednoglasnim odobravanjem i pohvalama kritike.
Bez obzira na ideološko zaleđe, poeziju i drame Milene Marković hvale liberali, nacionalisti, feministkinje. Nažalost, u ovom slučaju ne radi se naprosto o nedvosmisleno kvalitetnom književnom tekstu, gde umetnička vrednost i širi kulturni značaj prevazilaze i ideologiju teksta i ideološku perspektivu kritičarke ili kritičara. Štaviše, i takvi, iako srazmerno retki tekstovi, zavređuju dublju analizu odnosa ideja i umetničke forme kojima se te ideje uobličavaju. Radi se o tome da kontekst u kome su, uglavnom potkrepljeno utiscima, a ne argumentima, baš svi saglasni da su „Deca“ „naša najbolja knjiga u 2021“, paradoksalno, mnogo više govori o stanju književne kritike kod nas nego o zaslugama same autorke.
U takvom kontekstu, malo je verovatno da je nagrađivanje jedne autorke posledica prevladavanja jaza između muškaraca i žena u polju kulture. Tačnije, malo je verovatno da je višedecenijski napor kritičarki-feministkinja da se nasleđe ženske književnosti iz prošlosti oživi, kao i da savremene književnice dobiju priznanja koja zaslužuju, urodio plodom, te da je napokon kucnuo čas kada će lice nacionalne književnosti (u smislu celokupne književnosti na nacionalnom jeziku) biti žensko.
U potrazi za narodnom pesnikinjom
U procesu označavanja Milene Marković kao neupitnog pesničkog autoriteta jedan od retkih disonantnih glasova bila je kritika Harisa Imamovića „Poezija koja je pojela govno“. U ovom tekstu Imamović je ukazao na to da je ono što se često opisivalo kao „lirski brutalizam“ Milene Marković zapravo skup neveštih poređenja, a da su žargon i vulgarnosti dominantan način na koji se usvajanje vladajuće ideologije oneobičava. Pojedini stihovi Milene Marković utelovljuju nacionalistički kič zbog čega je Haris Imamović to parodirao na sledeći način: „Imam topić stalnih metafora/ njime branim ugroženi narod/ gađam njime nesojske pesnike/ Bris Tatone NATO avione“. No, ista je autorka, na početku svoje karijere, u intervjuu za NIN (21. 08. 2003) izjavila: „Za mene je najvažnije pitanje slobode. Znam da će mnogima to izgledati u najmanju ruku čudno, ali uverena sam da je sloboda na ovim prostorima bila ostvarena u onih pedeset godina poratnog života u onoj Jugoslaviji“.
Uistinu, odrastanje u Jugoslaviji i egzistencijalna nesloboda jesu teme kojih se Milena Marković, zaključno sa romanom „Deca“, ne odriče. Dalje, odlomak iz njene drame „Brod za lutke“ Vera Kopicl uvrstila je u „Žensku čitanku“, zbirku tekstova koja predstavlja alternativni, ženski kanon, od monahinje Jefimije, preko modernistkinja Danice Marković i Isidore Sekulić, do naših savremenica poput Milice Mićić Dimovske, Mirjane Novaković i Milene Marković. Dakle, razlog zbog kog književnost Milene Marković nailazi na nekritičko oduševljenje nije ili nije isključivo ideološka podobnost. Specifična strategija osvajanja autorstva jeste ono što osigurava dopadljivost.
Reč je, naime, o autorki koja se u svom književnom izrazu oslanja na narodnu književnost i stvarnosnu prozu, tj. neku vrstu neorealističke poetike sa elementima naturalizma, odakle i poseban interes za sve što je odvratno, sablažnjivo, tabuizirano. Radi se, dakle, o poetičkim obrascima koji su nam svima razumljivi, što ova autorka svesno neguje. Ipak, prijemčivost nije uvek vrednost sama po sebi. Ono što se na mikrorazini oseća kao brutalna iskrenost, na primer kada autobiografsko ja u romanu „Deca“ govori o svom „retardiranom sinu“ ili u povodu dedine sahrane – „miris patlidžana i lubenica iz bašte a smokve su/ padale poneka uz meki uboj na suvu zemlju/ tu kod tih smokava iza kuće deda je znao/ svaku od nas da uhvati za sise i pičku“ – na nivou celine teksta doživljava se tek kao niz manje ili više uspelih poetskih slika, koje samo naslovni motiv i pripovedačica drže kao celinu.
Pored te jednostavnosti u izrazu, koja se ponekad graniči sa banalnošću i prostaklukom radi prostakluka, Milena Marković često uspešno obrađuje motiv krivice u porodičnim odnosima, sa čime se svi mogu poistovetiti. Ključni problem jeste u tome što taj nivo identifikacije ostaje u domenu ličnog, dok je autorka više puta naglasila da je pišući ovaj roman shvatila da piše o svetu i društvu koji su zauvek nestali. No, od nestalog sveta, odnosno jugoslovenskog društva, naziru se samo obrisi generacijski prepoznatljivih pojedinosti, a sinteza koja bi nadrasla lične uspomene praktično izostaje.
Iza stila koji kombinuje predvidljivost epske formule i naturalistički osećaj za (gadan) detalj, često se nalazi slika ljudske, a posebno ženske sudbine kao sudbine žrtve. Tako prikaz intimnog ženskog iskustva, čiji je značaj u obrazloženju istakao i NIN-ov žiri, oscilira između slike žene kao bajkolikog bića ili uzvišene majke („jedan je izašao iz mene/ drugi je izašao iz mene/ i volela sam da dojim toliko slasti u tome/ glava na ruci i teče mleko i miris male glave/ usta na mojoj sisi krv moje krvi/ mleko u mojim ljubavima“) i klišeiziranih pornografskih predstava („da li je ona tako mirna daleka stabilna krava/ i kad on ulazi u nju sigurno mu ne govori ljubavi/ jebi me zadavi me svrši u mene pljuni me možeš da me/ udariš slobodno hoću da umrem zbog tebe“).
Zacementiranost žene u poziciji žrtve, iako uobličena na drugačiji način, jeste tematska sličnost između romana „Deca“ Milene Marković i romana „Smrtni ishod atletskih povreda“ Milice Vučković. Utoliko više čudi što ih je feministička kritika, i na društvenim mrežama i u akademskim krugovima, prigrlila.
Učitavanje kao zamena za angažman
Ovo, razume se, ne znači da bilo koju autorku ili autora treba unapred odbaciti ili etiketirati zbog određenih stavova ili ideja iznetih u književnom tekstu. Ovo, takođe, ne znači da to da li se neka autorka izjašnjava kao feministkinja treba da igra ulogu u tumačenju teksta iz feminističke perspektive. Pažljivo čitanje dveju pomenutih autorki bi, umesto priželjkivanog rezultata – da je konačno došao trenutak prepoznavanja doprinosa žena u književnosti i kulturi – otkrilo nešto drugo. „Smrtni ishod atletskih povreda“ jeste roman čija je tema nasilje muškarca prema ženi u bračnom i porodičnom kontekstu.
No, način na koji je taj praktično svevremenski motiv, iako smešten u kontekst savremenog trenutka u našem društvu, obrađen proizvodi efekat koji je bliži tonu crne hronike nego realističkog romana. Glavna junakinja Eva prikazana je kao stereotip „obične“, „prosečne“ žene, koja nema ambicije, ne interesuje se za politiku, a izraz njenog duševnog života svodi se na reklamne slogane („Nisam bila od onih žena koje kuću čiste u gumenim rukavicama, nisam imala dobar osećaj“) i sentimentalne fraze („znala sam da je on čovek mog života“).
Rezultat je, dakle, jednoznačno poistovećivanje junakinjine ličnosti sa nesrećom koja je okružuje. To posebno dolazi do izražaja, jer Milica Vučković za moto romana uzima citat iz Andrićeve pripovetke „Zlostavljanje“, što je, dakle, ključ za tumačenje romana. Međutim, Andrić snagom umetničkog postupka naglašava kontrast između reljefnosti ženskog lika i pojednostavljene predstave o njoj, koja postoji samo kao pretpostavka u glavi njenog zlostavljača. Drugim rečima, taj tekst nam govori da je „obična žena“, kao psihološka ili društvena kategorija, koja bi načelno bila idealna žrtva, ništa drugo do fantazam muškarca uverenog u vlastitu nadmoć.
Dalje, ovaj roman reklamira se kao priča o „radničkom surovom životu u Nemačkoj“, odnosno kao „levičarski roman“. Zaista, Eva napušta dobro plaćen posao u prosperitetnoj firmi da bi se pridružila svom suprugu u Nemačkoj, gde će raditi kao čistačica i kuvarica. Ne samo da junaci svojevoljno biraju „pečalbarski“ život nego su i floskule koje Evin partner Viktor koristi, kada govori o „rodnoj ravnopravnosti“ ili svojoj želji da napiše roman o životu radničke klase, bliže jeziku nvo administracije nego radničkih pokreta iz prošlosti. Ne manje važno, ta kvazirevolucionarna retorika ne proizilazi iz organske veze sa radničkim temama, već je jedna od Viktorovih manipulacija pomoću kojih on ubeđuje Evu u svoju intelektualnu izuzetnost.
Iz pomnog čitanja ovih tekstova, dakle, proizilazi da je naše društvo doista spremno da „neosporni kvalitet“ prizna autorki – koja oblikuje sliku žene kao sliku manje ili više idealne žrtve – partnera, porodice, životnih okolnosti. U tom svetlu, ogoljavanje je česta metafora kojom se ta vrsta nadideološkog egzibicionizma, budući da su određene predstave o ženama toliko duboko ukorenjene da se ne doživljavaju kao ideološke po prirodi, predstavlja kao literarna vrednost. Zato je važno zapitati se šta izaziva potrebu da se u određene tekstove učita društveni i kulturni značaj koji oni jednostavno nemaju.
Na početku ovog veka, „zavera nečitanja“ bila je bitna metafora feminističke književne kritike, kojom je opisano sistematsko izostavljanje književnica iz istorije književnosti. Ključna strategija kojom se književni kanon održavao kao praktično isključivo muški bila je ignorisanje autorki. No, danas je sve više na snazi princip prema kome se etiketa feminističkog ili progresivnog dodeljuje gotovo svakoj iole vidljivijoj autorki. Učitavanje u tekst na taj način funkcioniše kao kompenzacija za realna ograničenja, odnosno praktično nepostojanje ženskog pokreta u kulturi, društvu, politici. Izuzimajući izdavače, koji možda jedini imaju koristi od ovakve strategije afirmisanja ženskog autorstva, budući da sa brojem „progresivnih“ etiketa raste i potencijalno tržište, ukupni efekat srodan je izvornom učinku „zavere nečitanja“. A to je nerealna slika o položaju i dometima ženskog stvaralaštva.
Zato se vredi vrati na početak – ne samo na izvore feminističke kritike već i na izvore kritičke misli socijalista – budući da su to bili istorijski važni proboji društveno angažovanog čitanja i poimanja književnosti kao alata samooslobođenja. Razračunavajući se sa romantičarskom mitomanijom, Svetozar Marković je istakao: „…a to je kad veli: da kod nas nema pesničkog genija, koji bi mogao pokrenuti narod u borbu za oslobođenje. Takvog ličnog genija niti je ikada bilo niti ga može biti, takav je genij narod sam…Narodi uvideše da nije dovoljno pesničko oduševljenje pa da se postigne celj za kojom oni žude; oni doznaše da složeno socijalno pitanje ne može rešiti ni jedan pesnik, pa ma kako on genijalan bio; da se reši to pitanje, od kojeg zavisi sloboda naroda, nužna je ukupna umna snaga mase naroda“.1
