Novosti o Starosti: šta smo još prećutali u slučaju seksualnog nasilja

Ne mogu tome da se načudim, da se naćutim,

Čuj

kako mi brzo tuče tvoje srce…

(Vislava Šimborska, „Svaki slučaj“)

U prvoj zbirci pripovedaka I. Turgenjeva „Lovčevi zapisi“, u pripoveci „Starosta“, javlja se lik, pisar, koji prati seoskog starešinu – starostu dok ovaj pokazuje imanja spahiji, vlasniku zemlje, a gde su seljaci oslobođeni reformom i nalaze se pod „otkupom“ to jest moraju spahiji da daju novac ili deo letine umesto da kuluče. Pisarevo lice Turgenjev opisuje kao nepovratno „izbečeno“ kao da se nekad davno nečemu veoma začudio pa je lice i ostalo takvo, u grču zabezeknuća. Nakon što su svedočili brutalnom opisu toka, rezultata i posledica reforme i tzv. oslobođenja kmetova u Rusiji polovinom veka, to jest metodama stasavanja nove klase eksploatatora i uzurpatora iz redova bogatijeg seljaštva, na licu pisara pojavio se još jači grč zabezeknutosti i napetosti.

Podržite nas!

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

Logični razlog za to je očekivanje nečeg još strašnijeg od onoga zbog čega je već odavno zabezeknut, a to su posledice po dva siromašna seljaka koji su spahiji pokušali da se žale na postupanje staroste. Ono što Turgenjev nagoveštava kroz naivne i suvoparne opservacije lovca ¹ je da su se i bez pisarevog zabezeknuća, mogli „uloviti“ nesumnjivi znaci strukturnog (objektivnog) i subjektivnog nasilja i pre nego što su se oni najugroženiji odvažili da eksplicitno na njega ukažu.

Takođe je ulovljeno i čitateljstvo tj. zatečeno je u sposobnosti da ignoriše, previđa, posumnja u lovčev „ulov“. Ako sedite i uživate u meniju sa hedonistički obrazovanim spahijom, zašto bi vas zbunjivalo što starostina žena, ne baš krišom, tuče neku drugu ženu u susednoj sobi? Zašto bi vas zbunjivao izgled njegovog sina, koji prosto zrači posledicama nasilja u patrijarhalnoj porodici, i onog koje trpi i onog koje i sam primenjuje ili sprovodi? Nekako suviše lagano previdite, pređete preko ili oko toga, u stvari skačete preko ili vozite slalom kroz očiglednosti. Sve dok se pred spahijom a i vama, jer nekako vas pisac smešta (kao očevica) na istu stranu sa spahijom, ne pojave „molioci“ za milost, to jest za zaštitu od neobuzdanog (a naravno i vrlo profitabilnog) starostinog nasilja. Tad već naslućujete zašto je zabezeknuti pisar poslovično zabezeknut. Nagledao se svega i svačega a pogotovu nasilja i pljačke koje je starosta sistematski sprovodio nad siromašnijim, sada „slobodnim“ seljanima tokom ondašnje tranzicije.

Zauzeo je starosta tipičnu poziciju i pozu novonastajuće srednje klase: posrednika i profitera u potčinjavanju, eksploataciji i ukupnom strukturnom nasilju nastajućeg kapitalističkog društva tj. njegove tadašnje daleke periferije. Poziciju i pozu metaforički prepoznatu u pozi bicikliste: na dole se nemilosrdno gazi, prema gore se pokorno savija kičma; starosta je neprirodno smeran, odvratno ljubazan i uslužan prema spahiji i njegovom gostu. Kao znamen karakterističan za takvu klasu novobogataša, Turgenjev ukazuje na starostinu široku bradu, tvrdeći da svi ljudi koji su se u Rusiji obogatili u skorije vreme, kao po pravilu imaju široku bradu. Pre toga su recimo imali usku bradicu a onda, tokom bogaćenja, sve širu i veću. Na kraju je, baš kod seoskog staroste čijim nedelima prisustvujemo (i ne primećujući ih dok nam se direktno na njih ne ukaže), u pitanju brada koja počinje „ispod samih očiju“. Sve i da pisac ne zna, lovčevo oko i pamet, kroz koje posmatra svet, znaju zašto jedna ptica ima širok a druga uzak rep, zašto krzno jedne životinje ima dugačku a druge kratku dlaku. Tako i ovaj lovčev zapis zna da široke i visoke brade najbolje sakrivaju obraz.

Zabezekova beležnica danas

Šta bi zabezeknuti pisar zabeležio u vezi sa još aktuelnim slučajem kandalom sa silovanjima u privatnoj umetničkoj školi koja je inače profesionalno i egzistencijalno usko povezana sa državnom umetničkom akademijom? Zabeležio bi prvo činjenice. Devojke, bivše učenice privatne umetničke škole, sada već profesionalne glumice, objavile su i prijavile seksualnog zlostavljača i napasnika, i to sa istorijom zlostavljanja još od kad su bile devojčice od 13-14 godina, inače profesora, pedagoga, ili kako je dotični već sebi titulario kao vlasnik te škole ². Devojkama zatim stižu brojne čestitke i podrška, medijski je priča najčešće dovoljno korektno propraćena ili je makar precizno i pravovremeno upozoravano na adekvatna pravila izveštavanja.

Njihova hrabrost i odlučnost delovale su i kao ohrabrenje i u regionu, a na najbolji način pokazana je i dokazana potreba i svrha pokreta #metoo i na kapitalističkoj periferiji. Lakše će biti i žrtvama nasilja „neslobodnih“ zanimanja poput Marije Lukić i hiljadama ako ne i milionima na razne načine zlostavljanih i ponižavanih najamnih radnica (i radnika) daleko od svetlosti reflektora, boljestojećih ili dovoljno hrabrih roditelja i interesa medija. Moguće je da će, u daljoj borbi za istinu i pravdu, nešto lakše biti i roditeljima, rođacima i rođakama, prijateljicama, prijateljima, vršnjakinjama i vršnjacima žrtava fatalno stradalih daleko od obrazovnih institucija i javnosti, kao što je Alexandra Măceșanu. A opet, Aleksandra je stradala tako što je pošla na dodatne časove pripreme za neke školske ispite. Privatne časove, privatnim prevozom na periferiji periferije, kao što je i red.

Šta bi još zabeležio zabezeknuti pisar? Priličan šok u javnosti, iskreno ogorčenje i zaprepašćenje; ali, istovremeno, otkrivanje potisnute šire profesionalne pa i šire društvene svesti o takvim i sličnim situacijama i slučajevima, koji traju decenijama, ako su ikad i bili odsutni. Ne bi mogao da ne zabeleži prepletenost građanske elite i slojeva sa ratnom elitom i njenim posebno morbidnim i toksičnim sojevima. Ko je uostalom bio Arkan, osim, pretpostavljamo, glavni delija reportaža tada mladog pedagoga? Šta je još onda, početkom devedesetih zapisao još onda zapanjeni pisar? Zar nije dotični delija bio predstavnik za medije pro-tranziciono raspoloženih tajnih službi ³, koji je odavno započetu, stihijno tekuću i tek predstojeću zločinačku destrukciju nemalih i ne malo vrednih socijalističkih dostignuća, trebao da uvije u lažljivo frizirani mit staro-za-novo nacionalnog interesa, u maglu kvazi-patriotskog stradalništva i junaštva, pa onda sve to šugar-koatuje preduzetničkim ambicijama i fantazijama. Ratni huškač, zločinac i pljačkaš a pride poslastičar, prava tranziciona kombinacija.

Ali eto, nekoliko dana nakon objavljivanja o slučaju, u školi – u koru slatkog uspeha upisa na akademiju uvijenog – zlostavljanja uredno su mogli da se pojave učenici/e sa roditeljima, ispostavilo se (ali ne odmah) verovatno da decu ispišu. Pa gde mi to živimo?! zalelekali smo uglas tim povodom, a donekle pogrešan odgovor je stigao od osobe iz Slovačke kojoj je, pri lošoj internet vezi, neko odavde prepričavao skandal – „A, čekaj, to je u Beogradu, mislila sam da je reč o ovome što se desilo nedavno u Beču?“ I nije jedina koja je imala tu asocijaciju na Beč – inače, po nekim anketama „najprijatniji evropski grad za život i rad“.

Naravno, problem kojim se bavimo ne može se ni generalizovati ni relativizovati njegovom opšteprisutnošću i raširenošću, ne može se niukoliko, na konkretnom i personalnom planu pravdati bilo kakvom naddeterminisanošću. Osim toga, pomenuti primeri nisu toliko mučni i jezivi kao ovaj ovdašnji, što opet ne znači da nema i takvih već da ni partikularizacije ni generalizacije ne pomažu mnogo jednom neophodno sveobuhvatnom i racionalnom kritičkom odnosu prema njima a samim tim ni u njihovom mogućem efikasnom i trajnom analiziranju i rešavanju. Partikularizacijom i unutrašnjom strukturom konkretnog zločinstva će se baviti sud, buržoaska javnost na čelu sa tabloidima, specijalizovane institucije i nevladine organizacije. Ukoliko se ne pozabavi opštom strukturom koja je i ovakvo zločinstvo očigledno omogućavala i trpela, cela šira i stručna javnost a i društvo koje teži da predstavlja završiće u tabloidnosti, baveći se temom na nivou njene incidentnosti, stereotipnosti i policy-ajnosti tj. policajnosti. U svakom slučaju, jasno je da se tako traumatični a mučno kontinuirani društveni problemi ne mogu ni razumeti ni dugoročno rešavati ignorisanjem ključnih parametara društvenog konteksta, bilo lokalnog ili globalnog, koji takvim pojavama kontinuirano obezbeđuju povoljne uslove razvoja i reprodukcije.

Moralni kakozakogaizam

Zabeležio bi svakako pisar i brojne iskrene proteste, apele za preventivom u okviru državne obrazovne politike, obraćanja i obećanja vlasti, utešne reakcije i podršku iz branše, čak i iz „Stvari srca“ kolegijalne FDU. Među iskrenim protestima zabeležio bi pisar i često posebno maliciozne prigovore u vezi „nepravovremenog“ prijavljivanja silovatelja ili posebno indikativno „nesrećno“ formulisane stavove o tome „ko može biti kriv“ u bastionu buržoaskog prava.

Tako da, za beleženje ima materijala upravo onoliko, kako se to ironično kaže „koliko nećeš“ i treba ga stvarno i zapisivati i arhivirati i analizirati makar za buduća pokolenja ako mi trenutno ne znamo tačno šta bismo ili ne bismo sa svim tim groznim bagažom. Ili ako zaista i nećemo ni da znamo za njega. Ima recimo i ovako rezolutnih analiza, koje kao da hoće da znaju u čemu je zaista problem:

• Nedostatak empatije
• Nedostatak odgovornosti
• Nedostatak stida
• Nedostatak srama
• Nedostatak svesti da „čak i da sve silovatelje sutra zatvore ovo ne bi bilo bolje mesto za život“
• Nedostatak proaktivnijeg pristupa centara za socijalni rad
• Nedostatak prevencije
• Nedostatak raznolikosti škola za pripremu prijemnog ispita za glumu, sve su iste
• Nedostatak različitosti u umetničkom izrazu usled nedostatka konkurencije
• Nedostatak izlaza iz začaranog kruga
• Nedostatak svesti društva o svim nivoima nasilja koji se perpetuiraju kroz istoriju, kulturu, tradiciju, hijerarhije, odnose moći ⁴
• Nedostatak samilosti a višak okrutnosti 
• Nedostatak parole: “Sve pohapsiti!”, uz nedostatak dovoljno policije i zatvora
• Nedostatak lekova za bolesni karijerizam, nepotizam i korupciju (koji su gori i od samog nasilja) + nedostatak đubriva za zdrav karijerizam
• Nedostatak iskrenosti i naivnosti namesto podmuklosti i prefriganosti
• Nedostatak cene za prolaz u više redova društva (ovo samo retorički, u smislu „nema cena za stasavanje u potencijalno cool zanimanjima koje neće platiti potencijalno cool roditelji“, jer cene ipak ima, čak je i istaknuta sasvim nestidljivo na sajtovima a šta nema u izlogu pitajte u radnji, bilo glumačkoj, fiškalskoj, sportskoj ili lajf-koučerskoj itd)
• Nedostatak ispravnih i pravovernih uzora za identifikaciju
• Nedostatak kapaciteta društva da se jasno tj. normalno govori o normalizovanom zlu
• Nedostatak nenasilja (pri tom je nejasno u vezi kog tačno nasilja nedostaje nenasilje, kao neka jing-jang zagonetka)
• Nedostatak roditeljske unutarklasne ljubavi i obzira u klasnoj borbi – deca su žrtve roditeljskih ambicija i reparacija

(Napomena: Pisar bi morao da izvuče suštinu nezadovoljstva komentarijata, otud izvesna suvoparnost i bulitpointnost).

Dakle, sve sami nedostaci, nekakve neželjene anomalije – na, sudeći po načinu njihovog isticanja i interpretacije – inače dostatnom i urednom i ispravnom društvenom modelu? A čije ime se iz pristojnosti ne pominje. I onda beskrajna rasprava o tome koja je anomalija najgora a nedostatak najfatalniji. Ali ceo bulitpointni trud i rasprava o redosledu kao da su uzalud, samo ako pročitate delić komentara ispod jednog statusa:

“Ovako postavljen kapitalistički sistem je dečije igralište za seksualne predatore, za pedofile, za moćnike, za nacionaliste u koži liberala.”

Ovo kao da je čuo Petričić i onda u dobroj tradiciji Ježa sa kraja šezdesetih, poočigledio opšte nasilje režima nad nedužnom državom i zatečenim narodom. Potpuno je jasno da vlast SNSa nasilje normalizuje i reprodukuje, beskrupulozno kao što i priliči njenoj partijskoj i političkoj istoriji i teoriji, a što u suštini stvari znači njenom, to jest snalaženju najvećeg dela njenih članova i glasača, u začaranom krugu nasilja. Ali, kao i npr. u najslavnijim danima Ježevih antisistemskih karikatura (kraj šezdesetih i početak sedmadesetih), ne beleži se ili ne iscrtava ceo krug nasilja, već iz njega izostavlja jedan vrlo bitan deo. Taman onaj koji se pogubno ili doslovce slaže bilo sa novijim bilo starijim ispraznim kukumavkama; (Petričić sa time svakako ne želi da ima veze ali tako je to sa liberalski intoniranim nacionalizmom, uvek se na kraju teško razlikuje od neliberalskog); ili se stilski i teorijski slaže sa vrlo neprijatnim dijagnozama, npr. onom Predraga Vranickog o „plašljivim a bučnim liberalno-demokratskim zahtevima građanske klase“. Krajem šezdesetih to je bio upravo onaj deo kruga nasilja koji je u svojim samokritikama (koje jesu grafički o(t)premane i u Ježu) izostavljao i režim, a koji režim se nepovratno a negde i neizbežno zaleteo u reforme potrebne integraciji u „međunarodnu podelu rada“ kako se eufemistički nazivalo poklonjenje diktaturi kapitala. ⁵

Kad tako kuražni i dosledni kritičari umeju dosledno da zažmure na bitne detalje slika i prilika svoje kritike, moramo da vidimo i šta iz nekog razloga ne bi zabeležio i naš pisar iako i može i mora i to da vidi, tako širom otvorenih, razrogačenih očiju. Pa recimo, ne bi zabeležio ovaj fb status jedne marksističke organizacije:

…Upisom u Mikinu školu i podvrgavanjem dece njegovom “metodu”, mahom srednjeklasni i bolje situirani roditelji želeli su svoju decu naučiti manirima više klase podobnim za dalji život i karijeru. Zbog toga su i bili spremni da zažmure na jedno oko i ignorišu očigledne znake maltretiranja, jer to je navodno “gradilo karakter”. Za Miku Aleksića se verovalo da je čovek istančanog ukusa koji stvara umetnike, mladiće čeliči a devojke uči ženstvenosti. Iza ovog paravana “izuzetnosti”, “umetničkog genija” i buržoaske uglađenosti krilo se psihičko i fizičko zlostavljanje maloletnika, nepotizam i korupcija…

Razuman je pisarev razlog za nezabeležiti ovakvu reakciju: zašto da se beleži status koji ima tek tridesetak lajkova, pa gde bi to vodilo pisarsku struku i nauku? Zar pored tolike opšte razrogačenosti treba još i ovo dometati? Sa druge strane, statusi od par stotina lajkova su pa suviše nalik jedni drugima, nije lako neki izdvojiti kao posebno karakterističan ili originalan: zgražavanje, različitih poetskih nivoa i snage, ali sa dosta monotonom mustrom: prijatna kiša drvlja i kamenja na počinioca ili počinitelje; iskrena solidarnost i podrška žrtvama; predlozi za oblike reagovanja i suprotstavljanja; ukazivanje na širi društveni kontekst ali najčešće tako da se isti ne imenuje u istorijskom, teorijskom ili makar real-političko-tehničkom smislu (npr. kao „tranzicija“); neretko, tek da se drvlje i kamenje usput istovari na beslovesno opšte stanovništvo, stoku grdnu koja svašta trpi pa još i ćuti (jedan može se reći tipski komentar te vrste: „Male banana nazovi republike, naseljene primitivnim i nemoralnim pukom, do zla Boga nevaspitanim, bez iole ferpleja i sa potpunim odsustvom empatije i morala”).

Pa onda, uredno pisarsko nabrajanje šta se trpi: glasanje za džak brašna, korupcija takva i takva tu i tu, nedostatak manira i svesti takvih i takvih, ali i neisplaćivanje plata, nepotistička otpuštanja i zapošljavanja, bahati kriminal ljudi iz vlasti ili blizu vlasti na koji policija ne da žmuri nego ga i podstiče, skandalozno zastrašivanje i šejming žrtava, čak i ugrožavanje života tzv. zviždača. U moru reakcija fokusiranih na moralizatorski locirane i intonirane uzroke i posledice, faktografija ostaje skoro neprimetna: „Srbija i nasilje nad ženama: Od početka 2020. ubijene 22 žene. Sedam žena ubijeno je nožem, pet sekirom, tri pištoljem, tri su prebijene do smrti, jedna je ubijena automatskom puškom, jedna aktiviranjem bombe, dok su dve žene ubijene na druge načine. Prebijene do smrti!!!!!!!! Ovo su ekstremni slučajevi plus one koje su povređene…” … ili rutinski maltretirane… a tek gde su silovanja i razna druga nasilja, prijavljena i neprijavljena, prepoznata i neprepoznata, prećutana i ućutkana?

Kukavičluk, otupelost i saučesništvo opravdano se prozivaju ali se uz takvu time adresiranu pokvarenost i nemoral olako dodaje i krivica zbog pretpostavljenog „pristajanja“ ili „izbora“ a time i previđa ili prikriva ili ignoriše izvesna strukturna prisila, prinuđenost pa time i specifičan oblik moralnosti (poznat iz makedonskog slenga) u nekim specifičnim društvenim pozicijama i situacijama, gde je moralno – ono što se mora ⁶. Činjenica je da je raznovrsno nasilje strukturno, sistemsko, neizbežno i svakodnevno za većinu stanovništva (pogotovu perifernih kapitalističkih zemalja i privreda, a podjednako „pogotovu“ i u dobrom delu radničke populacije kapitalističkih metropola) i da mnogim ljudima nije uvek jasno gde će manje i kraće morati tog dana da boli, jer neko od njih svejedno moraju „izabrati“ i trpeti (to je ono što se zove nasilje radi održanja status quo-a). I to se međutim takođe komentariše i ističe, to strukturno nasilje. A kako se zovu taj sistem i ta struktura? E, tu počinje ne samo simbolično već i strateško prećutkivanje i prilagođavanje, očigledno „moranje“ da se prećuti. A kad smo kod moranja, valjda smo ponovo i kod morala?

Da li je u pitanju savremeni, decenijama filtriran i destilovan istorijskim klasno-borbenim iskustvom, primer onoga što Černiševski naziva „divljom zbrkom pojmova“ kod ondašnje ruske čitalačke publike? (Ovde bi možda trebalo dodati i „zbrku dojmova“). Černiševski već na početku legendarnog romana „Šta da se radi?“ donira gromoglasnu packu tada uobičajenoj književnoj publici, tek da je probudi iz srednjeklasnih iluzija i fantazija a u svrhu iole objektivnog promišljanja sveta koji je okružuje i okužuje u vreme pisanja romana. Promišljanja dakle mogućnosti da se iz svog bednog položaja mrdne ili makar pomisli na tako nešto hrabro a strašno (ili moralno u oba smisla te reči). Ta packa je možda i obradovala carsku cenzuru, jer i njoj je srednja klasa išla na preosetljive aristokratske carsko- režimske ganglije svojim, tu i tamo, makar dovoljno stidljivo ili lepo uvijeno ili veselo konfuzno istaknutim zahtevima za reformu, promene itd, sve po spiskovima (kako ih Černiševski definiše i dešifruje) tek „lepih ideja“. A najviše iz razloga što je nakon krimske katastrofe postala uplašena za svoje (sve manje lepe) statusne izglede u sve klimavijem imperijalnom projektu. Ali dosetio se i cenzor (drugi, onaj prvi je otpušten zbog previda) da je srednja klasa samo točkić u prenosu i regenerisanju strukturnog nasilja i da je roman u stvari uperen u same temelje poretka a ne točkiće koji po prilici i navici uobičajeno vape, proklizavaju i škripe. Pa je i zabranio knjigu posle samo nedelju dana.

Ono čega svakako nema za zabeležiti u naročito beskrupuloznim i iritantnim parapoučnim vajkanjima i prekorima tipa „a što nisu na vreme govorile“ (kao uostalom ni i u korespondirajućim opravdanim ismevanjima i osudama takvih licemernih propitkivanja žrtava), je sledeće: nema nabrajanja šta je sve prećutkivano i uporno prećutano od nas koji se sada glasno izjašnjavamo o ćutanju i prećutkivanju. Oko čega se to nismo izjasnili i razjasnili a ni nećemo ako nas ne pritera baš veliki stid (a sam stid može biti revolucionaran!). Ili ako se ne udružimo usled pojedinačne nemoći? Na primer, u neku Malograđansku stranku istine i pravde. Ima doduše vrlo dobro postavljenih ogledala ispred zgražavajuće mase u koje autori i autorke kolumni često ubrajaju i sebe, a Adrijana Zaharijević na primer, taj skup ironično označava sa „mi sa moralnim obzirima“. Ali u ogledalu se ogleda i “moć koja laska i uzvisuje, i koje može tek zbog unutrašnje nesigurnosti da se odlučno stavlja ispred sebe”, makar tako nešto tvrdi Ernst Bloh razmatrajući bujanje malograđanštine. Samim tim, ko da odoli da se pogleda u ogledalo?

(Ogledalo će, u komadima, biti okačeno na blogu autora)

---

1. Lovac je narator u „zapisima“ tj. pripovetkama koje su objavile svetu a pre svega samoj carskoj Rusiji činjenično stanje njene privredne, moralne i političke zaostalosti; Turgenjev je inače pripoveci Starosta ne bez jakog razloga dao rusifikovani naziv „Burgmistra“ od nemačkog burgermaister. Zanimljivo je da je Turgenjevu na grobu uklesano „Pisac Lovčevih zapisa“, iako su npr. „Očevi i deca“ njegovo mnogo poznatije delo. Turgenjev kao da je time hteo da prizna da nije dalje odmakao od slučajnog, principijelno nezainteresovanog i zbunjenog svedoka društvenih odnosa i događanja, baš onako kako je pozicioniran i profilisan lovac-narator u zapisima. U Očevima i deci pisac pokušava da se definitivno opredeli u društvenom sukobu svoga doba, da stane makar idejno na stranu progresa, ali ne može: ambicioznoj ali i karikirano subjektiviziranoj progresivnosti, tzv. „nihilizmu“, predskazuje nedoraslost ozbiljnijim izazovima, nepromišljene rizike i samouništenje; prvi nihilistički karakter u književnosti, Bazarov, gubi dijaloške duele sa iole snalažljivijim predstavnicima plemstva, sveštenstva i seljaštva; dozvoljeno mu je samo da očarava i ismeva neodlučne vršnjake tj. komprimiserski nastrojene malograđane i prvu generaciju liberalnog plemstva, tzv. „stare liberale“, koju mu Turgenjev, ne bez doze samokritike, praktično podmeće na poslužavniku za svojevrsni milosrdni lapot, kao kaznu za izneveravanje sopstvenih, inače sasvim mutnih mladalačkih ideala. Pri svemu tome, svi ženski likovi u Očevima i deci su neostvarene osobe, pasivne u svojoj zloj sudbini i udesima neželjenih brakova, koje podnose tek sa više ili manje dostojanstva ili stila. Verovatno da upravo zato Černiševski, u odgovoru na ovaj roman, smešta ogledalo društvene stvarnosti svog remek dela „Šta da se radi?“ u domen emancipacije žena.
2. Inače, i supruga profesorke na FDU, za čiji prijemni je škola, eto koincidencije, uspešno i pripremala a sudeći po nekim novinskim vestima i dalje priprema (tekst je pisan u vreme takvih vesti i reakcija koje se pominju u tekstu ali treba naglasiti da je prema najnovijim informacijama škola zatvorena)
3. A tajne službe su pretežno tek sledile one javne. Bilo u stvarnoj a prikrivanoj nevolji, ili prosto ne-volji, ili „nemoći“ tj. stvarnom ili navodnom nemanju moći da se odupru puzajućoj diktaturi kapitala; a samim tim u ne-volji i „ne-moći“ da počnu ili makar nastave odbranu od ili obračun sa agresivnim nacionalističkim ideologijama i njihovim bitnim finansijskim i logističkim uporištem – tzv. neprijateljskim emigracijama. Ta ne-moć je bila i realno uslovljena zaštitom koju su i najozloglašeniji pripadnici neprijateljske emigracije, sa stotinama terorističkih akata i planova u dosijeima, uživali pod pravnim i političkim režimima najmoćnijih kapitalističkih zemalja Zapada. Ne-moć se onda dosetila starog recepta za obračun sa zakonski nedohvatljivima – dohvatanje uz pomoć sredstava i moći ljudi van zakona. Sa takvim službenim bagažom, nikakvi službenici ne bi tek tako prešli u staro-nove službe, pogotovo u konkretnoj istorijskoj, kasno-blokovskoj situaciji. Jer tada je, začudo, od zemalja koje to nikada sebi ne bi priuštile zarad dokaza demokratičnosti i otvorenosti, stigao zahtev da zemlje koje pretenduju da su demokratične i otvorene moraju upavo to da priušte kao dokaz – otvaranje arhiva tajnih službi. Osim predstavnika za štampu ove, javnosti nenaklonjene frakcije vlasti, Arkan je bio i predstavnik za pompu saveza javnih i tajnih službi (tranzicije). Kao što tajne decenijama nisu mogle da izađu na kraj sa zvezdama neprijateljske emigracije, javne na sličan način nisu mogle da izađu na kraj sa zvezdama neprijateljske kulture, pa je problem rešen „venčanjem pesme i smrti“, kako je to definisao jedan poetski nadareni beogradski psihonalitičar. Osvojivši femme fatale nacionale, predstavnik je predstavio i poželjan model idealne žene u tranziciono zaraćenoj Srbiji – žene cvetka-zanovetka kojoj je perspektiva pored tranzicionog šampiona „Idealno loša“. I zaista, priča se da je slavni Enio Moricone za glas Svetlane Ražnatović rekao da je to idealni glas „izmučene žene“. Osim lake identifikacije mlađe ženske populacije, Cecine pesme su uzorni primer fetišistički ustrojenog konflikta između privlačnosti vrhunskog proizvoda i prikrivenosti procesa proizvodnje, između „lošeg“ glasa kojim peva i lošeg „glasa“ koji je prati (ne u pesmama, već u životu, ali tu ni nema bitne razlike za šta se pobrinula Marina Tucaković (re)kreirajući čitav jedan poetski pravac uživanja i trijumfa u stradanju, patnji i bolu, što itekako poznato zvuči).
4. Ovo ćemo dodati dok pisar ne pazi: Nedostatak imenovanja te strukture i tog društva.
5. Ni režim u socijalističkoj Jugoslaviji ni ovaj u kapitalizmu Danas, ne izlaže sebe mestimičnoj kritici i proređenim ili pažljivo isturpijanim ježevim bodljama bez nekog svog razloga, ali o tom po tom, na radionici Postnaježivanja. Inače, Petričić je krajem šezdesetih radio grafičku opremu Ježa.
6. U filmu Srećna nova ’49, jedan lik, negativac, pravdajući se za neko prošlo nepočinstvo, kaže “Žao mi je ali moralno beše”… dakle, “moralno” je, po njemu, ono što je bilo nužno, što se prinudno moralo a ne ono što je dobro i ispravno. On doduše jeste negativac, momak sa one strane zakona, ali taj izraz i danas postoji u makedonskom slengu i funkcioniše na više vrednosnih i značenjskih nivoa, komičnom, ironičnom, sarkastičnom itd, ali neminovno i klasnom, jer nužnost i prinuda u klasnom društvu nisu ravnopravno vrednovani i raspoređeni, u čemu i jeste funkcija buržoaske ravnopravnosti (tj. ravnopravnosti pred buržoaskim zakonom – onom koji “podjednako zabranjuje bogatom i siromašnom da kradu hleb i spavaju na klupi u parku”).