Čudna su traumatična iskustva: mogu da prođu i godine pa se trauma nekad može i neočekivano vratiti. Ali opšte je poznato da se trauma vraća u svojim najgorim (a samo ponekai i u onim boljim) oblicima vraća kada se desi neko nezgodno podsećanje. Tačno deset godina od poplava u Obrenovcu – državi treba pomoć i nalazi se u potrazi za konsultantskom firmom koja će joj pomoći da upravo Obrenovac zaštiti od poplava.
Gledano iz pozicije nekoga ko se veoma živo seća obrenovačkih poplava iz maja 2014 godine – ova vest je zaista uznemirujuća te nije ni čudo što je veliki broj Obrenovčana ovu vest primio sa ne malom dozom čistog, ne baš čuđenja, ne ni straha, već ponajapre besa. Jer u pitanju je nekoliko vrsta implicitnih priznanja: em se priznaje da se proteklih deset godina otprilike nije ni prstom maklo ne bi li se predupredila eventualna repriza maja 2014; em se priznalo da neka opasnost u budućnosti postoji i da je na pragu; em se priznalo da država i opština nemaju kapaciteta da povodom toga bilo šta urade – pa moraju u pomoć da pozivaju konsultantske firme.
A nije da preuveličavamo: okružen sa tri strane nepredvidivim rekama, Obrenovac je tradicionalno plavno područje te ga od poplava štiti kompleksni sistem bedema i kanala koji su izgrađeni u poslednjih stotinjak godina – najviše, naravno od drugog svetskog rata na ovamo. A ako klimatske promene nešto znače – znače povećanu opasnost od poplava u neposrednoj budućnost.
Tome valja dodati i da nije živo samo deceniju staro sećanje na tih nekoliko katastrofalnih meseci i znanja koja su obrenovčani tada bili primorani da razviju (obrenovčani su otprilike svi pomalo postali i hidrolozi obzirom da je u ovom gradu praćenje nivoa Kolubare, Tamnave, Save i lokalnih kanala za regulisanje nivoa vode postala svakodnevna navika) – i dalje su i te kako žive i one direktnije posledice.
Finansijska pomoć države neposredno nakon poplave, prema osećaju obrenovčana, je uveliko bila obeležena manipulacijom, pa je na društvenu strukturu delovala poput otrova. Na pustolini ostaloj posle poplava i na mestu nekadašnjeg industrijskog giganta „Prve Iskre“ sada je nikla fabrika delova za automobile koja je možda zasnovana na veoma niskom tehnološkom procesu proizvodnje ali je zato u isto vreme ozbiljan proizvođač i smrada i prekršaja radničkih prava. Bio je i žrtva proliferacije tržnih centara: dobio ih je čak tri – ozbiljan broj za grad, u najboljem slučaju, osrednje veličine.
Obrenovac ima hronični manjak javnih prostora, posebno onih koji nisu u čvrstoj šaci lokalnih vlasti: a otprilike i sami možete da pretpostavite šta to znači. Slobodni lokalni mediji? Zaboravite na njih: jedna servisna i servilna TV stanica i jedan zločin od „nedeljnika“ koji možda redovno dobija basnoslovne količine novca za navodne promocije ekoloških politika ali zato junački i vrhunski odrađuje posao targetiranja političkih protivnika lokalne elite. A bogami Obrenovac pati i od hroničnog manjka demokratskog upravljanja: mesne zajednice su promptno ukinute neposredno nakon poplave, postavljaju se od tada odozgo i poslednji su izbori za mesne zajednice bili još pre više od deset godina. Ova poslednja informacija nekako često prolazi ispod radara – ni lokalna se opozicija nije previše bavila ovim pitanjem a ni na ovom mestu do sada nismo uspeli da podsetimo na ovu protivzakonitu situaciju – verovatno usled rezignacije građana ovog grada koji u situaciiji demokratskog deficita jednostavno dižu ruke od političkog angažmana.
No u pitanju nije samo slučajna posledica nekog procesa, već pre njegov cilj. Rezignirani građani (a Obrenovac možda može da posluži i kao paradigma malih sredina u kojima se vlada šerifovski i u kojoj političko ekonomska elita stanovnike veoma čvrsto drži u šaci) daleko lakše će progutati sve i svašta – pa i sve politike koje su praktikovane nakon tih katastrofalnih poplava. Pa su tako ostali potpuno nemi na čitavu seriju privatizacionih blickriga koji su usledili – privatizacijskih akcija koje su nastale izgleda tačno prema nacrtu Naomi Klajn i dizaster kapitalizma koji poput svakog strvoždera čeka neku smrt da bi se nahranio.
Tako je pre par godina privatizovan hotel u Obrenovcu – jedno vrhunsko arhitektonsko remek delo i mesto gde je za vreme same poplave bio smešten krizni štab opštine1 – i otvoreni prostor koji se nalazi neposredno pored hotela, inače jedno od omiljenih letovališta Obrenovčana. Ono je sada bez ijednog glasa nestalo te su tu krenule nicati nekakve zgrade i stambeni kvadrati.
Privatizacija kao ideologija
No evo pravog problema: pre tri godine je privatozovan institut Jaroslav Černi, koji je nekih sedamdeset godina uspešno radio na izgrađivanju hidrotehničkih sistema cele Jugoslavije, uključujući tu upravo sliv Kolubare. Javnost je tada jednoglasno zahtevala da se proces privatizacije zaustavi, obezbeđena je bila i planina argumentacije što od stručnjaka što od institucija, sve je smrdelo na veliku pljačku, ali vlast je sivonjski uprla i institut prodala poslovno i politički upitnom Milenijum Timu. Ostaje dakle pitanje: institut Jaroslav Černi je privatizovan jer osnivaču najverovatnije nije bio potreban,2 a sada isti taj osnivač navrat nanos traži pomoć za rešavanje problema odbrane od poplava.
Zato izgleda da vest sa kojom smo započeli – da opština Obrenovac traži konsultantsku firmu – pre nego je spomenik jednoj lokalnoj korumpiranoj baruštini (pun intended) ipak pripada registru kompleksne ideologije privatizacije i tržišnog zilotizma. Zato ovde i jeste jedna lekcija o kompleksnom sistemu kojim se legitimiše tridesetogodišnji proces privatizacije javne imovine i institucija koje su građene od drugog svetskog rata pa sve dok nas pre tridesetak godina nije uhvatilo ludilo. Jer lekcija iz političke ekonomije se nameće sama: „efikasnost“ zapravo može da se meri samo aršinom privatne akumulacije. Direktna posledica je naravno, da nema ni nikakve vrednosti ukoliko na kraju trase ne stoji neki privatni džep. A to, dalje, znači i da ono što doživljavamo kao elementarne uloge države kao što je obezbeđivanje nekih elementarnijih uslova za život – u ovom slučaju: borba protiv poplava – nemaju nikakvu vrednost.
Zadremo li na teritoriju semjotike i mreže pojmova i značenja unutar kojih se orijentišemo ne bi li shvatili svet oko sebe – savremeno rešavanje bilo kakvih problema otprilike ide kao što bi to rekla jedna reklama („tu sam čovek, tu kupujem“, time poistovećujući postojanje i bivanje ljudskim bićem činom kupovanja3): tek kada je pribavljena na tržištu, kad izvire iz tržišnih odnosa i kada je obeležena tržišnim odnosima i hijerarhijskim odnosima vrednost može da bude valorizovana. Jaroslav Černi u javnom vlasništvu zaista nema know how, a privatni ga zaista ima.
Na nešto daljem štapu, tu su i spekulacije iz registra antropoloških analiza: privatni je kapital u savremenoj ekonomskoj dogmatici koja nam živote malo manje kroji i malo više cepa evo već trideset godina – nešto poput savremene verzije vilinskog praha, magični katalizator poželjnih ishoda.
No možda i ne moramo da zalazimo u ovoliko kompleksne analize jer je stvarnost po svemu sudeći daleko manje prozaična a stvar krajnje jednostavna. U pitanju je način na koji će se svi društveni problemi rešavati u bliskoj, srednjoj i daljoj budućnosti: sve što može da se reši tržišnim rešenjima rešavaće se, sve što ne može – neće se ni rešavati jer društvo je u procesu privatizacije izgubilo gotovo sve interne mehanizme izlaženja na kraj sa sopstvenim problemima.
Tako se na tender, ako je verovati stranici e-kapija, institut Jaroslav Černi neće javljati: tu su kao mogući ponuđači navedeni između ostalih Krip Inžinjering (zaista nismo izmislili), JP za uređivanje građevinskog zemljišta Trstenik, Boja doo Sombor i MHM-Projekt ali ne i Jaroslav Černi – institucija koja je nastala i sedamdeset se godina uspešno bavila odbranom od poplava. A razlog je jednostavan: obaveza instituta da zadrži originalnu delatnost je trajala svega dve godina nakon privatizacije, period koji je istekao pre nekoliko meseci, institut se sada bavi nekim daleko profitabilnijim delatnostima, najverovatnije se, dakle, neće javljati na ovaj tender a nama će probleme poplava u budućnosti rešavati kompanije u čije se inžinjerske poduhvate ubrajaju obijanje fasade i postavljanje biciklističke signalizacije.
Na kraju, ispada i da privatnom kapitalu sasvim odgovara država potpuno nesposobna da se pobrine za elementarne potrebe stanovništva pa sada i temeljni raspad svih kompleksnih društvenih sistema valja tumačiti u tom svetlu. U istom trenutku, naravno i da će da mu savršeno odgovara proces razvaljivanja javnog sektora precizno navođenim nepotizmom korupcijom i partokratijom (još jednom: pogledana iz ugla funkcionisanja privatizovane privrede – korupcija je konstruktivni, neprocenjivo vredni i nezamenjivi element). I naravno da ne treba ni da pominjemo: niti je sve počelo juče, niti sa SNS-om, niti je samo stvar poslovične „korupcije“: počelo je devedesete a onda se zaletelo 2000-te. 2014. godien mi obrenovčani smo na sopstvenoj koži osetili posledice decenijskih politika – ali sada – još deset godina kasnije – moraš ili ispočetka ili „zoveš konsultante“.
Ali završimo notom optimizma: imajući u vidu da se sada institut Jaroslav Černi u okviru Milenijum tima najverovatnije bavi veoma profitabilnim projektima gradnje gradova na vodama, računajmo da će se – imamo li u vidu čudni ljubavni odnos kapitala i katastrofa – na horizontu pojaviti ukoliko neka sledeća prirodna ili polu-prirodna katastrofa očisti prostor za neki budući strateški projekat Obrenovca Pod Vodom.
