Proces privatizacije javnih resursa, infrastrukture, proizvodnih i distributivnih pogona se kontinuirano dešava širom sveta u poslednjih nekoliko decenija. Primer Nemačke pokazuje kako ovaj proces dovodi do preraspodele društvenog bogatstva ka malom broju vlasnika velikih kompanija ali i kako otpor privatizaciji može postati nukleus za stvaranje novih društvenih pokreta i političkih organizacija.
Zakonski rok za privatizaciju medija u javnom vlasništvu ističe prvog jula ove godine. Sudeći prema toku ovog procesa ni samim medijskim radnicima i radnicima nije pruženo dovoljno informacija o tome koji mediji će zaista biti prodati i da li će se ispoštovati postavljeni rokovi. Dosadašnji rezultati privatizacije medija u Srbiji i regionu, aktuelni ciklus privatizacije, zatim pitanja radnog i socijalnog položaja novinara i novinarki, pozicija frilensera u ovom sektoru kao i mogućnosti alternativne produkcije i organizovanja radnika u medijima bili su tema panel diskusije organizovane u februaru 2015. u okviru projekta „Mašina: proizvodnja društvene kritike“.
Prema posledicama koje novi Zakon o radu ili Zakon o javnim nabavkama imaju na oblast kulture, nadležno ministarstvo pokazivalo je isključivo indiferentnost i nezainteresovanost. I dok institucije i akteri tog dela javnog sektora ostaju “zarobljeni” između starog zakonskog okvira i novih potreba, postojeći Zakon o kulturi samo doprinosi neoliberalnim reformama i preduzetničkoj retorici, dok se pitanje javnog interesa u kulturi zamagljuje.
Juče su aktivisti inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ izveli protestnu akciju na konferenciji „Uputstva za humani grad“ na Mikser festivalu okačivši transparent pod nazivom „Beograd na vodi prevara“. Aktivisti su kritikovali učešće gradskog arhitekte na ovom programu i zahtevali su njegovu ostavku. Paradoksalno, time je ovogodišnji poziv festivala na prepoznavanje “svoje tačke pucanja” dobio zanimljiv obrt. Ovom prilikom prenosimo tekst povodom prošlogodišnjeg Mikser festivala koji govori o nemogućnosti pružanja bilo kakve “održive utopije” već isključivom nastavku “neizdržive” eskploatacije radnika, javnih dobara i fondova.
Da li su frilenseri radnici, ili je pak njihova klasna pozicija bliža srednjoj klasi? Ova dilema se godinama provlači u diskusijama među kulturnim, naučnim i medijskim delatnicima. Međutim, dok se licitira o tome ko je u lošijoj poziciji izostaje prepoznavanje sistemskih promena koje su prekarne radne odnose učinile pravilom u gotovo svim oblastima.
Pod utjecajem dominantnog diskursa tijekom posljednjih dvadesetak godina vrlo je teško pojmiti bilo što vezano uz Vukovar, a da se ne tiče pojma žrtve. Tako se na trenutke može pomisliti kako grad nije ni postojao prije 1991. U tom kontekstu predratni podaci o radu vukovarskog kombinata Borovo i utjecaja koji je imao na razvoj grada govore sami za sebe.
Telekom Srbije, jedna od najvećih regionalnih telekomunikacionih kompanija nalazi se u središtu aktuelnog talasa privatizacije. Predstavnici MMF-a, vlada Srbije i domaći „privrednici“ ulažu velike napore kako bi privatizaciju predstavili kao neophodnu u cilju očuvanja konkuretnosti preduzeća. Međutim, nikako im ne uspeva da objasne kako Telekom, sa velikim udelom javnog vlasništva, uspeva da konstantno uvećava profit i bude daleko ispred svojih konkurenata na tržištu.
Sve je više krupnih investicija na Balkanu kojima kineske kompanije krče svoj put ka ujedinjenom tržištu Evropske unije. Kako bi u što kraćem roku plasirali svoju robu u EU potrebna su ulaganja u izgradnju nove infrastrukture, putem kojih im i ekstrakcija lokalnih sirovina postaje sve dostupnija. I pored prisutne kulturne mistifikacije čini se da logika kineskog kapitala ipak ne odstupa od one zapadnoevropskih kompanija prisutnih u regionu.
Kulturni centri pet beogradskih opština, decenijama značajni za svoje lokalne zajednice, biće skinuti u potpunosti sa budžeta grada Beograda do 2017. S obzirom na aktuelnu politiku mera štednje, pritisak neoliberalne kulturne politike u smeru sve veće komodifikacije i komercijalizacije sektora kulture, te sveprisutnog mita o mogućnosti samoodrživosti javnih ustanova, može se zaključiti da će mesto kulture u proizvodnji društvenosti kao i njen politički potencijal biti sve ugroženiji.
Premijer i Vlada Srbije uporno javnosti predstavljaju pozitivne pokazatelje makroekonomskog oporavka države, te pada nezaposlenosti i pojačane kreditne sposobnosti građana. Ipak, uz svest o medijski posredovanoj slici realnosti, kao i o manipulativnoj sposobnosti brojki i statistike, lako je uočiti da je svakodnevica u Srbiji sasvim drugačija.
Pitanja interpretacije i politike sećanja na Drugi svetski rat, antifašističke borbe i Pobede nad fašizmom, čini se da su - u jeku obeležavanja 9. maja i jubilarne 70. godišnjice - užarenija nego ikad. Ovakvoj atmosferi dodatno doprinosi dugo očekivani završetak procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića, koji će dodatno legitimizovati državni istorijski revizionizam, procese privatizacije, ali će omogućiti i da se jasnije uvide veze između kapitalizma i fašizma.
Pitanja interpretacije i politike sećanja na Drugi svetski rat, antifašističke borbe i Pobede nad fašizmom, čini se da su – u jeku obeležavanja 9. maja i jubilarne 70. godišnjice – užarenija nego ikad. Ovakvoj atmosferi dodatno doprinosi dugo očekivani završetak procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića, koji će dodatno legitimizovati državni istorijski revizionizam, procese privatizacije, ali će omogućiti i da se jasnije uvide veze između kapitalizma i fašizma.
Ovogodišnja (zvanična) proslava 70. godišnjice Pobede nad fašizmom i završetka Drugog svetskog rata u Srbiji protiče uz prigodne posete “tutora” iz EU i jednako napetoj atmosferi povodom predstojećeg završetka procesa za rehabilitaciju Draže Mihajlovića i tekućim procesima opšte restitucije. Paralelno, aktuelni udžbenici istorije pišu novu istoriju XX veka u kojoj se relativizuje fašizam, brani i opravdava lokalni kolaboracionizam i kvislištvo, dok se dometi antifašističke narodno-oslobodilačke borbe potiskuju i umanjuju.
Socijalni pokreti i organizacije u Španiji koji se bore protiv deložacija kreditno zaduženih stanovnika uspeli su poslednjih godina da angažuju veliki deo populacije ove zemlje. Uprkos uspesima u odbrani velikog broja ugroženih, aktivistički rad nije dovoljan za sistemske reforme. Skorašnji izbori u Španiji bi mogli pokazati da li postoje političke snage koje bi u saradnji sa novim društvenim pokretima donele te promene.
Jedan od naistrajnijih otpora neoliberalnoj politici i “merama štednje”, štrajk prosvetnih radnika, je okončan. Ovim činom se stvara prostor za nastavak sprovođenja reforme obrazovnog sistema kroz imlementiranje sistema koji isključivo udovoljava tržišnim potrebama, a na račun pogoršanja egzistencijalnog položaja prosvetara, dostajnstvenih uslova za rad, kao i dostupnosti obrazovanja.
Ekonomska politika i vojne intervencije zapadnih zemalja u Africi i Aziji u velikoj meri su odgovorne za rastući talas izbeglica i migranata koji pokušavaju da dođu do zemalja EU. Istovremeno, sve agresivnije sigurnosne mere u cilju zaštite spoljnih granica “tvrđave Evrope”, učestale masovne deportacije, brojni izolovani prihvatni centri, pojačana diskriminacija migranata i izbeglica, samo od početka godine dovele su do smrti više od 1750 ljudi.
Privatizacija rekreativnih centara i prirodnih dobra ne predstavlja samo puki prenos vlasništva. Primer najavljene privatizacije sportsko rekreativnog centra Brezovica, oko koga sukob vode vlade Srbije i Kosova, nam pokazuje kako privatizacija dovodi do klasne rekonfiguracije korisnika tog prostora. Osnovni interes privatnog vlasnika je profit koji se ne može ostvariti prvobitnim konceptom Brezovice kao rekreativnog centra za radničku klasu.
Transatlantsko trgovinsko investicijsko partnerstvo (TTIP) je predloženi sporazum o slobodnoj trgovini između SAD i EU ali i zemalja kao što su Kanada, Meksiko i zemlje kandidati za ulazak u EU. Veliki broj organizacija i pojedinaca se bori protiv usvajanja ovog sporazuma koji u svojim osnovama pretpostavlja prava korporacija iznad prava država. Kao najugroženiji se vide lokalni sektori poljoprivrede, prehrambeno-prerađivačke industrije, zaštita životne sredine i zaštita podataka.
Subvencije stranim kompanijama kao podsticaj za zapošljavanje predstavljaju još jednu neoliberalnu meru koju sprovodi vlada Srbije. Pošto liberalizacija radnog zakonodavstva i mere štednje nisu dovele do takozvanog dobrog poslovnog ambijenta, kao ni do proklamovanih rezultata rasta privredne aktivnosti i povećanja stope zaposlenosti, vlada će iz državnog budžeta plaćati troškove radne snage dok će profit odlaziti van zemlje. Novac koji se investitorima poklanja, putem mera štednji se oduzima od socijalno najugroženijih stanovnika Srbije.
Pobuna kanadskih, britanskih i holandskih studenata ne cilja samo komercijalizaciju obrazovanja, nego i ogroman balast birokratskog aparata, koji predano radi na održanju tržišnih odnosa.
