Zadružni model radničkog akcionarstva koji je razvio slovenački Institut za ekonomsku demokratiju, kombinuje elemente srodnih modela kao što su američki ESOP (employee stock ownership plan) i baskijska zadruga Mandragon, dok istovremeno uspeva i da prevaziđe glavne manjkavosti oba modela.
Poput ESOP-a, slovenački model zasniva se na instituciji Povereništva koja funkcioniše na sličan način kao penzioni fond. Međutim, u slučaju ESOP-a radnička participacija suštinski ne postoji, budući da upravljanje Povereništvom vrši zaposleni profesionalac (Poverenik), postavljen od strane matičnog preduzeća. Slovenački model pronalazi rešenje za ovaj nedostatak tako što se Povereništvo prenosi na zadrugu koja u ime radnika/ica otkupljuje udele/akcije od postojećih vlasnika matičnog preduzeća, dok se upravljanje prenosi sa Poverenika na članove zadruge koji su istovremeno i zaposleni u preduzeću.
Jedna od najčešćih poteškoća sa kojima se suočavaju preduzeća koja teže da budu demokratična (odnosno, preduzeća koja se nalaze u vlasništvu radnika koji njime takođe i upravljaju), jeste nedostatak investicija u kapitalnu imovinu. Kada članovi nemaju pravo da potražuju udeo na prihode koji proizilaze iz investiranja u kapital, ne postoji ni podsticaj za ulaganje.
Zadruga Mandragon je iz tog razloga uvela beleženje investicija u kapitalnu imovinu preduzeća na individualnim kapitalnim računima svakog člana. Drugim rečima, svako reinvestiranje u zadrugu se na individualnom računu beleži kao da pojedinačni član obezbeđuje dužnički kapital zadruzi u zamenu za isplatu u budućnosti.
S druge strane, često dolazi i do problema koji se tiču nasleđivanja, odnosno, održivosti radničkog vlasništva. Kada novi radnici treba da postanu vlasnici putem direktnog otkupa udela/akcija od bivših zaposlenih, može se desiti da je usled dobrog poslovanja firme vrednost akcija porasla do te mere da ih novi radnici ne mogu priuštiti. U tom slučaju, tendencija je da se akcije prodaju spoljnim licima, što za posledicu ima ukidanje radničkog vlasništva.
Slovenački model od Mandragona preuzima koncept individualnih kapitalnih računa, ali takođe uvodi i sistem ,,roll over’’ plana, koji podrazumeva da zadruga periodično vrši interni otkup dela akcija od starijih radnika, a zatim ih preraspodeljuje svim postojećim radnicima odnosno članovima zadruge. Time se izbegava situacija da vrednost akcija odlazećih radnika bude toliko visoka da ih novi radnici ne mogu otkupiti.
Primena zadružnog radničkog akcionarstva u Srbiji – Holding zadruge
Kako ističe Mario Reljanović, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo i jedan od autora publikacije, trenutno u zakonodavstvu Srbije nema mnogo opcija kako radnici mogu postati vlasnici i upravljači privrednih društava u kojima rade, te otud i potreba za razvojem demokratičnijih modela radničkog vlasništva po uzoru na ranije pomenuti slovenački model. Dostupne opcije koje prepoznaju domaći propisi, kao što je rezervisani sopstveni deo, u praksi je dostupan samo za uži krug radnika, dok se tim putem ostvaruje individualno vlasništvo, ali ne i mogućnost kolektivnog upravljanja.
Za razliku od toga, ,,holding’’ zadruge osnivaju se sa ciljem da u ime svojih članova koji su zaposleni u matičnoj kompaniji, ,,drže’’ udeo u tom preduzeću i tako omoguće zaposlenima da ostvaruju deo njegove dobiti. Pri tom, radnici ne vrše kupovinu udela/akcija sopstvenim sredstvima, već se ona obavlja sredstvima koje matično preduzeće isplaćuje zadruzi, srazmerno udelu koje ona kao pravni subjekt ima u preduzeću.
Holding zadruge zasnivaju se na principu otvorenog i dobrovoljnog članstva, što podrazumeva da svi zaposleni u matičnom preduzeću imaju mogućnost da postanu članovi zadruge. Članovi ostvaruju svoje pravo na ekonomsku korist i upravljanje posredstvom zadruge, a ne individualno. Dobit se članovima isplaćuje u skladu sa zadružnim pravilima, dok odluke po pitanju upravljanja i raspodele udela donose izabrani organi zadruge. Unutrašnja sutruktura zadruge je demokratična, jer funkcioniše po pravilu ,,jedan član, jedan glas’’, što u praksi znači da svaki član ima jednako pravo na učešće u odlučivanju, nezavisno od visine njegovog uloga.
,,Holding zadruga je jedini model koji garantuje kolektivno upravljanje matičnim preduzećem od strane većeg broja radnika, a u idealnom slučaju, svih radnika. Istovremeno, ovo je model koji zahvaljujući zadružnim pravilima i principima, kao i kolektivnoj svojini zadruge, omogućava istovremeno kolektivno upravljanje matičnim preduzećem, kratkoročnu korist (kroz isplatu dela dobiti zadruge) i dugoročnu korist za radnike (kroz uvećanje zadružnog uloga)’’, objašnjava Reljanović.
Reljanović kaže i da holding zadruge imaju dovoljnu finansijsku samostalnost i stabilnost sve dok matično preduzeće ostvaruje profit, tako da su u tom smislu održive i dele ekonomsku sudbinu preduzeća – što je istovremeno i veliki podsticaj za radnike da ga dalje razvijaju.
Prema Zakonu o zadrugama moguće je osnovati zadrugu koja se bavi bilo kojom dozvoljenom i zakonom uređenom delatnošću. Pošto je zakon u tom smislu fleksibilan, ne postoje prepreke za registrovanje zadruge čija je pretežna delatnost holding, odnosno, držanje i upravljanje udelom u matičnom društvu u ime zaposlenih.
Međutim, za popularizaciju ovog modela bilo bi neophodno izvršiti izmene postojećeg Zakona o zadrugama, koje bi omogućile da holding zadruge budu prepoznate kao specifičan oblik udruživanja radnika. Za nesmetano funkcionisanje ovih zadruga potrebno je detaljnije regulisati pojedinačne aspekte kao što su članstvo u zadruzi i odnos prestanka radnog odnosa u matičnoj kompaniji sa prestankom statusa zadrugara. Osim toga, trenutni pravni okvir ne dozvoljava implementaciju individualnih kapitalnih računa i roll-over sistema, te bi bilo poželjno razmotriti mogućnosti njihovog uvođenja u postojeće zakone.
