Vest koju su preneli neki regionalni mediji je bila vezana za NBA utakmicu na kojoj su se sastale ekipe Denvera za koje igra Nikola Jokić i Dalasa u čijim redovima je Luka Dončić. Pred utakmicu igrači ekipe iz Teksasa, kao podrška slovenačkom reprezentativcu obukli su majice sa natpisom „Pravi MVP“, svi osim njega. Mnogi su to protumačili ne samo kao podršku Dončiću, već i kao provokaciju upućenu Jokiću koji i ove godine konkuriše za titulu MVP-a u najjačoj košarkaškoj ligi sveta.
Sam po sebi, taj događaj ne bi prošao zapaženo da ga nisu primetili razni mediji iz regiona. Tako je bosanskohercegovački Dnevni Avaz na svom portalu postavio naslov za ovu vest, „Pravi MVP – Svi igrači Dalasa nosili poruke na bosanskom jeziku.“ Srpski portal NOVA Sport istu vest je preneo pod naslovom, „VIDEO Provokacija za Jokića u NBA ligi: Ceo tim nosi poruku na srpskom, Dončić odbio da učestvuje.“ I tu nije kraj.
Hrvatski Index.hr tu vest prenosi naslovom: „VIDEO Svi igrači Dallasa nosili majicu sa porukom na hrvatskom. Samo Dončić nije.“ I na kraju, na ovu vest nisu ostali imuni ni slovenački portali s obzirom da Dončić igra za Sloveniju. Tamo je ova vest, na portalu Žurnal 24 naslovljena sa, „Celotna ekipa Dallasa podprla Luko! Vsi nosili majice z zapisom na slovenščini!“ Zanimljivost je u tome što reč „Pravi“ na slovenačkom ima drugačije značenje i odnosi se na reč „kazati“, gde bi ovde moglo da se prevede kao „Kažu MVP“, što izaziva još veću zbunjenost.
Jezički narcizam malih razlika – jezik svačiji i ničiji
Malo je onih koji se nakon ovog meme-a nisu nasmejali, kao ni opisu iznad označenom kao „Ovako je počeo rat u Jugoslaviji“. I koji se nisu setili toga da naše jezičke boljke nisu novijih datuma. Setimo se čuvene šale sarajevskih komičara okupljenih oko Top liste nadrealista od pre više od trideset godina i njihovog skeča o različitim jezicima, koji su zapravo jedan te isti jezik. A jezičke polemike su daleko starije i od tog skeča.
No, te pojave ma koliko bile smešne nisu slučajne. Nakon krvavog raspada zajedničke države u nacionalističkoj svesti novonastalnih i presvučenih političkih elita javila se potreba za rastakanjem i razdvajanjem zajedničkog jezika kojim su nekoć govorili narodi i narodnosti Jugoslavije. Ta potreba zapravo nije unela ništa revolucionano novo. To je osamnaestovekovna ideja u kojoj se jezik kojim se govori uzdiže na princip nacije i gde biva izjednačen sa njom.
Nesreća po kreatore novih nacionalističkih realiteta i politika, jeste bila u tome što se varijante jezika naroda Jugoslavije, izuzmemo li slovenački koji je opet najbliži južnoslovenskim jezicima, nisu previše razlikovali jedni od drugih.
Otuda se moralo pristupiti određenoj vrsti fetišizacije minornih razlika u srpskoj, hrvatskoj i bosanskoj varijanti jezika, isticanjem u prvi plan baš tih razlika, dok se o sličnostima uglavnom nije dalo govoriti. Ako se o njima i govorilo, nastajale bi razne neutemeljene teorije da je sve to srpski, hrvatski ili bosanski, u zavisnosti iz koje ga perspektive posmatrate. Iz srpske će to sve biti srpski „jer su svi drugi nastali od Srba“, iz hrvatske perspektive će to biti jezik kojim govore Hrvati i svi drugi „koji su taj jezik preuzeli“, a iz bosanske perspektive je to jezik kojim govore sva tri naroda u Bosni i Hercegovini, od kojih su dva uz Bošnjake, Hrvati i Srbi.
Na tom polju dolazi do određenih nedoumica. Otvara se pitanje da li su srpski, hrvatski, bosanski jezik zasebni jezici, da li su oni isti jezik sa dve varijante, ili policentrični jezik sa više standardnih jezika. Problematika oko nemogućnosti potpunog otklona tri varijante jedne od drugih u tolikoj meri da bi se smatrale različitim jezicima, ali ipak sa težnjom da se to učini, dovodi nas do pojma koji je formulisao otac psihoanalize Sigmund Frojd (Sigmund Freud). Reč je o pojmu narcizam malih razlika, ili kako se još može pronaći u literaturi narcisizam malih razlika.
Najprostije rečeno, taj pojam bi označavao jednu specifičnu pojavu koja se odnosi na pojedinca, a s obzirom da su grupe zbir pojedinaca, potencijalno i na grupe, koja govori o tome da dva ili više pojedinaca ili dve i više grupa, iako veoma slične, pokušavaju napraviti „nepremostive“ razlike među sobom kako bi potvrdile svoje zasebno postojanje, a time i svoje zasebne identitete.
Rečima našeg poznatog psihijatra, Dušana Kecmanovića, svaki čovjek, kao i svaki narod mora da uspostavi svoj individualitet, a to znači identitet. Uspostaviti vlastiti identitet znači prije svega pokazati i sebi i drugima koliko sam jedinstven, poseban, različit od svih drugih. Tek kada uspostavi identitet, i pojedinac kao i kolektiv siguran je u svoje postojanje. Jasno uočljive granice individualiteta odnosno etnonacionalnog bića pomažu mu da opstane u vremenima koja posredno ili neposredno, ugrožavaju njegovu posebnost, ako ne i samu egzistenciju.1
Ako se ponovo vratimo na naslove sa portala, upravo uočavamo ovaj mehanizam. Sama poruka kao takva nije toliko primarna, koliko je primarno na kom je jeziku napisana. Iako ima isto značenje (osim na slovenačkom), ona se tumači kao poruka na tri različita jezika. Jer jezik je u novonastalim okolnostima, stvar identiteta i individualiteta i mora se konstruisati različitim, iako on to uistinu ne mora da bude. Pa čak i u slučaju jedne ovakve vesti koja nema neko suštinsko važno značenje.
Zašto bi isti jezik uopšte bio faktor slabljenja zasebnosti nacija?
Zanimljivo bi bilo postaviti neku vrstu kontrapitanja. Zašto bi zapravo saznanje o tome da govorimo istim jezikom, uticalo na slabljenje naše individualnosti? Jezik je samo jedna od, ali ne i jedina identitetska odrednica. Uostalom, postoji toliko različitih nacija koje govore istim jezikom, a da im to ne predstavlja bilo kakvu identitetsku smetnju poput Austrijanaca i Nemaca, Španaca i dobrog dela južnoameričkih država, Engleza, Amerikanaca, Kanađana i Australijanca i dr. Isticanja jezičkih razlika u prvi plan u slučaju bivših jugoslovenskih područja, pa čak i kroz naslove na portalima, više podstiču zajednički identitet, nego što podstiču zasebne identitete i to je očigledno i u svakodnevnoj komunikaciji. Jezik je oduvek više bio odrednica koja spaja,a ne odrednica koja razdvaja.
Pomenuti psihijatar Kecmanović govori o tome da je vještina i muka razlikovati se od onih koji su ti slični. To se postiže obično na tri načina: prećutkivanjem ili grubim poricanjem svake sličnosti između mene i tebe, između moga i tvoga naroda, posebno onih sličnosti koje su više nego očigledne (u šta bi se uklopio jezik – prim.aut); proizvodnjom, što će reći izmišljanjem različitosti (ovde bi akcenat mogao biti na revidiranju nekih istorijskih činjenica – prim. aut), i najzad, prenaglašavanjem realno postojećih razlika (ovde bi spadale religijske razlike, ali i donekle različito političko nasleđe, usled različitih imperijalnih uticaja na jedan i drugi narod – prim. aut) tako da one postaju apsolutna prepreka uzajamnom razumijevanju i približavanju.2
Prepreke u tom smislu uopšte nisu lingvističke, već političke prirode i tu počinje koren svih jezičkih problema na našem području. Danas tegobe razlikovanja od onih koji su slični izazivaju podsmeh, ali pamtimo da nije uvek bilo tako. Onog momenta kada su političari progovorili, a lingvisti zaćutali, ili imali manje prostora usled političkog uticaja na javno mnjenje, javile su se i jezičke nedoumice. Otuda treba jasno naglasiti da jezičke razlike ni na koji način ne ugrožavaju bilo čije individualitete, jer jezik nije jedina identitetska odrednica, niti je nužno vezan za državne granice. S druge strane, on ne može ni biti adekvatan primer identitetske zasebnosti, jer je za neke isuviše sličan, a za druge isti jezik. Otuda i šale i smeh na račun jezičkih razlika, poput ove u meme, koje to u suštini nisu.
Kome je i zašto isticanje jezičkog identiteta na ovom primeru bitno?
Osim toga što jezičko često jeste pitanje indetiteta i zasebnosti u odnosu na neke druge, postoji još jedan aspekt važnosti isticanja tog pitanja. U ovom slučaju, latentna poruka koja se htela medijski poslati i koja nije nimalo slučajna jeste da je Luka Dončić, kao i jezik koji na ovim prostorima govorimo u određenom kontekstu jeste „naš“ – pomalo svačiji, a pomalo ničiji.
Iako konkretno igra za reprezentaciju Slovenije, njegovo poreklo nije potpuno slovenačko, pa ga nije moguće smestiti u neku vrstu stroge etničke posebnosti. Čak ni jezički, jer često govori na jeziku koji se danas kolokvijalno zove BCS. A kada se na to doda kontekst američkog podneblja, gde minorne razlike u poreklima i jezicima na području bivše Jugoslavije njima ne znače apsolutno ništa, stvari bivaju jasnije.
Dončič je važan za prisvajanje, jer je uspešan u svetskim okvirima. Slična je stvar i sa drugim sportistima, poput Novaka Đokovića. U svetskim razmerama on ima potpuno drugačiji identitet – on jeste igrač iz Srbije, ali je omiljen i u celom regionu i negde ga većina barem potajno vidi kao predstavnika čitavog regiona na velikoj globalnoj sceni. Neretko baš takve svi žele da privole, jer ljudi imaju tendenciju da ma koliko bili uspešni ili neuspešni u onome čime se bave, motivaciju ili utehu pronalaze u onim uspešnim pojedincima sa istog podneblja, poznatim u globalnim okvirima.
Pa su tako Dončić, Đoković, Jokić i drugi globalno uspešni sportisti neka vrsta motiva i utehe da i neki iz „malih naroda sa prostora bivše Jugoslavije“, mogu pokazati da su najbolji u jednoj velikoj i svetski uticajnoj zemlji poput Sjedinjenih Američkih Država. I da poruke koje dobijaju jesu i na bosanskom, srpskom, hrvatskom i slovenačkom jeziku. A to su stvari koje bi trebalo da spajaju, a ne da razdvajaju. U tome je negde i suština te čudne jezičke dijalektike na našim prostorima: nekada bi hteli, ali i ne bi hteli da kažemo da govorimo zajedničkim jezikom.
Jer kako davno reče sam Novak Đoković, nakon lapsusa oficijelnog spikera u Montrealu na pobedničkom postolju, „siguran sam da gospodin nije napravio namernu grešku, ja sam iz Srbije, ne iz Hrvatske, ali naravno, nisam ljut, to su iste stvari“. Dobro je, sve dok nam je to razlog za šalu i smeh.
