Nastavnici i đaci su pokazali nezadovoljstvo početkom školske godine. Da li možemo očekivati i proteste studenata i studentkinja i njihovih profesora?
Nezadovoljni prosvetni radnici, promovisanje đačkih uniformi i nezadovoljstvo roditelja i učenika jedne osnovne škole odlukom o smeni direktora obeležili su početak ove školske godine. Kako trenutno stoje stvari, polako će se prašina sleći i sve se nastaviti ustaljenim tokom. Ipak, bliži se oktobar, a sa njim i početak nove studentske godine. Sudeći po stanju u sistemu obrazovanja, i tu možemo očekivati nezadovoljstvo različitih strana.
Na samom početku rada, u predstavljanju ekspozea, premijerka Brnabić je naglasila kako će obrazovanje biti drugi po važnosti prioritet vlade. Ona je rekla da će u obrazovanju sada biti naglašavano preduzetništvo, informatika, osposobljavanje učenika za rad i slično. Međutim, ne može se reći da su ovo neke promene u obrazovnim politikama, jer sve su to bili prioriteti i prethodne vlade, o kojima je naveliko pričao i bivši premijer a sadašnji predsednik države. Možemo reći da je ono što nam sledi u obrazovanju zapravo samo dalje sprovođenje već započetih obrazovnih politika, i pitati se nude li one rešenje za hronične probleme prosvete?
Uniformama do ukidanja socijalnih razlika
Početak nove školske godine obeležen je realizovanjem već najavljivanih mera. Osim uvođenja preduzetništva i finansijske pismenosti za osnovce, velika pažnja se posvetila i uvođenju školskih uniformi. Iako je ministar Šarčević najavljivao da će od 1. septembra uniforme biti uvedene u više od polovine osnovnih škola u Srbiji, čini se da je za sada u većini škola zbog negodovanja roditelja to ostalo samo na nivou ideje. O celom projektu se i dalje ne zna mnogo, pa su tako neodređeni odgovori na to ko finansira uniforme, ili kakva je važnost mišljenja roditelja u procesu donošenja konačnih odluka. Prema izjavama ministra prosvete, može se zaključiti da uniforme neće finansirati država nego roditelji, a on u tome ne vidi ništa sporno. „Deca svakako idu obučena u školu. Znate, neki roditelji imaju pare da kupe džip i dukseve od dvesta evra, i onda je stvarno pitanje da li država to treba da preuzme na sebe, računajući njen BDP“, smatra Šarčević. Da će ovo na kraju biti samo još jedan više u nizu troškova za roditelje, svojom izjavom indirektno potvrđuje i gradski menadžer Beograda Goran Vesić.
„Uniforme ukidaju socijalne razlike, a roditelji u svakom slučaju kupuju deci odeću, bez obzira na to kupuju li školsku ili neku drugu odeću, to je za njih trošak“, rekao je Vesić uz pravdanje da bi grad Beograd mogao obezbediti određeni iznos kao pomoć roditeljima koji nisu u stanju da kupe uniforme.
Da li će taj „određeni iznos“ biti dovoljan za sve učenike kojima je potreban ‒ još se ne zna. Da li će samo grad Beograd biti u mogućnosti da tako pomaže učenicima svojih škola, ili će to raditi svaki grad u Srbiji ‒ ni to se još ne zna. Jedino što zagovornici uvođenja uniformi u školama sa sigurnošću naglašavaju jeste da će baš nošenje uniformi izbrisati socijalne razlike među učenicima. Osim što nije jasno kako će ova mera izbrisati razliku između nekoga ko ima ajfon i nekoga ko nema telefon uopšte; nekoga ko ima novca da priušti ekskurziju i nekoga ko nema, takođe je nejasno i kako će izbrisati materijalne razlike uvođenje skupljih i jeftinijih uniformi.
Pre nekoliko dana javnosti su predstavljene uniforme jednog odeljenja OŠ „Sveti Sava“ u Vrčinu. One koštaju 6.000 dinara (ne računajući i zimsku varijantu), ali prema rečima ministra, učenici koji ne mogu sebi da ih priušte, mogu videti šta se može naći za manje novca.
U celoj priči bitna je i uloga roditelja. Usled nedovoljno jasnih informacija, oni su prilično zbunjeni i ne znaju koliko će ministarstvo imati sluha za njihovo mišljenje. Pre početka uvođenja uniformi, školama su poslate ankete za roditelje u kojima je trebalo oni da iznesu svoj stav. Zanimljivo je da se u ovim upitnicima nije navodilo ko će i kako finansirati uniforme. Isto tako, posebno je zanimljivo što ministar, uprkos tome što u mnogim školama roditelji nisu izglasali uvođenje uniformi, svakako najavljuje da će one za najmanje dve godine biti obavezne u svim školama.
Slična situacija se dešava i u Bugarskoj, gde je početak školske godine umesto biznisa sa uniformama obeležio „udžbenički biznis“. U želji da određenim merama suzbiju dečje siromaštvo kroz obrazovni proces, oni su samo dalje reprodukovali socijalnu nejednakost. Roditelji su tek preko televizije saznali da će jedna bugarska izdavačka kuća štampati za njihovu decu udžbenike različitog kvaliteta: jedne skuplje i u boji, a druge jeftinije crno-bele. Prema rečima nadležnih u prosveti, ovi jeftiniji udžbenici trebalo bi da budu „olakšica za roditelje koji se nalaze u specifičnoj situaciji”. Sreća je da su roditelji prigovorili ovakvoj meri jer su shvatili da bi onda ti skuplji udžbenici postali neka vrsta statusnog simbola i izvor poniženja za siromašnije učenike.
Slučaj bugarskih udžbenika i te kako je sličan slučaju srpskih uniformi. Povezuje ih pokušaj prikrivanja jednog ozbiljnog problema umesto njegovo rešavanje. Ono što to prikrivanje može dalje reprodukovati kroz obrazovni sistem sadržano je i u izjavi osnovca jedne beogradske škole kojem se njegova uniforma baš sviđa. „Svi smo isti i super je“ – rekao je on.
Ne bi trebalo da učimo decu da je super samo ako smo svi isti. Ne treba ni da sakrivamo od njih da njihov drugar ili drugarica nema ono što on/ona ima. Posebno ne treba da ih učimo da su drugi krivi ili lošiji zato što nemaju. U suprotnom, zamislite kakva će odbojnost među decom kasnije nastati kada oni što imaju krenu na fakultet jer imaju, a oni što nemaju iz đačkih uniformi samo pređu u radničke?
Nezadovoljstvo prosvetnih radnika ne jenjava
Dok država pokušava da rastući jaz između bogatih i siromašnih prikrije uvođenjem uniformi, ni prosvetarima se ne smeška zadovoljavajući odgovor na njihove dugogodišnje probleme. Prosvetni radnici su i ove školske godine nastavili borbu za poboljšanje svog materijalnog položaja. Na štrajk pozivaju sva četiri prosvetna sindikata, ali čini se da su u svojim načinima borbe za sada još uvek neusklađeni. Unija sindikata prosvetnih radnika štrajkovala je 1. septembra na jedan, dok su ostali sindikati stupili u štrajk upozorenja 4. septembra na drugi način. Zahtevi za bolji položaj prosvetara u suprotnosti su s novim strategijama koje je vlada pripremila za njih. Naime, sprema se novi Zаkon o zаposlenimа u jаvnim službаma, koji bi trebao da stupi na snagu od sledeće godine. Prema najavama iz ministarstva, čak 4.500 prosvetnih radnika je tehnološki višak, a ovaj zakon će ne samo ostaviti bez posla veliki broj prosvetnih radnika nego i uvesti platne razrede. Činjenica je da je položaj prosvetnih radnika veoma loš i već dugi niz godina sistemski se zanemaruje. Njihova zarada je, iako su visokoobrazovani, 17% niža od prosečne plate u Srbiji. Predstavnici vlade RS očigledno su svesni lošeg materijalnog položaja prosvetnih radnika, pa tako na njihov štrajk odgovaraju novim obećanjem o povećanju plata, koje ih čeka već 2018. godine. Isto kao što naši „veliki“ ekonomisti misle da je jedino rešenje za rast BDP jednostavno smanjenje plata i penzija uz poskupljenje struje ili vode, tako misle i da će plate u prosveti biti povećane jednostavnom računicom otpuštanja i platnih razreda.
„Najbolji od naših nastavnika i dalje danas ima platu kao i nastavnik koji dođe na čas i čita novine. I to ovaj zakon menja“, rekla je Ana Brnabić, čime sledi ustaljenu metodu prebacivanja odgovornosti sa mera koje vlada sprovodi na neke tobož neradnike.
Platni razredi u prosveti znače plaćanje prosvetnih radnika prema kvalitetu rada. Ozbiljno je pitanje koliko je realno primeniti ovakav privredni model plaćanja u prosveti? Ne samo što je ovako nešto komplikovano izvesti, nego možemo pre svega postaviti pitanje: čemu to? Uvođenje platnih razreda i podela nastavnika na interesne grupe koje se međusobno takmiče za veću platu u budućnosti će i samu mogućnost njihove zajedničke borbe svesti na minimum. Ovaj sistem prosvetnim radnicima čak i ne garantuje veće plate. Jedni će verovatno biti nagrađeni (ko zna po kom osnovu), a drugi će dobiti manje plate uz izgovor da ne rade dovoljno dobro (isto, ko zna po kom osnovu). I tako će jednima malo povećati platu, drugima malo smanjiti, a treće će otpustiti kao tehnološki višak. Kad se sve sabere i oduzme – ovo je sve samo ne ulaganje u obrazovanje.
Perspektiva
Vidimo da država iz godine u godinu sve manje ulaže u javni sektor gurajući ga na tržište kroz komercijalizaciju i privatizacije. Prosvetni radnici, ali i studenti, zato se godinama unazad iznova bore za bolji socijalni položaj, pravo na dostojan rad, pravo na adekvatno plaćen rad, pravo na svima dostupno obrazovanje. Štrajkovi i protesti dosad su se uglavnom završavali ignorisanjem zahteva, lažnim obećanjima ili postizanjem nekog minimalnog dogovora koji bi nakon nekog vremena prestao. Od zahteva ne treba odustajati, ali se načini borbe moraju menjati. Činjenica je da u protestima uvek manjka bolje organizovanosti i više solidarnosti prosvetnih radnika sa studentima/đacima (i obrnuto). Uz nove mere koje vlada najavljuje, đaci će biti dodatno podeljeni između sebe uniformama i dualnim obrazovanjem, studenti sistemom sufinansiranja, a profesori platnim razredima. Sve ovo će otežati mogućnost boljeg organizovanja i efikasnost bilo kakve borbe.
Trenutno postojeće opozicione stranke ne pružaju nikakvu alternativu, a mnogi čak ostaju potpuno nemi na radničke proteste. Perspektivu zato treba tražiti u povezivanju, omasovljenju i konačno radikalizaciji već postojećih (i stvaranje novih) samoorganizovanih pokreta. Prosvetari su već najavili mogućnost nastavka svog štrajka početkom oktobra. Tada počinje i nova školska godina za studente. Oni su pre leta započeli svoju borbu za ukidanje naplate dodatnih troškova studiranja, a kroz proteste „Protiv diktature“ zahtevali su, između ostalog, i javno finansirano obrazovanje za sve. Pošto su vlada i nadležno ministarstvo i dalje bez rešenja i odgovora na zahteve, kako nastavnika tako i studenata, bilo bi zanimljivo videti ih od oktobra ujedinjene u borbi.
