Prema Zakonu o radu poslodavac uvodi minimalnu zaradu odlukom koja se donosi kada poslodavac nije u stanju da isplati ugovorenu (redovnu) zaradu. Ovo znači da minimalna zarada ne može biti ugovorena zarada.
Međutim, kako kaže naš sagovornik, poslodavci ili zanemaruju ovo zakonsko ograničenje, ili ugovaraju zarade koje su za dinar (ili nekoliko dinara) više od minimalne cene rada, čime „zaobilaze“ pomenutu obavezu i takvu zaradu tretiraju kao redovnu.
„Kontrolu da li poslodavac isplaćuje zaradu u skladu sa zakonom, pa i minimalnu zaradu, vrše inspektori rada. Naravno, zaposleni se uvek može obratiti sudu sa zahtevom da se utvrdi da je zarada koju prima nezakonita, kao i da se dosudi naknada štete koja je nastala tim povodom“, objašnjava Reljanović za Mašinu.
Ipak, iako je sasvim izvesno da mnogi poslodavci, uključujući i državu, izigravaju zakon i pravnu regulativu te tako pola miliona ljudi u Srbiji drže na minimalnim zaradama pravnih konsekvenci za poslodavce gotovo da nema.
„Nažalost, minimalna zarada se tretira kao ugovorena zarada kako od strane političara na vlasti, tako i od strane institucija koje bi trebalo da vrše nadzor nad zakonitošću rada poslodavca. Meni nije poznato da je inspekcija rada ikada intervenisala u situacijama kada je minimalna zarada bila ugovorena zarada. Oni to tretiraju kao zakonitu zaradu jer je minimalna cena rada po njima određena kao minimalan iznos koji poslodavac može isplatiti za neki rad. Isto se ponašaju i sudovi, pa je praktično nemoguće dobiti radni spor ukoliko je poslodavac ugovorio sa zaposlenim minimalnu zaradu“, kaže Reljanović za Mašinu.
Stručnjak za radno pravo komentariše za naš portal i da je poznato i skandalozno stanje u javnom sektoru.
„U prosveti i zdravstvu ali i u javnoj upravi i pojedinim javnim preduzećima, mnogi zaposleni na radnim mestima sa najnižim koeficijentima zarađuju manje od minimalne zarade, pa im se aktom poslodavca ili kolektivnim ugovorima (što je poseban nonsens, da sidnikat pristaje na tako nešto) zarada dopunjuje do minimalne. Ovako nešto je nezakonito i neustavno, ali takvo stanje opstaje decenijama“, rekao je Reljanović.
On objašnjava da postoje i još neki slučajevi, recimo da poslodavac uvede minimalnu zaradu na nivou preduzeća a ne donese odluku o tome, te da će u tom slučaju inspektor rada utvrditi nezakonitost u radu.
„Isto se dešava i kada poslodavac uslovljava primanje mimalne zarade nekim drugim elementom koji nije u skladu sa strukturom zarade prema Zakonu o radu – na primer, određenom radnom normom na dnevnom, nedeljnom ili mesečnom nivou. U takvim slučajevima je poznato da su i inspekcija rada, a i sudovi (ako bi spor došao do suda) bili na strani zaposlenog“, pojašnjava naš sagovornik.
U drugim zemljama minimalac štiti radnika, ne poslodavca
„Za razliku od domaćeg Zakona o radu, gde je minimalna zarada regulisana kao zaštitni mehanizam za poslodavca, a ne za zaposlenog, u većini drugih zemalja minimalna zarada je postavljena kao minimalna naknada za obavljeni rad – dakle, kao zaštita za radnika, a ne za poslodavca“, kaže Reljanović za Mašinu.
Kako kaže naš sagovornik većina zemalja poznaje mehanizme određivanja minimalne zarade na nivou cele države i retke su one koje nemaju jedinstvenu minimalnu zaradu. Međutim, osnovna razlika u odnosu na Srbiju je u tome što je tako određena minimalna zarada često dodatno korigovana u korist zaposlenih, kroz granske kolektivne ugovore.
„U najvećem broju zemalja sa tradicijom kolektivnog pregovaranja, nivo minimalne zarade na nivou države nije mnogo bitan, jer ubedljivo najveći broj radnika koji primaju minimalnu zaradu prima onu koja je određena kolektivnim ugovorom koji se na njih primenjuje. Ovaj sistem osnaživanja prava radnika, međutim, u Srbiji nikada nije zaživeo kako bi trebalo. Kada je reč o kolektivnim ugovorima u javnom sektoru, oni jednostavno u delu o zaradama prenose ona rešenja koja su projektovana zakonima; granskih kolektivnih ugovora u privatnom sektoru gotovo i da nema, niti se bave ovim pitanjem“, pojašnjava Reljanović.
Još jedna važna razlika u odnosu na druge zemlje Evrope jeste to koji procenat radnika i radnica prima minimalac.
„Podatak od prošle godine je da je u Nemačkoj na minimalnoj zaradi bilo između 5 i 10% radnika, u zavisnosti od delatnosti (to je ona granska minimalna zarada iz kolektivnih ugovora). Kod nas je na minimalnoj zaradi oko 20% radnika i taj procenat se uvećava sa povećanjem iznosa minimalne cene rada, koji nije praćen opštim povećanjem iznosa zarada ostalih zaposlenih, a bio bi još veći kada bi se računali i oni zaposleni koji imaju zaradu blisku minimalnoj“, kaže Reljanović.
Broj ljudi koji su na minimalnoj zaradi u Srbiji, u razvijenim državama Evrope je nezamisliv.
„Ovaj podatak govori dosta o strukturi poslova u Srbiji, gde dominiraju jednostavni manuelni poslovi, ali govori i o odnosu poslodavaca prema zaposlenima, budući da vrednost rada koju zaposleni ostvari i visina zarade koju primi veoma često nisu u odgovarajućoj srazmeri (naravno, na štetu zaposlenog)“, dodaje Reljanović.
Minimalna zarada, takva kakva je i kako se nepravilno tumači, je ekskluzivno pravo zaposlenih, dakle onih koji su u radnom odnosu, a ne svih radnika, ističe naš sagovornik.
„I po ovome smo specifični, naročito kada je reč o oblicima rada za koje se može isplatiti naknada niža od minimalne zarade – na primer, za sve poslove koje obavljaju radnici putem ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova (osim sezonskih radnika) – ali su prava na minimalnu zaradu izričitom zakonskom normom lišena i deca na dualnom obrazovanju, takozvanom „učenju kroz rad“. Takvi primeri nisu poznati u uporednom pravu, bar ne u razvijenim i uređenim državama, i u potpunosti su suprotna osnovnim međunarodno priznatim minimalnim uslovima rada“, zaključuje Reljanović.
M.M.
