Jaz između bogatih i siromašnih kontinuirano raste iz godine u godinu. Trenutno polovina svetske populacije raspolaže sa samo 2% bogatstva, dok najbogatijih 10% poseduje čak 76% ukupnog svetskog bogatstva. Izražene ekonomske nejednakosti, u okviru jedne zemlje i između različitih država i regiona, krajnji su rezultat viševekovne kolonijalne krađe i dominacije ekonomskog sistema koji omogućava eksponencijalno bogaćenje ekonomskih elita na račun većine svetske populacije.
Modna industrija, kao neodvojivi deo istog tog sistema proizvodnje orijentisanog na maksimiziranje profita, takođe predstavlja kanal za akumuliranje bogatstva korporativnih elita na Globalnom Severu nauštrb dobrobiti miliona radnika i radnica širom sveta.
,,War on Want’’, dobrotovorna organizacija za borbu protiv siromaštva sa sedištem u Londonu, objavila je izveštaj u kojem se istražuju mogućnosti za radikalnu transformaciju modne industrije, ozloglašene po teškim oblicima kršenja ljudskih prava i destrukciji prirode koje se odvija duž globalnih lanaca snabdevanja i proizvodnje.
Modna industrija i kolonijalizam u novom ruhu
Tokom 70-ih i 80-ih godina 20. veka, kompanije vodećih modnih brendova izmestile su svoje proizvodne pogone u zemlje Globalnog Juga, gde je dostupnost jeftine radne snage i odsustvo ekoloških standarda omogućavalo profitabilnije poslovanje. Na taj način neometano se nastavilo izvlačenje dragocenih resursa (radna snaga, voda, i drugi prirodni resursi) iz zemalja trećeg sveta.
Za razliku od doba kolonijalizma, kada je ekstrakcija resursa iz kolonija vršena direktno kroz nametanje poreza, robovlasništvo i invazije, danas se ona vrši posredstvom međunarodnih trgovinskih sporazuma i sistema koji diktiraju različite cene i standarde za različite države i regione.
Nekadašnje kolonije sada su osiromašene zemlje sa nestabilnim ekonomijama, primorane na otvaranje ka globalnim tržištima i zavisne od privlačenja stranih investicija i spoljnog zaduživanja u periodima krize. Najilustrativniji primer u tom pogledu je Bangladeš gde je 4.2 miliona ljudi zaposleno u tekstilnoj industriji, dok 80% ukupnog izvoza ove zemlje čini izvoz odeće i obuće.
Upravo je neuravnotežena raspodela moći na međunarodnom planu ono što omogućava zemljama Globalnog Severa da uživaju u plodovima modne industrije, dok zemljama Globalnog Juga preostaje da se nose sa njenim razornim posledicama — degradacijom radnih prava, eksploatacijom, siromaštvom i zagađenjem životne sredine.
Težnja za profitom i konkurencija su glavni faktori koji vode ka ,,trci do dna’’, odnosno, drastičnom snižavanju radnih, bezbednosnih i ekoloških standarda koje kulminira u tragedijama poput one koja se desila u Rana Plazi u Bangladešu, kada se zgrada u kojoj je bilo skoncentrisano 5 tekstilnih fabrika urušila i usmrtila 1100 radnika i radnica.
Osim pogubnog uticaja na tekstilne radnike i radnice, procenjuje se i da će se emisije gasova iz modne industrije do 2030. godine uvećati za 50%. Istovremeno, tekstilna industrija zaslužna je za 20% svog zagađenja vode, dok se godišnje poseče 200 miliona stabala zbog proizvodnje veštačkih celuloznih tkanina kao što su viskoza ili rajon.
Zaštita radnih prava ili zaštita životne sredine?
U ovom trenutku svedočimo polarizovanoj debati o rešenjima za probleme koje prozvodi modna industrija, zbog čega se stiče utisak da je neophodno napraviti izbor između zaštite radnih prava ili zaštite životne sredine.
S jedne strane, pokreti za zaštitu životne sredine insistiraju da je zarad očuvanja planete potrebna radikalna redukcija potrošnje i to pre svega u bogatim industrijskim zemljama koje su i zaslužne za najveći deo svetskih emisija. U srži ove struje nalazi se princip ,,degrowth’’-a koji podrazumeva otklon od ideje ekonomskog rasta po svaku cenu i prelazak sa BDP-a na socijalno i ekološko blagostanje kao osnovna merila prosperiteta.
S obzirom da se svake godine proizvodi oko 100 milijardi komada odeće i 24.4 milijarde pari obuće, modna industrija nesumnjivo predstavlja jedan od ključnih sektora privrede čiji bi obim trebalo smanjiti. S druge strane, radnički pokreti sasvim opravdano upozoravaju da bi nagla promena u potražnji na strani Globalnog Severa, značila i gubitak posla za desetine miliona ljudi u okviru globalnih lanaca snabdevanja.
Međutim, kako se i ističe u izveštaju organizacije ,,War on Want’’ dihotomija između borbe za životnu sredinu i borbe za radna prava je prividna, budući da ekploatacija radnika i eksploatacija prirode potiču od istih strukturalnih uzroka.
U tom smislu, centralno pitanje više nije da li prioritet treba dati borbi za planetu ili borbi za radna prava, već kako najefikasnije pomiriti ove dve struje, ne bi li se izbegla situacija u kojoj implementacija zelenih politika stvara još jednu krizu koju marginalizovane zajednice u siromašnim zemljama moraju da podnose.
Transformacija modne industrije u interesu radnika i radnica
Da bi reorganizacija modne industrije imala pravedan ishod, neophodno je poći od ispravljanja istorijski nasleđenih nepravdi koje još uvek drže zemlje Globalnog Juga u neravnopravnom položaju u odnosu na ostatak sveta. To bi podrazumevalo primenu redistributivnih politika u vidu reparacija za klimatsku krizu, progresivnog oporezivanja ili otpisivanja spoljnog duga.
Ovo bi učinilo zemlje Globalnog Juga manje zavisnim od globalnih lanaca snabdevanja i manje ranjivim na fluktuacije koje se dešavaju na svetskom tržištu, što ostavlja prostor da se ekonomija okrene ka proizvodnji u cilju zadovoljavanja lokalnih potreba i učešća u regionalnoj trgovini.
Manja orijentisanost na proizvodnju odeće i obuće za istaknute modne brendove, oslobodila bi značajan deo resursa i radne snage u zemljama trećeg sveta koji bi zatim mogli biti preusmereni na sektore koji su u lokalnom kontekstu nedovoljno razvijeni, kao što je stambeni sektor, zdravstvo, školstvo ili socijalna zaštita.
Obezbeđivanje plate za život i garantovanje prava na sindikalno udruživanje su od presudnog značaja za zaštitu tekstilnih radnika i radnica, zbog čega je neophodno uspostaviti striktnije legislative koje će držati multinacionalne korporacije odgovornim za zloupotrebe koje se vrše u njihovom interesu.
Otkako je veliki deo proizvodnje prepušten kompanijama podizvođačima na Globalnom Jugu, brendovi uspevaju da izbegnu odgovornost za slučajeve kršenja radnih prava koji se dešavaju u njihovim lancima snabdevanja, jer sebe predstavljaju isključivo kao kupce krajnjeg proizvoda, a ne kao poslodavce.
U tom smislu, tekstilnoj industriji je potrebno još regulativa poput ,,Međunarodnog sporazuma za zdravlje i bezbednost u tekstilnoj i konfekcijskoj industriji’’, zasnovanog na ,,Sporazumu o protivpožarnoj i građevinskoj bezbednosti’’ koji je usvojen ubrzo nakon tragedije u Rana Plazi u Bangladešu.
Primenom ovih sporazuma uspostavljeni su mehanizmi za inspekciju fabričke proizvodnje, nakon čega je na stotine brendova moralo preuzeti odgovornost za kvalitet radnih uslova u bilo kojoj od fabrika koje ih snabdevaju odećom.
