Premijer i Vlada Srbije uporno javnosti predstavljaju pozitivne pokazatelje makroekonomskog oporavka države, te pada nezaposlenosti i pojačane kreditne sposobnosti građana. Ipak, uz svest o medijski posredovanoj slici realnosti, kao i o manipulativnoj sposobnosti brojki i statistike, lako je uočiti da je svakodnevica u Srbiji sasvim drugačija.
Pitanja interpretacije i politike sećanja na Drugi svetski rat, antifašističke borbe i Pobede nad fašizmom, čini se da su - u jeku obeležavanja 9. maja i jubilarne 70. godišnjice - užarenija nego ikad. Ovakvoj atmosferi dodatno doprinosi dugo očekivani završetak procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića, koji će dodatno legitimizovati državni istorijski revizionizam, procese privatizacije, ali će omogućiti i da se jasnije uvide veze između kapitalizma i fašizma.
Pitanja interpretacije i politike sećanja na Drugi svetski rat, antifašističke borbe i Pobede nad fašizmom, čini se da su – u jeku obeležavanja 9. maja i jubilarne 70. godišnjice – užarenija nego ikad. Ovakvoj atmosferi dodatno doprinosi dugo očekivani završetak procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića, koji će dodatno legitimizovati državni istorijski revizionizam, procese privatizacije, ali će omogućiti i da se jasnije uvide veze između kapitalizma i fašizma.
Ovogodišnja (zvanična) proslava 70. godišnjice Pobede nad fašizmom i završetka Drugog svetskog rata u Srbiji protiče uz prigodne posete “tutora” iz EU i jednako napetoj atmosferi povodom predstojećeg završetka procesa za rehabilitaciju Draže Mihajlovića i tekućim procesima opšte restitucije. Paralelno, aktuelni udžbenici istorije pišu novu istoriju XX veka u kojoj se relativizuje fašizam, brani i opravdava lokalni kolaboracionizam i kvislištvo, dok se dometi antifašističke narodno-oslobodilačke borbe potiskuju i umanjuju.
Socijalni pokreti i organizacije u Španiji koji se bore protiv deložacija kreditno zaduženih stanovnika uspeli su poslednjih godina da angažuju veliki deo populacije ove zemlje. Uprkos uspesima u odbrani velikog broja ugroženih, aktivistički rad nije dovoljan za sistemske reforme. Skorašnji izbori u Španiji bi mogli pokazati da li postoje političke snage koje bi u saradnji sa novim društvenim pokretima donele te promene.
Jedan od naistrajnijih otpora neoliberalnoj politici i “merama štednje”, štrajk prosvetnih radnika, je okončan. Ovim činom se stvara prostor za nastavak sprovođenja reforme obrazovnog sistema kroz imlementiranje sistema koji isključivo udovoljava tržišnim potrebama, a na račun pogoršanja egzistencijalnog položaja prosvetara, dostajnstvenih uslova za rad, kao i dostupnosti obrazovanja.
Ekonomska politika i vojne intervencije zapadnih zemalja u Africi i Aziji u velikoj meri su odgovorne za rastući talas izbeglica i migranata koji pokušavaju da dođu do zemalja EU. Istovremeno, sve agresivnije sigurnosne mere u cilju zaštite spoljnih granica “tvrđave Evrope”, učestale masovne deportacije, brojni izolovani prihvatni centri, pojačana diskriminacija migranata i izbeglica, samo od početka godine dovele su do smrti više od 1750 ljudi.
Privatizacija rekreativnih centara i prirodnih dobra ne predstavlja samo puki prenos vlasništva. Primer najavljene privatizacije sportsko rekreativnog centra Brezovica, oko koga sukob vode vlade Srbije i Kosova, nam pokazuje kako privatizacija dovodi do klasne rekonfiguracije korisnika tog prostora. Osnovni interes privatnog vlasnika je profit koji se ne može ostvariti prvobitnim konceptom Brezovice kao rekreativnog centra za radničku klasu.
Transatlantsko trgovinsko investicijsko partnerstvo (TTIP) je predloženi sporazum o slobodnoj trgovini između SAD i EU ali i zemalja kao što su Kanada, Meksiko i zemlje kandidati za ulazak u EU. Veliki broj organizacija i pojedinaca se bori protiv usvajanja ovog sporazuma koji u svojim osnovama pretpostavlja prava korporacija iznad prava država. Kao najugroženiji se vide lokalni sektori poljoprivrede, prehrambeno-prerađivačke industrije, zaštita životne sredine i zaštita podataka.
Subvencije stranim kompanijama kao podsticaj za zapošljavanje predstavljaju još jednu neoliberalnu meru koju sprovodi vlada Srbije. Pošto liberalizacija radnog zakonodavstva i mere štednje nisu dovele do takozvanog dobrog poslovnog ambijenta, kao ni do proklamovanih rezultata rasta privredne aktivnosti i povećanja stope zaposlenosti, vlada će iz državnog budžeta plaćati troškove radne snage dok će profit odlaziti van zemlje. Novac koji se investitorima poklanja, putem mera štednji se oduzima od socijalno najugroženijih stanovnika Srbije.
Pobuna kanadskih, britanskih i holandskih studenata ne cilja samo komercijalizaciju obrazovanja, nego i ogroman balast birokratskog aparata, koji predano radi na održanju tržišnih odnosa.
Udruženje i sindikati penzionera će stupiti u javne proteste i masovnu mobilizaciju penzionerske populacije, u čemu traže i dodatnu podršku širih slojeva društva. Smanjivanje penzija kao mera, koju sami penzioneri percipiraju kao narušavanje stečenog prava, ali i druge zakonske mere koje regulišu rad penzijskog fonda su dovele do tog nezadovoljstva.
Promovisanje projekta “Beograd na vodi”, uz obećanja o angažovanju građevinske industrije, broju novih radnih mesta te obimu investicija, za vlast u Srbiji predstavlja jednu od glavnih uzdanica politike kojom se održavaju na položajima. Tako i specijalni zakon o “Beogradu na vodi” zaobilazeći postojeću regulativu u potpunosti favorizuje privatne interese nasuprot interesu društva u celini.
Pokušaj da se dekonstruiše patrijarhalni sistem, zatim podela na “muške” i “ženske” uloge u porodici, na poslu, u društvu, gde je rodna uloga unapred i uvek podređena, nije isključivo “žensko” pitanje. Borba za oslobođenje polovine ljudske – ženske – populacije, koja podrazumeva i problem neplaćenog kućnog rada, nižih nadnica određenih polom, rodnog nasilja itd., ima svoje daleko „univerzalnije“ učinke: to je, u biti, borba za emancipaciju čitave planete.
U aprilu će struja u Srbiji poskupeti za čitavih 15%. Dok se vlasti pravdaju navodnim tržišnim razlozima za poskupljenje električne energije, iza ove odluke se krije još jedan od pokušaja “fiskalnog konsolidovanja” državnih finansija prema nalozima MMF-a. Osim što pokazuje nepostojanje ekonomske suverenosti zemlje ova odluka je još jedna u nizu onih koje teret “krize” prenose na najugroženije.
Proces privatizacije domaće privrede koji je započet pre 25 godina ulazi u svoju završnu fazu. Stečaj koji je pokrenut u 188 preduzeća predstavlja nastavak politike koja je dovela do deindustrijalizacije zemlje, do velike nezaposlenosti i zavisnosti od uvoza. O tome nam govore i primeri fabrika Petar Drapšin, Neobus i Zorka, nekadašnji giganti koja su uprkos mogućnosti plasmana svojih proizvoda sistematično uništavane.
Donošenjem novih zakona u oblasti energetike, naročito zakona o tržištu električne energije, vlada Srbije otvara novo poglavlje u procesima privatizacije sistema elektroprivrede Srbije, liberalizacijom tržišta i traženjem strateškog partnera za manjinski paket akcija tog preduzeća. Posledice ovakvih privatizacija možemo sagledati na primeru susedne Bugarske gde su cene električne energije za krajnje potrošače nepodnošljivo visoke što je dovelo do masovnih socijalnih nemira.
Prošlogodišnje poplave koje su pogodile ceo region odnele su veliki broj života i nanele veliku materijalnu štetu kako privredi tako i građanima. Poplave su sa sobom donele i saznanje o urušenom sistemu vodoprivrede u zemlji. Preduzeća koja su osnovana kako bi regulisala rečne tokove, gradila i održavala nasipe, nakon sprovedene privatizacije propadaju ili menjaju namenu, vode se profitnim interesom i zanemaruju opštu društvenu sigurnost i zaštitu. Prema sve učestalijim prognozama poplave se najavljuju i za ovo proleće, dok istovremeno vlast najavljuje dalju privatizaciju vodoprivrede.
Talas masovnog iseljavanja stanovnika Kosova u lokalnim medijima je uglavnom predstavljen kroz nacionalističku matricu, bez sagledavanja strukturnih i ekonomskih uzroka koji su u najvećem broju slučajeva ključni okidač ovih migracija. Međutim, i kada iseljenici dođu do željene destinacije u nekoj od zapadnoevropskih zemalja, susreću se sa pooštrenim zakonskim okvirom prema mogućnosti za ostvarivanje azila i dobijanja radne dozvole, te na pojačanu kontrolu na granicama periferije „Tvrđave Evrope“ koja kao krajnji rezultat ima sigurnu deportaciju.
Javni sistemi zdravstvene zaštite su u sve većoj meri određeni interesima i mogućnostima političkih i ekonomskih elita. O tome govori i primer implementacije novog zakonskog okvira u Hrvatskoj koji je donesen bez adekvatne javne rasprave i koji će imati negativne posledice kako na položaj radnika u zdravstvu tako i na dostupnost njihovih usluga pacijentima.
Polemika u medijima i javnosti koja se vodi na temu za ili protiv vakcinacije uglavnom ostaje bez analize strukturnih procesa koji su doveli do urušavanja javnog zdravstvenog sistema te propratnih procesa privatizacije i pritiska moćnih farmaceutskih lobija koji dovode do smanjenja poverenja građana u sistem zdravstvene zaštite. Manjkavost ovakvog dihotomnog pristupa je očigledna, jer jedno je kada dominantna struja koja se protivi vakcinaciji dolazi od novokonzervativnih snaga u USA, a nešto sasvim drugo kada se radi o kontinuiranom lišavanju kolektivnih mehanizama zdravstvene zaštite društva na periferiji kapitalizma.
Javni sektor u Srbiji se nalazi pod sve većim pritiscima i zahtevima za restrukturiranjem. Ovi zahtevi svoje opravdanje nalaze u pričama o glomaznosti javnog sektora, o lenjosti i nestručnosti zaposlenih i velikom trošku za državu. Međutim, retko možemo čuti šta za zaposlene u javnom sektoru i korisnike njihovih usluga znače i donose procesi standardizacije, autsorsinga, privatno-javnog partnerstva i privatizacije.
Veliki broj građana Srbije ima sve veći problem sa otplatom bankarskih kredita u švajcarskim francima. Država ne želi da interveniše u ovom slučaju pravdajući se da nema mogućnost uticaja na svetske finansijske tokove i svaljujući krivicu isključivo na dužnike. Ipak, država izostankom intervencije svesno staje na stranu banaka koje ostvaruju ekstraprofit na račun njenih građana.
