Nesigurna društvena pozicija – to je sintagma kojom se mogu objediniti različite situacije u kojima su se današnje negovateljice nalazile. Da li je u pitanju dugogodišnja nezaposlenost, nesigurno i slabo plaćeno zaposlenje ili pak sigurno, ali za opstanak nedovoljno plaćeno zaposlenje, za žene često nema izbora. Upravo zato one su prve koje se u svojim domaćinstvima odlučuju na neformalan rad kao negovateljice u Nemačkoj, Austriji ili Italiji. To kako negovateljice vide svoju budućnost i šta su njene implikacije govori o poziciji žena i našim društvima uopšte više nego mnoge zvanične ekonomske i socijalne analize.
Od radnice do negovateljice
T. O. (51) je po struci obućarka. Pre nego što je postala negovateljica, radila je s vremena na vreme u struci u različitim firmama na privremenim ugovorima, iako se, zajedno s ostatkom porodice, oslanjala na uzgoj i prodaju živine na lokalnoj pijaci. Za njenu tročlanu porodicu to je do pre sedam godina bilo dovoljno. Promena je nastupila kada je njeno dete kretalo na fakultet: obrazovanje, od osnovnog do visokog je danas finansijski poduhvat za svaku porodicu. Iz istog razloga se na rad na smenu kao negovateljica odlučila i S. B. (59) iako podcrtava da je samo sklapanje kraja s krajem i više nego dovoljan razlog.
Motivacije, dakle, ne manjka i ona se vremenom menja. U slučaju da odškoluju svoju decu, na žene padaju druge potrebe domaćinstva. Neretko su to neophodna renoviranja domova i obezbeđivanja dalje budućnosti. U toj meri ovaj smenski rad, koji se uglavnom radi na po mesec dana van države i mesec dana kod kuće, odgovara ovakvim poduhvatima. Kako T. O. skreće pažnju, plate negovateljica nisu velike. Ipak time što su isplaćene odjednom, posle mesec dana u kom negovateljice odsedanjem u kućama svojih klijenata uštede na troškovima života, one se čine mnogo većim. Suštinski, porodice negovateljica istovremeno štede i zarađuju na smenskom radu.
Plata negovateljica u nekom proseku iznosi oko 1600 evra mesečno. Visina zarade zavisi od godina iskustva, pregovaranja ili nekih drugih faktora, npr. visine poznavanja jezika države u kojoj se nalaze. Pojedine porodice spremne su dodatno da plate za razgovor na boljem nemačkom. Takođe, u zbir se mogu uneti i povremena ili redovnija „čašćavanja“ negovateljica: ručkovi, pokloni ili čak i dodatna zarada. Naravno, negovateljice se na ove dodatne izvore ne mogu osloniti.
Stubovi (ne)kulture rada
Zapravo, mali je broj oslonaca u ovom poslu. Najčešća praksa, makar za žene iz Srbije i Bosne i Hercegovine bez EU pasoša, je da kao negovateljice rade bez ikakvog ugovora, primaju platu na ruke i zavise od agencija i posrednika koji cvetaju u sivoj zoni zakonodavstva kako EU tako i jugoslovenskih zemalja. To u praksi žene ostavlja bez ikakvog zaleđa. U takvim okolnostima se negovateljice oslanjaju na veze, sposobnost pregovaranja i dobru volju poslodavaca, odnosno na kombinaciju snalažljivosti i sreće.
Da li je situacija drastično drugačija za žene koje imaju državljanstvo EU zemalja koje bivaju zvanično zaposlene preko stranih agencija? T. O. poseduje dvojno državljanstvo Srbije i Mađarske. Iako je u porodici u kojoj je mađarski bio prvi jezik, svoje pravo na državljanstvo iskoristila je tek kada se odlučila da radi kao negovateljica, punih dvanaest godina pošto je Mađarska postala punopravni član Evropske unije. To je učinila posle dva radna mesta u Nemačkoj na kojima je radila neprijavljena.
Veruje da je većina njenih poznanica i generalno žena sa sličnom pozadinom imala sličnu motivaciju za uzimanje drugog državljanstva. Prednost legalnog rada u EU T. O. je iskoristila te ima redovno zaposlenje u agenciji koja organizuje negovateljice u Austriji. Usluge koja agencija pruža su posredničke: između porodica i individualaca sa potrebnom za negovateljicom i negovateljicama, te između države i negovateljica. U praksi to znači da korisnici usluga ili njihove porodice direktno plaćaju agencijama koje isplaćuju negovateljice. Plate negovateljica su smanjene za agencijske usluge, prevoz, te penziono i zdravstveno osiguranje koje im agencije kao posrednici naplaćuju.
Sistem za budućnost
Na pitanje da li se oseća sigurnije sa formalnim zaposlenjem, T. O. odgovara potvrdno. Znači joj to što joj je neko iz agencije dostupan u toku većine dana u slučaju da ima neki problem, a najviše što može da menja porodice po svom nahođenju. Dovoljno je samo da kaže da joj radno mesto ne odgovara. Takođe je u par navrata iskoristila svoje zdravstveno osiguranje te napominje da su joj poznati slučajevi njenih koleginica koje su čak i teža zdravstvena oboljenja, poput kancera, lečila u Austriji upravo preko ovakvog zaposlenja. Ipak, ona i dalje ne misli da je njena budućnost sigurna.
Instinktivna je pomisao da bi formalno zaposlenje takođe rezultiralo u nekoj socijalnoj zaštićenosti. Međutim, T. O. nije svesna svojih prava niti svojih obaveza prema Austriji. Na svom platnom odsečku ona vidi sumu koja je uplaćena na račun poreza, ali nema jasnu predstavu o tome koliku penziju može da očekuje. Po njenim saznanjima koja potiču iz krugova poznanica i koleginica, očekuje da joj penzija iznosi 12 evra po godini; odnosno za poslednjih pet godina koliko radi kao zvanično zaposlena, može da očekuje 60 evra penzije.
Planiranje budućnosti se čini luksuzom. Poučena sopstvenim iskustvom, ona se naravno ne oslanja na penziju koja deluje više kao najniži stupanj socijalne pomoći već uplaćuje penziju privatno. Od svog rada ona sebi gradi budućnost sama. Donekle, računa na nasleđivanje penzije svog pokojnog muža. Dakle, sigurnost i dalje dolazi od ideje socijalne države koja je sve više ideja, a sve manje socijalna.
Šta nam govori pozicija negovateljica
Dva su šira zaključka koja možemo izvesti iz pozicije T. O., ali i drugih negovateljica. Kao prvo, vidljivije nego ikada ranije, žene su stubovi porodice i hraniteljice. Davno je prošlo vreme kada je živeti u patrijarhatu značilo da muška glava porodice preuzima odgovornost za potrebe domaćinstva, uključujući i radnu emigraciju. Danas kada je liberalizam u najužoj sponi sa patrijarhatom, žene su jasno ključ opstanka porodice. Na tom putu one nemaju podršku; naprotiv, one se suprotstavljaju surovim uslovima tržišta rada i kolabirajućoj socijalnoj državi.
Drugo, s obzirom na to potražnja i interes za ovim poslom ne jenjava ukazuje na šire implikacije na društvo. Borba sa visokom nezaposlenošću žena je problem dvadesetog veka, stoleća u kom se činilo da se ženska emancipacija rešava jednom za svagda. Ova aktivna politička, ideološka i društvena borba nigde nije dolazila do izražaja više nego u društvima koja su posle Drugog svetskog rata krenula na put ka socijalizmu koji je ne samo obećavao već i davao strukturalne znake da jednakost za sve dolazi.
O tome kako su žene u Jugoslaviji sistematski obrazovane, zapošljavane na pozicije koje su im ranije bile nezamislive, te imale priliku za uspinjanje na društvenoj lestvici pisale su mnoge autorke i autori. Put od domaćice do radnice bio je put od prošlosti ka budućnosti. Priča o negovateljicama iz bivše Jugoslavije u zemljama Evropske unije ide u obrnutom smeru: od sistema ka nepostojanju sistema. Ili – od sistema koji je izbacio žene do žena koje pokušavaju da izgrade svoj sistem na društvenoj margini.
U našem prethodnom tekstu o ovoj temi možete pročitati o sistemu u kojem žive i rade negovateljice koje iz Srbije i Bosne i Hercegovine odlaze na rad u zemlje EU.
