Toma iliti o onoj boljoj Jugoslaviji

Film „Toma“ koji trenutno dupke puni bioskopske dvorane, će po svemu sudeći biti izuzetan uspeh: publika ga hvali, ocena na IMDB-u skoro da i ne može da bude viša dok masa puni bioskopske sale i pored potpuno katastrofične situacije sa epidemijom koronavirusa. Film nosi i jednu poruku o nekadašnjoj nam državi.

Insert iz filma "Toma"

Fora sa nostalgijom je da radi čak i kad niste doživeli ili proživeli predmet nostalgije. Računaju se tu i veoma posredne veze: dovoljno je da je neko koga poznajete poznavao nekoga ko je zabasao na neku poznatiju kafansku zajebanciju, pa da se možete smatrati baštinikom kafanskih zajebancija uopšte. Pa stoga na kraju ni ne morate da idete u kafanu da biste je bili siti.

Trideset godina nakon raspada socijalističke Jugoslavije, jedno pitanje i dalje ostaje: koja je od Jugoslavija bila ona „prava“. Ona prva iz proste činjenice diktature i hegemonije buržoazije jedne etničke grupe nikako nije mogla da ispuni kriterijume ni legitimnosti ni spontanosti, i to posebno s obzirom na to koliko u autentičnosti podbacuje usporedi li se sa onom istinski autentičnom drugom koja ju je nasledila. Isto tako – ponovo po istom kriterijumu potpune neautentičnosti – nije jasan karakter ni one treće, dogovorene u zakulisnim privatizacionim muljanjima, skarabudžene i pečatirane za nepun vikend u hotelu „Planinka“ na Žabljaku pa onda oktroisane uz pomoć ratnog stanja i obilnu upotrebu prateće prisile. Ako za dilemu išta znači – jedna je stvar sasvim sigurna: period one prave Jugoslavije obaležen je stvarno dobrom kinematografijom. Sve pre ili posle je kvalitetom uglavnom podbacivalo i imalo nedvojbenu tendenciju ka padu kakvoće. Stoga nije čudo što ona ostvarenja koja gravitiraju Jugoslaviji ili o njoj govore sistematski imaju tendenciju da budu nešto kvalitetnije izvedbe i da su to predvidivo i redovno znatno bolja kinematografska ostvarenja.

I možda baš zato konačno gledamo i komentarišemo jedan domaći film koji nije potpuna katastrofa – naprotiv (izuzme li se poslovično ne baš sjajna gluma1 uz možda samo par svetlijih primera) – sjajan film koji potpisuje Dragan Bjelogrlić o jugoslovenskom boemu nad boemima.

Film „Toma“ koji trenutno dupke puni bioskopske dvorane, će po svemu sudeći biti izuzetan uspeh: publika ga hvali, ocena na IMDB-u skoro da i ne može da bude viša, masa puni bioskopske sale i pored potpuno katastrofične situacije sa epidemijom koronavirusa, pa valja očekivati da film već sada stekne status kultnog a da po starom običaju oni domišljeni elementi Zdravkovićevog života nakon izuzetne recepcije od strane publike sada dobiju težinu faktualnosti. Ali nije baš da je tema – ekranizacija života neke popularne ličnosti – odveć orginalan fenomen: valja podsetiti da je i sam Zdravković deo jednog globalnijeg trenda uspeha romantičnih šlager muzičara čiji najreprezentativniji primerak – Šarl Aznavur – nije potekao sa istočnoevropskih raskantanih drumova. I zbog svega toga je zaista na početku moglo izgledati da bi ovaj film mogao biti samo jedan u nizu predvidivih proizvoda koji jednostavno čerupaju leševe, na isti način na koji u čerupanju Zdravkovića odveć lako učestvuju gotovo svi: i komercijalni mediji i komercijalizovane kafane a kadkad čak i političke elite, svi zajedno sastajući se u jednoj tački – Tomi Zdravkoviću kao ništa više od jednom folklornog elementa i romantizacijom dubinski depolitizovanog kafanskog boema.

Dodajmo tome i da na prvi pogled još jedan element nije ukazivao na kvalitetno kinematografsko ostvarenje: film izdašno igra na kartu nostalgije, a to u kontakstu upotrebe nostalgije za proguravanje raznog nekvalitetnog proizvoda, teško da može da obećava.

Toma Zdravković – Umoran sam od života; Snimak koncerta iz 1987. godine

Nostalgija

Ali „Toma“ je otišao korak dalje i od grebanja i od nabrajanja muzičkih ikona one bolje države, ređanja manje ili više duhovitih forica, i reprodukcije Zdravkovićevog legendarnog repertoara – što bi bila sasvim dovoljna formula za ambicije jednog lokalnog blokbastera i nešto što bi se ponajpre očekivalo od osiromašene pa ka tržišnim performansama usmerene domaće kinematografije. Jer „Toma“ je nostalgiju iskoristio na maestralan način.

A nostalgija je manje više prazan označitelj – što ne treba da začudi: predmet nostalgije svoj konačni oblik dobija tek naknadno, tek kada smo već nostalgični za njim. Pa ispada da je nostalgija uvek jedno osećanje sa greškom, uvek smo neizbežno nostalgični za nekom utvarom, za predmetom koji niti postoji niti je ikada postojao. Ali to ne znači i da je nostalgija nužno politički ćorsokak. Jer tek kada shvatimo da predmet nostalgije možemo da uređujemo i da je upravo to uređivanje jedan politički čin – otvara se buket političkih mogućnosti: a među njima i nostalgija kao subverzija. Moglo se upisati sve i svašta ali mi ćemo, nakon što smo odgledali ovaj sjajni film, upisati Jugoslaviju.

Drugim rečima „Toma“ je, bar u jednom svom čitanju, ne samo film o banalnoj nostalgiji za rakiještijom i zadimljenom kafančinom već je ponajpre priča o poslednjem Jugoslovenu. Što je možda i najtačnije obzirom da je kratki i burni raspon Zdravkovićevog života otprilike za jotu precizan kao raspon one bolje Jugoslavije i da je ona njegova poslednja turneja ujedno bila i zavesa koja je pala i na kratki i burni život one prave Jugoslavije. Tako, slučajno ili ne, njegova poslednja turneja, otpevana trenutak pre nego će buknuti rat u filmu je formatirana i kao labudova pesma i kao veoma politički pokušaj spašavanja države koja se ubrzano krunila.

Insert iz filma "Toma"
Insert iz filma “Toma”

Nema narod nikakve veze sa tim, to su moje pesme

No, za svaki film mora da postoji i još jedan kriterijum: koliko jeste ili nije uspeo da raskrsti sa nekim (poželjno: političkim) mitologijama. A ovaj to radi u barem dva navrata: jednom eksplicitno – referencom podseća da je „narodna muzika“ uvek imala potpisnika te time ruši gradivni mit nacionalne kulture shvaćene kao proteze etničke zajednice.

A drugi put implicitno, veoma efektno zahvativši i u političku aktuelnost. Jer film raskršta i sa još jednim gradivnim mitom dve Srbije: onim o različitim korenima i političkim nabojima dva konstitutivna muzička žanra: „zabavnjaka“ (šta god taj mišmaš bio) i „narodnjaka“ (šta god sad i to bilo). U filmu je uspešno – kao na kraju krajeva i u samoj Jugoslaviji – spojeno nešto što nama danas izgleda potpuno nespojivo. Ovaj je mjuzikl sasvim skladno u sopstveni filmski jezik ukomponovao dva muzička mega-žanra i – možda planirano, možda ne – razotkrio lažnu distinkciju na kojoj se i u proteklih trideset godina i dan danas grade i identiteti dva politička mega-bloka u nas.

I time je nešto posrednije razotkrio i nevolju u kojoj obitavamo danas: ako je Jugoslavija (u kafani) mogla da spoji nespojivo i da onda to skladno postoji jedno pored drugog, danas živimo u državi u kojoj niti jedno niti drugo uopšte može da opstane ukoliko nije naglo i beskompromisno prilagođeno hitnoj prodaji. Pa je tako muzika uveliko uhvaćena u zamku beskrajne komercijalizacije a tržišno orijentisani muzički sinkretizam je efikasno raskrstio i sa muzičkim žanrovima i njihovim, u krajnju ruku, političkim profilacijama. Tek i sama kafana – druga (ili treća) neuralgična tačka filma – nije uspela da zadrži svoj subverzivni politički naboj jer je i nju uhvatila komercijalizacija pa je prilagođena neistančanom nepcu ili pijane turističke posete i njene potrebe za instagramičnim prostorima i slikabilnim mestima ili pijane novoburžoazije i njene potrebe za statusnim simbolima, estetskim kinđurijama a posebno legitimacijskim matricama.

Pa je tako film i podsećanje na svet u kojem kafana nije samo mesto beskrajne komercijalizacije (evo i ja ću bez griže savesti da se dohvatim ove vrste utopizma), već i nostalgija za prostorom u kojem su bez mnogo konflikata ove krajnosti zaista mogle da opstanu jedna pored druge, i kao uistinu autentično umetničko stvaralaštvo.

A Toma? Pa Zdravković se ovim filmom vratio jači nego ikad – uprkos tome što je gustom diskurzivnom mrežom ideja boema sa političkim angažmanom načinjena u jednu od nedostupnijih. Jer, iako je celoga života egzistencijalno zavisio od pevanja, pravi je Toma na samom kraju stajao s onu stranu komercijalizacije. Na kraju krajeva, on je kao sopstveni konačni čin odabrao da pokuša da spasi nikoga drugoga do tu danas omraženu Jugoslaviju. Tako da je konačna poruka autora filma danas politički izuzetno subverzivna: ona je Jugoslavija bila bolja.

  1. I deder da konačno raskrstimo: da bi se igrala neka istorijska ličnost nije niti dovoljno niti, na kraju krajeva, potrebno da se maskom glumac načini fizički sličnim. I da bi glumci morali da savladaju akcente bolje nego što se to radi u srednjoškolskim predstavama.
Prethodni članak

Ukinuta kazna za beskućnike koji nisu imali gde da se sklone tokom policijskog časa

Čile: poslanici izglasali predlog zakona koji dekriminalizuje abortus

Sledeći članak