Tuberkuloza, povratak bolesti?

Danas, kada zdravlje sve više postaje roba koju sebi mogu da priušte samo oni platežno sposobni, mnoge bolesti za koje se mislilo da pripadaju istoriji – poput tuberkuloze – ponovo nam kucaju na vrata. Iako je tuberkuloza izlečiva, urušavanje sistemski organizovane javno finansirane zdravstvene zaštite čiji je primarni cilj izlečenje a ne profit, ​otvara mogućnost ​za povratak ove bolesti.

Duže od jedne decenije liberalna politika i ideologija kao najveći problem ovog društva uporno prikazuju javni sektor. Tako je i zdravstvo nezaobilazan segment na putu sprovođenja neoliberalnih reformi „racionalizacije“ i „štednje“. Dok apologete vladajuće ideologije podstiču komercijalizaciju zdravstva, afirmišući njegovo parcijalno privatizovanje, kontinuirano smanjivanje sredstava namenjenih ovom sektoru dovodi do postepenog nestanka društvenih mehanizama zdravstvene zaštite, a posledice takve politike najbolje ilustruje loša slika javnog zdravstva, koja se gotovo svakodnevno provlači kroz medije.

Ekonomska kriza i velika nezaposlenost, uz procentualno najveći broj siromašnih u Evropi, vode sve većoj socijalno-ekonomskoj nejednakosti među stanovništvom. Tako i zdravlje sve više postaje roba koju sebi može da priušti samo onaj mali procenat platežno sposobnih. Ovakvo stanje stvara uslove za povratak bolesti koje bi trebalo da su deo istorije, i/ili bar dobro kontrolisane, pa nam tako i tuberkuloza ponovo kuca na vrata.

Za tuberkulozu se obično, kao najveći faktori rizika za oboljevanje, vezuju siromaštvo i loši uslovi života. Sam socijalni status nije a priori faktor rizika sam po sebi, ali usled otežanih životnih uslova ljudi iz nižih slojeva verovatno je najčešći indikator pada imuniteta, koji osobu čini podložnom oboljevanju. Zbog toga se na našim prostorima zadržalo uverenje da je tuberkuloza bolest siromašnih, te priznavanje bolesti okolini nosi sa sobom i strah od stigmatizacije. Ipak, danas se, pored siromaštva, kao izuzetno značajni obarači imuniteta javljaju: stres, dijabetes, narkomanija, alkoholizam i sindrom stečene imuno-deficijencije (AIDS), što pogađa sve društvene slojeve.

Tuberkuloza je bolest koja je osamdesetih godina u SFRJ bila tako dobro kontrolisana da se do početka XXI veka predviđalo njeno iskorenjivanje. To bi se možda i dogodilo da prostor SFRJ tokom devedesetih godina prošlog veka nije bio pogođen građanskim ratom, političkom izolacijom usled sankcija, velikim izbegličkim kretanjima, itd. Taj period opšte nestabilnosti se, između ostalog, odrazio i na porast broja novoobolelih od tuberkuloze, ali i na funkcionisanje zdravstvenog sistema. Iako je incidenca obolelih od tuberkuloze u Srbiji od 2004. u laganom padu, broj novoobolelih na nivou cele zemlje u 2014. godini daleko je od malog. Prema zvaničnim podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) u Srbiji ima 1.832 ljudi obolelih od tuberkuloze.

Podržite nas!

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

Procenjuje se da je jedna trećina svetske populacije inficirana izazivačem tuberkuloze.¹ Preko 80% dece u svetu primilo je BCG vakcinu (Bacille Calmette-Guerin)², ali ne može se reći da je vakcinacija bitno uticala na popravljanje epidemiološke situacije u svetu.³ Mada se vakcina pokazala kao veoma sigurna u pogledu neželjenih efekata,⁴ imunitet koji stvara nije solidan, već se s vremenom gubi, tako da se smatra da je veliki broj odraslih izgubio zaštitu dobijenu vakcinacijom. Pored svega toga, krivac za potencijalnu epidemiju ne može se tražiti na jednom mestu, jer su zasluge podeljene na međunarodnom nivou.

Nestabilne političke i ekonomske prilike i imperijalistički ratovi vodećih svetskih sila najvažniji su činioci promena načina života stanovništva na planeti. Tamo gde se tuberkuloza mogla registrovati pre, a pratiti nakon sukoba,⁵ uočava se znatan porast broja obolelih.⁶ Početkom osamdesetih godina prošlog veka, usled eksplozivnog širenja HIV virusa, došlo je do porasta broja novoobolelih⁷ u zemljama Zapadne Evrope i SAD, što se vrlo brzo proširilo na Aziju, Južnu Ameriku i Subsaharsku Afriku. Ovo je pratio porast siromaštva u svetu, što je vodilo i ka većoj nedoslednosti u lečenju tuberkuloze u velikom broju zemalja. Slaba kontrola i loš rad nadležnih zdravstvenih službi, kao posledica tranzicije u zemljama evropskog istočnog bloka, takođe dovodi do porasta broja obolelih.⁸

Pored siromaštva, rasta populacije i ubrzanih migracija, porasta obolelih kao rezultata HIV epidemije, raširenost tuberkuloze posledica je i nedostatka resursa za procese dijagnosticiranja i lečenja, uključujući i terapiju pod adekvatnim nadzorom.⁹ Potrebna je izgradnja informacionog sistema za preciznu procenu ishoda lečenja obolelih i njihovo nadgledanje (npr. uzimati lekove u prepisanim vremenskim intervalima i ne prestajati s terapijom bez znanja lekara). Zbog neadekvatnog lečenja, jer lekari ne koriste standardizovane metode, otvara se mogućnost da lekari (dileri) s platnih spiskova privatnih farmaceutskih kompanija prepisuju antibiotike (one firme čiji su stipendisti) i šakom i kapom. Uzrok tome je i loša zdravstvena informisanost populacije, što je ponovo posledica nedovoljnog ulaganja državnih sredstava u edukativne kampanje namenjenih stanovništvu. Zato je društvu potrebna izgradnja mehanizma pomoću kojih bi se ne samo pratila već i sankcionisala zloupotreba antibiotika, kako bi se sačuvalo zdravlje populacije i ujedno zaustavio porast nepoverenja građana u vlastite medicinske ustanove.

Na desetom Young European Scientist (YES) Meeting, održanom ove godine u Portugalu, na kome je učestvovao i direktor projekta za TB unutar SZO Mario Raviglione, došlo se do zaključka da postoji realna opasnost od širenja MDR i XDR-TB sojeva iz Ukrajine i Rusije na područje Balkana u narednim godinama. Najugroženijim zemljama na ovim prostorima SZO smatra BiH, Bugarsku i Rumuniju, dakle zemlje iz našeg okruženja. Lečenje pacijenata obolelih od prethodno pomenutih sojeva TB prilično je skupo zbog cene potrebnih antituberkulotika druge linije, a procenat uspešnosti izlečenja je oko 50%.

U slučaju potencijalne epidemije u Srbiji, situacija postaje komplikovana. Za efikasnu antituberkuloznu terapiju potrebna je kombinacija najmanje tri leka (antituberkulotika) koji se svakodnevno uzimaju u periodu od šest meseci. Antituberkulotici se nalaze na D listi lekova, što znači da pripadaju onima koji nemaju dozvolu za stavljanje u promet u Republici Srbiji, odnosno predstavljaju neregistrovane lekove, neophodne u dijagnostici i terapiji. Primera radi, Galenika ne navodi da proizvodi ijedan antituberkulotik prve i druge linije osim rifampicina. Iako za veliki procenat lekova za liste B, C i D sredstva u punom iznosu obezbeđuje Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO), referentne zdravstvene ustanove mogu legalno da koriste lekove i sa D liste, ali svaka ih nabavlja zasebno, shodno svojim potrebama. Ukoliko poraste potražnja za tim lekovima, a u apotekama ih je gotovo nemoguće pronaći, jedina šansa za njihovu nabavku jeste poručivanje. Shodno pravilima tržišta, sa skokom potražnje za određenim medikamentima skače i njihova cena, a usled seče zdravstvenog budžeta, RFZO bi zadesila dodatna finansijska opterećenja i komplikacije. U tom slučaju pacijenti bez zdravstvenog osiguranja bivaju dvostruko pogođeni.

Kontrolu i praćenje obolelih otežavaju migracije,¹⁰ ali i trenutno veliki broj izbeglica¹¹ s Bliskog istoka, primoranih da masovno napuštaju svoje zemlje zbog ratova u tim područjima. Kapaciteti prihvatilišta na izbegličkoj ruti, kao i resursi velikog broja volontera/ki pomagača/ica, nedovoljni su da prime sve koji će tokom zime boraviti u našem regionu. Upravo krajnje nehumani uslovi života (spavanje u šatorima; nemogućnost sklanjanja od loših vremenskih uslova; nemanje hrane i novca; konstantan stres i pritisak antiizbegličke kampanje u zemljama EU, itd.) čini sve te ljude izloženijim, a šanse za njihovo oboljevanje rastu. S druge strane, (ne)namernim odsustvom političke volje da odgovori na izbegličko pitanje država daje prostor za bujanje desničarskih ideologija i dizanje moralne panike, uz targetiranje izbeglica kao prenosilaca raznih bolesti. Tako se stvaraju antagonizmi među različitim grupama jedne iste klase, u kojoj svi bivaju postepeno uskraćeni za besplatne medicinske usluge, a sistem kao tvorac čitavog tog stanja ostaje netaknut.

Zašto proizvoditi lekove koji nisu profitabilni?

Od tuberkuloze svake godine u svetu umre približno 1.300.000 ljudi, oko 5.000 dnevno,¹² i to uglavnom u siromašnim zajednicama tzv. zemalja u razvoju. Iz perspektive farmaceutskih kompanija, to je neprofitabilna bolest. Farmaceutskim korporacijama nije isplativo da ulažu sredstva u razvijanje jeftinih lekova za opšte dobro, odnosno medikamenata koji se uzimaju svega nekoliko puta u životu, i/ili u nekom kratkom periodu, a dovode do potpunog izlečenja. Na primer, nakon 1969. trebalo je skoro četrdeset godina da SZO izdejstvuje i najavi predstavljanje novog antituberkulotika prve linije. Privatnim kompanijama je daleko profitabilnije da proizvode lekove za hronične bolesti poput dijabetesa, koje pacijenti neretko moraju da kupuju do kraja života (konkretno u slučaju dijabetesa ‒ insulin).

Ukoliko se nastavi s politikom forsiranog izbacivanja zdravstva na tržište, lekove ćemo nabavljati isključivo po tržišnim cenama, što znači da ih možemo pribaviti jedino ako imamo novca, jer slobodno tržište i humanizam ne idu zajedno. U tom kontekstu, usled pokušaja podvaljivanja priče da će se zdravstvene usluge poboljšati s prelaskom na tržišni model poslovanja, svi ćemo platiti veliku cenu gubitka besplatne zdravstvene zaštite.

Tuberkuloza je izlečiva bolest i moguće ju je sprečiti, ali neophodna je široka kampanja usmerena na to da se povećaju napori svih odgovornih subjekata da bi bila zaustavljena. Međutim, ni to nije dovoljno, jer stavljanje profitnog interesa ispred čoveka predstavlja sistemsku uslovljenost i obrazac po kom kapitalizam funkcioniše. Moralno perpetuiranje kroz raznorazne dobrotvorne akcije, filantropske fondove, individualne SMS i druge donacije predstavlja samo kratkoročno rešenje konkretnog trenutnog problema, dok izostaje strukturno i sistemsko. Zapravo, alternativa toj tendenciji jeste davanje prednosti javno finansiranoj zdravstvenoj zaštiti, koja bi bila dostupna svima, i da njen primarni cilj bude izlečenje, a ne ostvarivanje profita.

1. Vukadinov J., Meningitis tuberculosa. In: Turkulov V, Brkic S, editors. Infektivne bolesti. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Medicinski fakultet Novi Sad; 2013. p. 206‒208.
2. Van Burg JL, Verver S,  Borgdorff MW. The epidemiology of tuberculosis among asylum seekers in the Netherlands: implications for screening. Ing J Tuberc Lung Dis. 2002; 7:139‒44.
3. McKenna MT, McCray E, Onorato I. The epidemiology of tuberculosis among foreign-born persons in the United States, 1986 to 1993. N. Engl J. Med. 1995; 332: 1071‒6.
4. Zwerling A., Behr MA, Verma Am Brewer TF, Menzies D., Pai M. The BCG World Atlas: A Database of Global BCG Vaccination Policies and Practices. PloS Medicine. 2011; 8(3), e1001012.
5. Callister ME, Barringer J., Thanabalasingam ST, Gair R, Davidson RN. Pulmonary tuberculosis amog political asylum seekers screened at Heathrow Airport, London, 1995‒9. Thorax. 2002; 57:152‒6.
6. Coker R., Bell A., Pitman R et al. Tuberculosis screening in migrants in selected European countries shows wide disparities. Eur Respir J. 2006; 27(4): 801‒7.
7. Drobniewski FA, Verlander NQ. Tuberculosis and the role of war in the modern era. Int J Tuberc Lung Dis. 2000; 4(12):1120‒5.
8. Coker R. Compulsory screening of immigrants for tuberculosis and HIV. BMJ. 2004; 328: 298‒300.
9. Ilić M., Karakteristike tuberkuloze u Vojvodini na prelazu dva veka (XX‒XXI) sa trendom kretanja do 2020. godine [dissertation]. Medicinski fakultet: Univerzitet u Novom Sadu; 2011.
10. Coker R., Bell A., Pitman R et al. Tuberculosis screening in migrants in selected European countries shows wide disparities. Eur Respir J. 2006; 27(4): 801‒7. 
11. Christenson B., Panorama of infestions among refugees ‒ the risk of epidemics from the East. Nord Med. 1995; 110(2): 40‒1, 47.
12. Poređenja radi, poslednja epidemija ebole usmrtila je ukupno 8000 ljudi.