Nestrpljenju je došao kraj – biće izbora!
Iako traje već mesecima, izborna kampanja je tek pre nekoliko dana i zvanično počela gostovanjem premijera Vučića u emisiji Upitnik na RTS-u. Zatim je i svojim potpisom predsednik Nikolić još zvaničnije raspisao vanredne parlamentarne izbore 2016. godine.
Vlast se užurbano trudi da otvori ono malo novih (i manje novih) fabrika izgrađenih novcem koji je poklonjen stranim investitorima, što prati i nezaobilazno slikanje sa radnicima, pred objektivom fotoreportera srećnih što im je omogućeno da imaju šta da jedu, a zapravo duboko nezadovoljnih skoro robovskim uslovima rada. Previše stegnuti kaiš politike mera štednji se pomalo popusti, tek u povodu izbora i radi prigodne medijske reprezentacije.
S druge strane, opozicija pokušava da se sastavi ali joj baš i ne ide. Od starog klijentelizma, preko zastupanja stranih interesa do ideoloških lutanja, sve je tu, sve je isto kao i godinama unazad. Čini se da joj je uloga tek da simulira alternativu kako bi se utisak o demokratiji održao.
Deo redakcije Mašine dopunjen stalnim saradnicima, je pažljivo slušao i pokušao da prokomentariše i kontekstualizuje prvomartovski nastup premijera na Radio-televiziji Srbije:
- Matija Jovanović, član redakcije Mašine
- Marko Miletić, deo uredništva Mašine
- Tamara Baković Jadžić, članica redakcije Mašine i Foruma Roma Srbije
- Vladimir Simović, član Centra za politike emancipacije i saradnik Mašine
- Mirjana Dragosavljević, članica redakcije Mašine
- Miloš Janković, polaznik seminara Mašine
Već posle prvih najava da postoji mogućnost da se početkom marta raspišu još jedni parlamentarni izbori, u javnosti se ponovo pojavila stara dilema: izaći na izbore, ili ih bojkotovati? Ukratko, opet se priča kako na izbore mora da se izađe, te da oni koji na izbore ne izađu nemaju prava da se bune. Problem s ovim stavom jesu pretpostavke koje iza nje stoje.
Prva pretpostavka je da alternativa postojećoj političkoj garnituri (i vlasti i opoziciji) postoji. Ipak, ukoliko se pažljivije pogleda, partije na političkoj sceni Srbije imaju više zajedničkih karakteristika nego međusobnih razlika. Nijedna ne osporava (neo)liberalni kapitalizam, slobodno tržište, pravo privatne svojine, parlamentarizam, ideju pravne države i jednakosti građana u očima zakona. Ovo su temeljna pitanja jedne političke platforme, dok su ostala, u kojima među partijama ima razlike više finese, šlag na torti. U vezi s pomenutim je i ideja da postoji partija pod čijom će vlašću život građana Srbije biti bolji. Prethodno petnaestogodišnje iskustvo govori nam suprotno.
Još jedna od pretpostavki jeste da je izlazak na izbore ekvivalentan učešću u političkom životu. Takav stav je problematičan zbog toga što učešće u političkom životu svodi na formalan čin zaokruživanja broja na papiru. S druge strane, određene inicijative (kao što je npr. „Ne(davi)mo Beograd“) pokazuju kako izgleda politički aktivizam na svakodnevnom nivou, i da učestvovati u političkom životu podrazumeva mnogo više od pukog izlaska na izbore, na kojima ne postoji suštinska razlika među mogućnostima koje se nude.
Izlazak na izbore, u datim okolnostima, za koga god glasali, znači davanje legitimiteta postojećem političkom-ekonomskom sistemu. Iracionalno je očekivati da će naši izabranici sprovesti preko potrebne suštinske promene. Zbog toga je neizlaženje na izbore jedan vid pobune kojom se stavlja do znanja da nismo zadovoljni postojećim sistemom i opcijama koje nam se nude.
Ponovo na vrata kuca čuveni evropski životni standard – beskrajno rastegljiva kategorija i večito obećanje izbornih kampanja. Trebalo bi pitati političare da li misle na švedski, bugarski, ili pak standard opljačkane Grčke? Ako je možda neko i gajio iluzije o jednakom razvoju u porodici evropskih naroda, zaoštravanje ekonomske krize sasvim je razbilo te iluzije. Podela na zemlje centra i periferije postaje sve jasnija, a čak i one zemlje koje su do pre nekoliko godina bile zapad (kao što su Španija, Italija, Portugal) danas su periferija. Centar se sužava, a sa njim i ekskluzivnost životnog standarda koji će nam kao cilj nuditi političari.
Za nas je značajnija klasna dimenzija ovog obećanja evropskog standarda. Da li je u ponudi standard Španca Amanisia Ortege, jednog od najbogatijih ljudi na svetu (vlasnika Zare, Berške …), ili pak Aurelije Rej, njegove osamdesetpetogodišnje zemljakinje koju javne službe izbacuju iz stana zbog neplaćenog kredita, ili možda standard otpuštenog vatrogasca koji je odbio da učestvuje u deložaciji ove žene? Ako je suditi po merama (strukturno prilagođavanje, približavanje EU, usklađivanja standarda…) koje vlasti u Srbiji u zadnje dve decenije sprovode u cilju dostizanja standarda – živeće dobro (i veoma dobro) samo mali broj onih koji već imaju mnogo materijalnih sredstava i privilegija, dok će velika većina nas koji to nemamo živeti lošije.
Te mere, od kojih se ne ograđuje nijedna od postojećih partija, ne vode ka poboljšanju, nego direktno ka daljem urušavanju životnog standarda većine stanovništva. „Nužne reforme“, kako ih političari zovu, vode smanjivanju, komercijalizaciji i privatizaciji javnog sektora, odnosno gubitku ili smanjivanju dostupnosti onih usluga i dobara koji su nužni za normalan život ljudi. To su zdravstvo, obrazovanje, briga o starima i deci, voda, struja, grejanje … Ipak, urušavanje našeg standarda ujedno znači i nastavak dobrog života za elite koje će finansijski profitirati pružajući usluge privatnih fakulteta i škola, privatnih klinika, privatnih vrtića itd.
Nama ostaje da se pitamo da li nam je lažna, ali dosta korišćena, mera životnog standarda – prosečna plata (ako je uopšte imamo) – dovoljna za život. Političari često iznose ovaj statistički podatak koji možda umirujuće zvuči, ali često prikriva istinu o životu većine populacije. Prosečna plata predstavlja prosečnu sumu dobijenu sabiranjem iznosa svih plata u, te njihovim deljenjem s ukupnim brojem plata. Dakle, u obzir se uzimaju i najniže i najviše plate, pri čemu ovih drugih ima najmanje, no svojom ekstremnom visinom one prosečan iznos vuku naviše. Takva prosečna neto plata u Srbiji je oko 40.000 dinara. A svakome ko nema zaradu ili pak zarađuje manje od toga jasno je kakav nam je standard i kako sastavljamo kraj s krajem.
Stoga se postavlja pitanje u čijem interesu političari na vlasti (i sadašnji i prethodni) rade? Ukoliko žele da rade u interesu većine građana, trebalo bi da ponude nešto suprotno evropskom životnom standardu i nastavku strukturnih reformi, usklađivanja i približavanja EU kao navodnih garanta boljeg života.
Vučić je u „Upitniku“ otvorio, kako je to nazvao, demokratstku utakmicu. Daleko od toga da nismo očekivali od premijera da nas još jednom podseti na sve uspehe svoje vlade, ili njega samog, na njegovu žrtvu i vredne ruke, na njegove napore, na silne kilometre izgrađenih puteva i ugled koji uživa i kod Putina i kod Merkelove.
Očekivano, zagolicao nam je maštu i ponekom metaforom, tek toliko da nas podseti čije političko nasleđe nastavlja. Metaforom koju je pozajmio iz mita o Sizifu želeo je da nam stavi do znanja koliko mu je teško što se stručna, ali i sva ostala javnost obrušava na njega, kad on sve što radi i sve teške mere koje preduzima ‒ preduzima zbog nas i kako bi nama bilo bolje. „Ajde da pomognemo onom što gura taj kamen uzbrdo, bar tako što ćemo da ćutimo. E, mi to nismo u stanju. E ja to želim da napravimo i ja ću, ukoliko ne dobijemo poverenje naroda, to da pomognem svakom drugom koji taj posao bude obavljao.“ Tačno je, Aleksandar gura kamen. I da, tačno je, mi manje-više ćutimo. I nažalost, tačno je, onaj ko od Aleksandra preuzme kamen želeće da mi ćutimo, i Aleksandar će mu pomoći. To je otprilike izbor koji nam se nudi na velikoj demokratskoj utakmici.
Međutim, premijerova metafora nam ne govori samo da nema nekih velikih razlika između partija na političkoj sceni i da će se one ispomagati po potrebi. Setimo se na primer, učtive ponude Čedomira Jovanovića koji je, kad ga je premijer isto tako učtivo odbio, ušao u pregovore o formiranju „Ujedinjene opozicije“. Ili pak silnih individua koje su u jednom trenutku pružile svoju pomoć skupštinskoj većini. Ili, na kraju krajeva, same premijerove političke metamorfoze. Ovom nesrećnom metaforom premijer nam je rekao da je potpuno svestan toga da ćemo mi teško da progovorimo i da je on taj koji najbolje govori (odlučuje) u naše ime.
Šta bi onda bila demokratska utakmica u Srbiji danas? Mogućnost da jednom u četiri godine, ili izuzetno po želji vladajuće garniture, odlučimo ko će da gura taj kamen za nas i u kom smeru. Nažalost, izbor je takav da je sasvim izvesno da će ćutanje biti imperativ. Čini se da nije bilo dovoljno umanjiti sva radnička prava, uvesti prinudni rad za one koji žive od socijalne pomoći, ili dozvoliti komunalnoj policiji da se mnogo češće lati pendreka. Za svaki slučaj, tu je i novi zakon o javnim okupljanjima, ako oni bez formalnih struktura reše nenajavljeno da progovore.
Izgleda da nam je za učešće u političkom životu neophodna formalna struktura. Recimo, možemo da osnujemo političku partiju. Sve što nam treba je nešto više od 50.000 evra i 10.000 potpisa i verovatno šestocifrene brojke za održavanje stranačke infrasturkture. Teško da ćemo toliki novac preko noći sakupiti među sobom mi koji ćutimo. Jednostavno, da biste mogli da konkurište za posao gurača kamena, potrebna vam je strukturna predispozicija. To imaju samo oni koji znaju šta je za nas najbolje.
A premijer je tako lepo pričao te večeri. Stigao je čak i da pozdravi svog prijatelja Dragaša iz FAP-a i da ispriča patetičnu priču o marljivom radniku firme Geox, koji je ceo dan na nogama jer, eto, sad ima nove cipele pa mu nije teško.
Ima li Vučić alternativu?
Obraćanje aktuelnog premijera Srbije javnosti prožima neprestano ponavljanje kako moramo da se ujedinimo, da je potrebno da se udružimo oko zajedničkih ciljeva, da ćutimo i uradimo posao, na kraju krajeva da podnesemo žrtvu. Naravno, iza takve vrste unifikacije ipak se kriju temeljne razlike, i one su materijalne prirode.
Vučićev poziv na ujedinjenje zapravo nam poručuje da moramo nastaviti da živimo na ivici bede. To je poziv kojim nam se poručuje da budemo spremni da radimo još više za još manje novca i sa ugovorima koji nam ne obezbeđuju nikakvu sigurnost. Udruživanje koje premijer spominje zapravo znači da ćemo još budžetskog, dakle našeg novca davati investitorima da nam otvaraju radna mesta s poslovima koji su potplaćeni i u uslovima nedostojnim ljudskih bića – mi plaćamo njima milione da bi nam oni isplaćivali minimalce. Treba valjda i da ćutimo dok se rasprodaje ili u stečaj baca ono malo preostale zajedničke imovine koja je nekim sticajem okolnosti preživela poplavu tranzicije. Da ćutimo i dok stariji ljudi umiru od gladi i bolesti jer ne mogu s minimalnim penzijama da povežu kraj s krajem. Ujedinjeni valjda treba i da nastavimo mirno da gledamo kako nam školstvo propada, a školarine na univerzitetima nastavljaju vrtoglavo da rastu.
Reklo bi se da ipak ne možemo biti ujedinjeni. Na kraju krajeva, nije li tržište onaj osnovni regulator društvenih odnosa koji zagovaraju naše vlasti? Na tržištu vlada konkurencija – ne mogu se ujediniti oni koji imaju sve i oni koji nemaju ništa! To je temeljna razlika koja stvara nesavladiv rascep u našem društvu, i ničija puka volja za saradnjom ne može ga ukloniti.
Ali te razlike ne reflektuju ni druge partije, pa je i nekakvu alternativu Vučićevoj politici kod njih nemoguće pronaći. Pogledajmo samo tri stranke koje su pokušale da naprave veliku opozicionu koaliciju. Demokratska stranka, taj tromi i oronuli džin koji je sa svojim kadrom učestvovao u devastaciji našeg društva poslednjih petnaest godina; može li iko poverovati da oni mogu ponuditi alternativu? Socijaldemokratska stranka i Liberalno-demokratska stranka? Kako bilo ko da veruje tim ljudima koji su se šakom i kapom nudili Vučiću? Demokratska stranka Srbije i Dveri? Oni koji se pozivaju na izdaju države, a sve što imamo sutra bi oberučke predali ruskom kapitalu. Socijalistička partija Srbije, ta partija koja je na vlasti poslednjih dvadeset pet godina i, blago rečeno, ništa nam dobro nije donela? Srpska radikalna stranka, višedecenijski pajaci srpskog kapitalizma?
Kada shvatimo da su oni naša suprotnost, da smo dva magnetna pola koji se ne mogu spojiti u istom interesu, tada ćemo moći da promenimo ovo društvo, tada ćemo se zaista mi pitati. Za sve.
U pogledu tzv. migrantske krize premijer je istakao da je ponosan zbog podatka da je Srbija jedina zemlja koja dosad nije upotrebila suzavac, dodajući da će Srbija u ovome sarađivati s Evropskom unijom, jer je to tip društva kome težimo, moderno društvo u kojem su pravila uređena. Prema njegovim rečima, treba da uradimo sve da budemo deo EU kako bismo privukli strane investitore.
Ono što premijer nije pomenuo jeste aktuelna militarizacija, tj. najava austrijske vojske o mogućem odlasku na granicu između Srbije i Makedonije, gde se kao pravni osnov navodi zakon o učešću vojske u međunarodnim misijama, prema kojem jedinice i vojnici mogu biti upućivani u inostranstvo radi pružanja humanitarne pomoći i podrške nakon elementarnih nepogoda. Istovremeno se odvija priprema jedinica Vojske Srbije, kako se navodi, u odbrani državnih granica kroz nadzor i nenasilno obezbeđenje koridora kojim prolaze izbeglice.
Paradoks čitave situacije najbolje ilustruje „Trka za mir“, nedavno održana u organizaciji Atletskog saveza Srbije i Grada Beograda, a u kojoj su trkačke timove pratili tenkovi i vojna vozila „kako bi se simbolično ukazalo na sudbinu izbeglica koje su prinuđene da trče kako bi sačuvale život“. Ovaj nepotrebni PR pokušaj popularizacije vojske i izgradnje imidža suverene države svojim bizarnim izgledom jasno je potvrdio aktuelnu politiku, koja se kreće od humanitarnosti do militarizacije i ne dovodi u pitanje strukturne odnose, koji slede imperijalističku logiku otvaranja granica za krupni kapital i strane investitore, a njihovo zatvaranje za siromašne i obespravljene u potrazi za golom egzistencijom.
U svetlu izbora možemo primetiti i da nijedna politička partija ne pokazuje interesovanje da politiku prema izbegličkoj krizi promeni u pravcu aktivnije solidarnosti s ljudima koji beže od ratnih razaranja, ali i nemaštine. Veća solidarnost sa ovim ljudima svakako bi značila i drugačiji odnos spram militantih politika kapitalističkog centra.
Miloš Janković:
U razgovoru o aktuelnim problemima u fabrici FAP iz Priboja, voditeljka je napomenula da trenutna politika vlade koja se sprovodi nije rešenje ni za državu ni za samu fabriku. „Ima li bilo ko bolji predlog?“, upitao je premijer, prilično autoritativno, čime je obesmislio jedno od ključnih pitanja predstavničke demokratije.
Sistem koji garnituru na vlasti lišava obaveze da svoje postupke opravdava interesima svih građana i građanki, a ne nacionalnim ciljevima, koji niti su homogeni niti je oko njih postignut bilo kakav konsenzus, u biti mora biti loš sistem. Javne debate u kojima moraju učetvovati ne samo politički protivnici već i stanovnišvo među ključnim su merila demokratičnosti društva. Nužno je diskutovati i pitati građane koja su to za njih važna pitanja. Apsolutni primat nad njihovim konstituisanjem ne može imati niko, pa ni institucije vlasti. Premijer je nekoliko puta pokazao da javna debata ni u kom slučaju nije opcija, a građanke i građane, na koje se neprestano poziva, ignorisao je i kažnjavao pri svakom pokušaju da se iskaže nezadovoljstvo i drugačije mišljenje. Videli smo to i kod štrajka prosvetara, i kod protesta protiv projekta „Beograd na vodi“, i kod javnog nezadovoljstva presudom u slučaju „Helikopter“, i u raznim drugim akcijama koje su preduzimali radnice i radnici u borbi za svoja prava. Premijer je u svim navedenim situacijama pokazao nepoštovanje prema svima nama i time, iz svojih autoritarnih (neo)liberalnih pozicija, pokazao način na koji funkcioniše parlamentarna demokratija. Zbog svega toga ne treba se čuditi kad rečenica „Ima li bilo ko bolji predlog?“ nije poziv na dijalog već zapravo ilustracija začaranog kruga u kojem premijer postavlja pitanja u ime svih nas, misli našim glavama i donosi suverene odluke koje su, a kako drugačije, za nas najbolje!
