Skoro da nije ni potrebno reći da je generalno podizanje svesti u društvu da životinje ne treba zlostavljati fantastična vest. Pa ipak, ne možemo zanemariti kontekst iz koga taj zahtev dolazi. Ranije su prava životinja i ekološki pokreti bili deo pre svega leve političke mobilizacije, što je značilo da je postojao mali, ako ikakav, prostor za populiste krajnje desnice da se odluče za osnivanje ili infiltriranje u pokrete za prava životinja.
Međutim, u sadašnjoj političkoj klimi krajnja desnica ne samo da može da postane deo pokreta za prava životinja (i ekoloških pokreta uopšteno) – nego se već uveliko u njega umešala, u svetu ali i kod nas. Iako se ekofašizam može manifestovati na različite načine, postoje zajednički temelji novog pokreta na krajnjoj desnici. Oni uključuju veganstvo, antimultikulturalizam, rasistički nacionalizam, antisemitizam, zahtev za smanjenje lošeg dela populacije na planeti, ekološke zahteve poput onih koji su protiv jednokratne plastike, ali i bes oko prava životinja. Danas ekstremni desničari, rasisti i zagovornici antimigrantskih politika preuzimaju ekološke okvire i prilagođavaju ih svojim političkim ciljevima održavajući konstantno nabijanje straha za budućnost.
Zašto se ekofašisti pozivaju na Treći rajh?
Dok su ljudska bića tretirali s nezamislivom okrutnošću, nacisti su po dolasku na vlast doneli set zakona koji regulišu tretman životinja, koji su dali legislativni alat kojim su zapravo promovisani i sprovođeni otvoreni antisemitizam i eugenika. Deo antisemitizma nacista bila je i ideja da Jevreji preziru prirodni svet, što su objašnjavali košer pripremom mesa i poistovećivanjem vivisekcionista i Jevreja.
Tako je Herman Gering avgusta 1933. preko nemačke radio stanice najavio kraj „nepodnošljivih mučenja i patnje u eksperimentima na životinjama“, i pretio da „će zatvoriti u koncentracione logore one koji i dalje misle da mogu nastaviti s tretiranjem životinja kao nežive svojine“. Te godine je usvojen nacistički zakon po kome su ispitivanja vršena na životinjama mogla da se obavljaju samo ukoliko se zadovolje propisima zadati uslovi, i uz specijalnu dozvolu ministra unutrašnjih poslova.
Zakoni koji su se ticali regulacije „klanja životinja“ služili su da čak i otvoreno targetiraju Jevreje. U preambuli tog zakona stoji da „…većina Nemaca osuđuje ubijanje životinja bez anestezije, prakse univerzalne kod Jevreja…“. Pored antisemitizma, zakoni su u ogromnoj meri promovisali eugeniku i rasizam. Zakon o lovu je, recimo, nalagao da lovci imaju obavezu da u toku lova omoguće opstanak „jačim, zdravijim i životinjama čistijih rasa“.
Nacisti koji su naglašavali rasističke biološke razlike među ljudima gledali su ljudski život kao deo šireg biološkog poretka koji su želeli da stvore, u čemu je animalizacija ljudskog života bila potpuno opravdana ukoliko su u pitanju bili nearijevci, koje su smatrali nečistim rasama. Tako su ljudi u koncentracionim logorima brzo zamenili pacove u istraživanjima koja su vršili nacisti.
Čuvari životinja
Iako je borba za dobrobit životinja ipak dugo dolazila s levih pozicija, desnica sve više preuzima ovo polje. Više nije iznenađenje kada desničari objave da su vegetarijanci i vegani, što je dosad po pravilu dolazilo od levih aktivista, i sve su češći političari desnog krila koji podržavaju npr. etičan tretman životinja u prehrambenoj industriji.
Ipak, prava životinja danas mnogi smatraju skoro pa samorazumljivim, apolitičnim stavom, dok se aktivističke grupe s levice sve češće svrstavaju u eko-terorizam kao ekstremističke organizacije. Tome u velikoj meri doprinosi demonizacija levih politika i antifašizma koju, recimo, Tramp aktivno sprovodi, a na koga se pozivaju i strani i domaći ekstremni desničari.
Međutim, desničari sve češće širom sveta apolitičnom zaštitom životinja maskiraju otvoreni rasizam i ksenofobiju, često koristeći prostor društvenih mreža kojim targetiraju različite ciljne grupe: bez obzira na to da li ste zapitani potrošač, baštovanka-amaterka, zabrinuti roditelj ili ljubitelj/ka životinja. Objave su predstavljene odgovarajućim tonom, narativom i vizuelnim prikazima koji pomažu širenju klikova, šerova i lajkova, i time postaju sastavni deo centralne neonacističke poruke. To pokazuju brojni primeri, u svetu ali i kod nas.
Korišćenjem društvenih mreža za slanje poruka koje su većini ljudi prihvatljive, poput onih da se životnje ne smeju zlostavljati ili da se moramo brinuti o očuvanju životne sredine, ekstremno desničarske organizacije prikupljaju veliki broj pratilaca. Prostor društvenih mreža je zgodan upravo za mikrotargetiranje potencijalnih birača i time je postao moćan alat za brzo eksternalizovanje političkih stavova i agendi koje skoro u realnom vremenu daju direktne povratne reakcije, što najviše koristi upravo ekstremna desnica. Možda najbolji primer desničarskih onlajn kampanja dolazi upravo iz Nemačke i aktivnosti AfD-a.
Tokom referenduma za Bregzit 2016. godine, na primer, u kampanji Vote Leave, koju su vodili Konzervativna stranka i UKIP, pokrenula je niz ciljanih oglasa na društvenim mrežama napadajući evidenciju EU o pravima životinja, usredsređujući se na teme poput kitolova, bikova i očuvanja polarnih medveda, kako bi privukli ključne glasače porukama bliskim njihovim srcima, jer – ko nije za očuvanje polarnih medveda?!
U Britaniji organizacije ekstremne desnice od dvehiljaditih otvorenije pokušavaju da se infiltriraju u pokrete za prava životinja. Neonacistička organizacija Nacionalna akcija slično pokušava od 2014. godine do danas, iako je njihovo delovanje zabranjeno još 2016. Mnoge od tih organizacija pristupaju pokretima za zaštitu životinja, druže se sa aktivistima/kinjama i koriste njihove političke platforme, ali i tenziju koju generišu pitanja prava životinja. Takva vrsta agitacije krajnje desnice u pokretima za zaštitu životinja desila se i nakon incidenta kad su bačene bombe na automobile radnika u kompaniji „Huntingdon Life Sciences”, laboratoriji u kojoj se eksperimentiše na životinjama u Kembridžširu.
U međuvremenu je u Izraelu veganstvo i vegetarijanstvo postalo izbor preko 10% stanovništva. Na čelu Izraela već deceniju sedi čovek desničarske stranke Likud, Benjamin Netanijahu, i sâm vegan, koji je deo prošlogodišnje kampanje usmerio upravo na ovu populaciju. U apsolutnim brojkama se radi o oko pola miliona Izraelaca i Izraelki, koji predstavljaju potencijalnih petnaest mesta u Knesetu – koji su s pravom zabrinuti za dobrobit životinja.
Likud u najvećoj meri kontroliše (veganski) diskurs u Izraelu, uz pomoć aktivistkinje za prava životinja Tal Gilboa, koja je postala Netanijahuova savetnica za promociju prava i dobrobiti životinja. Gilboa, inače i sama na desnim pozicijama, ne misli da je problem kad zaštita životinja dolazi zdesna i aktivno radi na podizanju rejtinga stranačke kampanje. Istovremeno, izraelska država pod Netanjahuovim rukovodstvom godinama sprovodi niz rasističkih politika, poput ilegalnog aparthejdskog zida na Zapadnoj obali. Njihove politike će privući i borce i borkinje za prava životinja, posebno one s desne strane, koji će pričati o nasilju nad životinjama, ali će istovremeno ćutati o nasilju prema Palestincima.
Malo dalje, u Sjedinjenim Američkim Državama, Metju Skali, novinar i autor političkih govora Džoržda Buša i drugih političara, zagovornik prava životinja koji u određenoj meri utiče na važnost ove teme u javnoj sferi, ujedno je i konzervativac i protivnik prava na abortus. Ukratko, u svom radu Skali povezuje pitanja prava na abortus i prava životinja kroz jednu prizmu međusobne isključivosti – ukoliko podržavate pravo žene da sama odlučuje šta će da radi sa svojim telom, onda ste moralno jednaki onima koji muče životinje. Primera konzervativnih promotera borbe za prava životinja koji na svoj način doprinose razvoju pozicija ekstremne desnice na ovom polju ima pregršt.
Iako se prave razmere novog ekofašističkog pokreta, koji uključuje i pokrete za zaštitu životinja, u svetu i kod nas još ne naziru, sámo njihovo postojanje je uznemirujuće. Ovaj rastući pokret krajnje desnice koristi činjenicu da je klimatske promene sve teže zanemariti, danas u toku pandemije koronavirusa posebno.
Antimigranstske politike: „pčele, ne migrante“
Iako se eko-ksenofobija pojavila još 70ih, u poslednjih nekoliko godina na najvećem udaru su upravo migranti. Samo prošle godine su postojale brojne antimigrantske kampanje upakovane u ekološke okvire: „Spasimo prirodu, zaustavimo imigraciju“ i poput onog koji kaže da prenaseljenost u zemljama „Trećeg sveta uništava planetu“, ali i incidenti poput pucnjava na Novom Zelandu i El Pasu, kada su napadači svoja antimigrantska uverenja racionalizovali delom i ekološkim razlozima.
Ultradesničarska Nacional-demokratska stranka Nemačke na sličan način promoviše zaštitu životinja na posterima u toku predizbornih kampanja, na kojima poručuju da je zaštita životinja – zaštita Heimata (Domovine). Neonacisti smatraju da je neophodno zaštititi „naše žene, naša ustavna prava i naš nemački heimat“, ali i zemlju i životinje koje u okviru Domovine žive, od imigranata.
Slične strategije koristi i ekstremno desničarska belgijska stranka Vlaams Belang, koja zagovara prava životinja i deportaciju imigranata navodeći visoku stopu kriminaliteta, što ne odgovara realnosti. Ova partija je prošle godine finansirala kampanju čiji je fokus bila upravo dobrobit životinja, koja je privukla veliki broj pratilaca, da bi kasnije stranica Stranka za životinje pozvala pratioce/ljke da glasaju za Vlaams Belang.
Za aktiviste i aktivistkinje za zaštitu životinja izazov je nekad bio ubediti one koji se bore za ljudska prava da svoje principe prošire i na životinje. Nažalost, došlo je do toga da danas neke „aktiviste za prava životinja“ moramo da ubeđujemo da ljudi imaju prava nevezano za etničko poreklo ili boju kože.
Ekofašisti već sede u parlamentima, vode države, vode ekstremno desničarske organizacije ili najavljuju izlazak na izbore i rade aktivne kampanje. Pričaju o klimatskim promenama i štite životinje tvrdeći da se to rešava rasizmom, ksenofobijom i islamofobijom. Štite životinje, ali krote ljude koje smatraju manje vrednim – migrante, Rome, sutra bilo koga od nas ukoliko ne budemo mogli da se uklopimo u njihovu sliku idealnog sveta. A nećemo – tu smo istorijsku epizodu već imali.