Zahvaljujući dostavljačima koji rade preko Wolt aplikacije portal Mašina je došao do saznanja o tome da su strani radnici koji su ove godine počeli da rade preko ove platforme stavljeni u neravnopravan položaj što je istovremeno ugrozilo i mogućnost zarade domaćih radnika.
Strani radnici, pretežno iz Indije, ne mogu da vide detalje o zaradi na svom nalogu, niti mogu da biraju koje poslove će prihvatiti a koje ne. Na taj način oni su ograničeni fiksnom zaradom, nižom nego što je zarada domaćih radnika, dogovorenom sa agencijama preko kojih su angažovani, dok istovremeno lokalni dostavljači gube mogućnost zarade pošto vlasnici aplikacije više zarađuju eksploatacijom stranih radnika.
Wolt nije odgovorio na pitanja novinara Mašine, ali jeste odgovorio koleginici sa televizije N1 i tom prilikom suštinski nije negirao pisanje našeg portala.
Za komentar ovog slučaja smo zamolili i stručnjaka za radno pravo, predsednika udruženja Centar za dostojanstven rad, Maria Reljanovića koji na naše prvo pitanje daje jasan odgovor – „naravno da je Wolt faktički poslodavac“.
„Ako se pogleda sudska praksa sudova širom Evrope, kao i nesrećni tekst predloga Direktive o platformskim radnicima, o kojoj ste pisali i vi na Mašini, jasno se može videti da digitalne platforme vrše efektivnu kontrolu nad uslovima rada, načinom zadavanja i izvršenja radnih zadataka, što uz mnoge druge elemente specifičnog odnosa koji se stvara između njih i dostavljača nedvosmisleno ukazuje da je platforma poslodavac dostavljaču, kakav god formalnopravni posao (ugovor) postojao između njih“, kaže Reljanović za Mašinu.
Naš sagovornik smatra i da Wolt u ovom slučaju nije sasvim orginalan – kompanija uzima radnike preko agencija za privremeno zapošljavanje što je, kako kaže Reljanović, šema koja je u masovnoj upotrebi i u drugim zemljama koje nisu (uopšte ili u dovoljnoj meri) regulisale položaj platofrmi i njihovo odnos sa dostavljačima.
„Međutim, ukoliko se dosledno primeni (a mora) Zakon o agencijskom zapošljavanju, dolazi se u rezultatu do nekoliko problema, od kojih je jedan svakako diskriminacija, i to čini mi se jedinstven slučaj gde poslodavac (poslodavac-korisnik, poslovni partner, svejedno je kada se radi o primeni Zakona o zabrani diskrikminacije) istovremeno uspeva da neopravdano nejednako tretira i više kategorija radnika na različite načine ali iz istog cilja – uvećanja profita“, rekao je Reljanović.
Dve vrste diskriminisanja
Kako smo već rekli izmenama na aplikaciji, odnosno ograničavanjem njenog korišćenja određenim dostavljačima Wolt je strane radnike stavio u neravnopravan položaj ali je upravo njihovom većom eksploatacijom smanjio mogućnost zarade za domaće radnike koji na taj način postaju „jeftiniji“.
„Postoje dve vrste diskriminisanja u ovom slučaju“, kaže Reljanović za Mašinu.
Prva je, prema našem sagovorniku, ta da je rad preko platforme nedostupan pod istim uslovima svim radnicima, iako ne postoji racionalno i objektivno obrazloženje zašto je to tako.
„Time se očigledno diskriminišu domaći radnici (odnosno radnici koji se vode kao partneri Wolta, po pravilu preduzetnici ali može da se desi da su i u nekom drugom zakonitom ili nezakonitom, ugovornom ili fakitčkom odnosu sa platformom), koji nemaju jednake mogućnosti da preuzmu radni zadatak kao strani radnici (odnosno agencijski radnici)“, navodi Reljanović.
Što s druge strane ne znači da su strani (agencijski) radnici u prednosti.
„Naprotiv, oni su takođe diskriminisani jer njihova favorizacija na platformi ne znači da su u prednosti, već da obavljaju više poslova (veći obim posla) za manje novca od drugih korisnika platforme, a da je to proizvod njihovog specifičnog radnopravnog statusa (ne državljanstva, jer bi se isto desilo i sa domaćim radnicima kada bi pristali da rade preko agencije pod takvim uslovima) – pa su samim tim manje plaćeni za rad veće vrednosti, što je nezakonito po više osnova. Ovo je zaista fantastičan slučaj istovremene diskriminacije koji ja do sada nisam video, čak ni u državama koje su potpuno neuređene u pogledu regulisanja platformskog rada“, ističe Reljanović.
Kada je reč o pravnim sredstvima apsolutno se može na obe vrste radnika primeniti Zakon o zabrani diskriminacije, kojim su propisana dva suštinska mehanizma: obraćanje Povereniku za zaštitu ravnorpavnosti, kao i pokretanje parnice povodom diskriminacije, objašnjava Reljanović za Mašinu.
M.M.
Tekst je nastao uz podršku Evropske unije.
