Nasilje je postalo sastavni deo parlamentarnog političkog života. Šovinistička retorika radikala predstavlja zavesu iza koje stoji nasilje vladajuće elite koje se kroz Skupštinu preliva na čitavo društvo.
„Kurvo ustaška!“ Te dve reči, pojačane uzvičnikom, ispisane crvenom bojom i čitkom ćirilicom bile su na papiru koji je dočekao Aleksandru Jerkov na njenom poslaničkom mestu u Skupštini prošlog utorka. Šta je bio povod ovoj, čak i za nadrealne standarde srpskog javnog prostora, bizarnoj sceni? Naime, neko iz vladajuće ili opozicione modifikacije Srpske napredne stranke (ili, ako više volite, vladajuće ili opozicione modifikacije Srpske radikalne stranke) je Aleksandri Jerkov ovu poruku ostavio na stolu samo zato što je dotična u skupštini javno izgovorila notorne fakte. Ona je podsetila da je Vojislav Šešelj odnedavno osuđeni ratni zločinac i da kao takav, po članu 88. Zakona o izboru narodnih poslanika koji predviđa da poslaniku prestaje mandat pre vremena ako je sudskom odlukom osuđen na kaznu zatvora u trajanju najmanje od šest meseci, više, naprosto, ne može vršiti tu funkciju. Dakle, bez obzira što su se parlamentarne galamdžije uzjogunile – pa su, pored standardnog radikalskog asortimana kletvi, uvreda i pretnji, ispisali i ovu porukicu u maniru pubertetlijskih nasilnika koji uvredljivim ispisima uništavaju sveske, knjige i rančeve drugarica i drugova iz odeljenja – što se tiče naših zakona, naprosto, Vojislav Šešelj je u svoju biografiju uknjižio devet i po haških godina viška. Ma kako da to, kada se sagledaju tragične posledice njegove politike, deluje nedovoljno.
Rekosmo već, zdravorazumski gledano, stvar je prosta kao matematički zadatak za prvi razred osnovne škole, ali, naravno, već nekoliko decenija svedočimo tome da su na kapitalističkoj periferiji čudni putevi zakonski, te da je čitav taj aparat propisanih normi i pravila uglavnom tek vrlo providna zavesa koja prekriva istinske mehanizme funkcionisanja poretka. Uostalom, sama situacija u kojoj slučaj Vojislava Šešelja dobija dosta upitan sudski epilog na izuzetno kompromitovanom međunarodnom sudu, a mi danas uopšte razgovaramo o toj personifikaciji svih najgorih politika kao o narodnom poslaniku, govori više nego dovoljno o jalovosti uzdanja u to da će dominantna ideološka paradigma sama ponuditi delotvoran lek protiv vlastitih tobožnjih ekstrema. No, ostavimo priču o sprovođenju SNS-zakona unutar SNS-države onima koji naivno veruju da se nacionalističko-izrabljivački pakao u kome živimo može popraviti tako da postane patriotsko-prosperitetni raj. Naime, u ovoj situaciji je od pukog nepoštovanja normiranog mnogo zanimljivije svojevrsno poštovanje nenormiranog koje se uspostavlja kao pravilo.
O čemu govorimo? Pa, naprosto, vest da je Aleksandra Jerkov izložena linču u Skupštini i da je postala još jedna žrtva radikalsko-naprednjačkog udruženog siledžijskog poduhvata – u svim svojim varijacijama, od početnih otvorenih pretnji do ciničnog overavanja kroz relativizujuće „osude“ i „ograde“ visokih državnih zvaničnika i zvaničnica – i nije nešto što nas previše iznenađuje. Verbalno, simboličko, a neretko i ono sasvim ogoljeno fizičko nasilje ustoličili su se kao jedan od ključnih strukturnih elemenata politika koje sprovode vladajuće elite. Srpska napredna stranka i njeni sateliti, nominalno ideološki gledano, predstavljaju tek teško probavljivi bućkuriš. Međutim, to ne znači da njihovo delanje, u suštini, nema jasnu političku agendu – omogućiti što lakšu eksploataciju ljudi i resursa u korist privatnog profita. Na tom putu im nasilje i stalna pretnja njim predstavljaju zgodan alat. Svejedno da li nezadovoljstvo akutelnom političko-ekonomskom oligarhijom iskazujete kroz radničke borbe, medijski rad, aktivizam ili političko organizovanje, režim pronalazi načine da barem pokuša da vas zastraši nekom vrstom nasilja.
Slučaj Aleksandre Jerkov tu nikako nije usamljen. Setimo se, samo nekoliko dana pre njega, Kseniji Radovanović, aktivistkinji inicijative Ne da(vi)mo Beograd pretio je gradski arhitekta Milutin Folić – na njene kritičke reči izrečene na javnoj raspravi o izgradnji gondole u Beogradu, gradski siledžija je imao da kaže samo „znam gde ti rade roditelji“. Radovanović, shodno žanrovskim razlikama ovih sukoba, nije imenovana u „kurvu ustašku“, ali zlokobnost Folićevih pretnji možda je i veća jer su oblikovane vrlo personalizovano, očišćene od opštih mesta desničarskog imaginarijuma.
U isti korpus dnevnog političkog nasilja spadaju i pretnje kojima je sa svih strana mesecima unazad izložena poslanica Marinka Tepić zbog adresiranja ultradesničarskih pojava unutar našeg društva. One su objedinile u sebi i ideološku ikonografiju i folićevsku preciznost, a sličan tretman dobijaju i mnogi drugi koji se usuđuju da kritički govore i deluju, pre svih novinarke i novinari koji odbijaju da svoj posao svedu na parainformativno obsluživanje političkih i ekonomskih elita. Dovoljno je bilo i letimično pratiti tužnu ovdašnju stvarnost prethodnih dana da se vidi da mašina za proizvodnju straha i mlevenje političkih protivnika radi kao podmazana – urednik omiljenog režimskog tabloida Informer u svojoj kolumni staje u odbranu Vojislava Šešelja tako što „sve žute moralne pederčine tera u tri pizde lepe materine“, na ekranima se u svim tim Ćirilicama, Minut-dva vestima i Kontravizijama izdaju poternice za neposlušnima, ministar Aleksandar Vulin je militant koji zategnut u svoju crnu uniformu danonoćno priča o ustašama, a omiljeni opozicionar Vojislav Šešelj … Pa, omiljeni opozicionar je čovek koji, naprosto, već decenijama predano ukazuje da postoji i neko, makar ikonografski gledano, ekstremniji od vladajuće klike. I, naravno, kao i u svim godinama iza nas, u svom opozicionarstvu, savršeno je nezamenljiv deo režima.
Međutim, šta je tog dana kada je u Skupštini pobesnela horda jurila Aleksandru Jerkov radio Aleksandar Vučić? Prvi čovek lokalnog ogranka globalnog poretka nas je, po ko zna koji put, u jutarnjem programu televizije Pink podsećao na žrtvu koju svakodnevno podnosi na putu Srbije ka tome da postane stabilna/uređena/lider u regionu/respektabilna u Evropi/(upišite sami SNS floskulu po izboru). Istina, ovaj put je bio možda i mrvicu patetičniji nego inače – iako, složićemo se, teško je poverovati da je takvo što moguće – pa nas je uputio u to kako se „bori da iskoristi svaki trenutak za Srbiju, a ne da jede šniclu“ te kako se „nije nasmejao“ od hapšenja Marka Đurića u Kosovskoj Mitrovici. Sutradan, kada je Šešelj priredio predstavu s gaženjem hrvatske zastave i verbalnim napadanjem hrvatske delegacije, Vučić je – ovaj put na RTS-u jer je ipak, je li, ozbiljna stvar u pitanju – taj čin deklarativno osudio, ali nas onda ubrzo i podsetio da to nije ništa spram teških muka koje je on preživeo u poseti Zagrebu. Po predsednikovim svedočenjima, srpske zastave su paljene na sve strane, jedan hrvatski poslanik ga je jurio po ulici, a mnogi su ga vređali i nazivali „četnikom“. Gotovo da čoveku bude žao što u Zagreb nije išao onih dana kada nazivanje „četnikom“, po tadašnjim Vučićevim oficijalnim merilima, nije spadalo u domen uvrede.
Narednih dana, elite u Hrvatskoj su nastavile da dokazuju da je njihov ustaša veći nego četnik elitama u Srbiji i, naravno, nije se dugo čekalo da srpske kolege pošalju besne odgovore poljuljanog nacionalnog ponosa. Zapravo, čitave prethodne nedelje smo prisustvovali uvredljivo jeftinim igranjima sa raznim agregatnim stanjima nacionalističke pomućene svesti – od terenskog rada na ispaljivanju fašističkih pokliča u Jasenovcu i organizovanju radikalskog mitinga u mestu iz kog su proterivali Hrvate do diplomatskih mera i zabrinutih pogleda spram svetle zajedničke evropske budućnosti. Predsednik Vučić je, jasno, lično bio zadužen za ove potonje, tobože se ograđujući od svih vidova ekstremističkih delatnosti.
Međutim, imaju li te njegove ograde ikakvog smisla ako pokušamo da sagledamo odnose moći na političkoj sceni u Srbiji? Naime, od kada se Srpska napredna stranka dokopala vlastodržačkih pozicija, Vučić je igrao različite uloge – prvi potpredsednik vlade, premijer, trenutno predsednik, a u sledećem krugu – videćemo već. No, u svim tim podelama, jasno je da je upravo u njemu skoncentrisana najveća realna politička moć. Svakim svojim nastupom, zapravo, Vučič je dao mali doprinos legitimizaciji nasilja kao modela za političko delovanje – počev od komunikacije sa svojim podređenima („tišina tamo!!!“) preko diskreditacije političkih neistomišljenika (onih koji neće da rade, onih koji Srbiji ne žele dobro, onih koju su Srbiju opustošili za razliku od njega koji udarnički radi, Srbiji želi sve najbolje i već godinama je na čelu države u kojoj osamdeset posto stanovništva ima mesečne prihode manje od 344 evra) do napadanja neposlušnih novinara („a vi ste sa američke televizije!“). Jedino čega se Vučić, zapravo, kloni jeste upotreba radikalnog radikalskog slenga – mada i tu ponekad prokliza, pa kosovske vlasti nazove „teroristima“ – te, na taj način, pokušava da oblikuje sliku o sebi kao o modernom političaru koji se bori za modernu Srbiju koja će sa svima biti u dobrim odnosima, ali će insistirati na svom suverenitetu, Srbiju u kojoj će se otvarati fabrike i rađati deca, Srbiju u kojoj će se … (ponovo upišite sami SNS floskulu po izboru).
Mnoge je takvom retorikom uspeo i da prevari. Recimo, sasvim tragikomično izgledaju analize poput one koju nam na N1 daje urednik Nedeljnika Veljko Lalić po kojoj „Vojislav Šešelj govori kao da je 1992, a ne 2018“, te da mu je „vreme za političku penziju“. Naprotiv, Vojislav Šešelj je više nego dobro situiran u 2018. godini, a to što njegova uloga i pod Vučićem izgleda gotovo istovetno kao i pod Miloševićem, stvar je višedecenijskog desničarskog kontinuiteta u kome, dok se neometano obnavlja kapitalizam sa svojim propratnim socijalnim katastrofama, svaki veliki vođa treba i čitav niz pobesnelih usta koja će izgovarati ono što njemu, iz niza različitih razloga, ne odgovara da sam izgovara.
U tom smislu, ako na kraju pokušamo da odgovorimo na retoričko pitanje pitanje iz naslova ovog teksta, odgovor je sasvim jednostavan i očigledan. Vučić ne mora da izgovara reč „ustaša“ jer i u legitimizaciji nasilja kao jednog od osnovnih principa poretka postoji nešto što se zove podela rada. Drugim rečima, on ne mora takve stvari da izgovara jer ima ko će to uraditi umesto njega. Ali, ne dajte se zavarati – svaki put kada progovori Šešelj, zapravo, govori Vučić. Svaki put kada progovori Vučićević, zapravo, govori Vučić. Svaki put kada progovori Vulin, zapravo, govori Vučić. Svaki put kada govori bilo ko iz bilo kog dela ovdašnjih struktura moći, zapravo, govori Vučić. A, opet, svaki put kada progovori Vučić, zapravo, govori kapitalizam na tržišnoj poluperiferiji, lokalni moćnik koji je tek piun istinskih centara moći, vladar lažno suverene neokolonije. Svaki put kada progovori Vučić, zapravo, govore i Orban i Grabar Kitarović i Gruevski i … (upišite sami ime sitnog despota). Svaki put kada progovori Vučić, zapravo, govori svet koji je strukturno određen tako da zbog interesa nekolicine ogroman broj ljudi doslovno ne može da ostvari elementarnu egzistenciju iako je toj nekolicini, tobože, briga o ljudima na prvom mestu.
Međutim, to što su svi oni tek točkići unutar jednog velikog mehanizma, ne čini ih ni najmanje bezopasnim u svojim malim, nasilničkim vladavinama. Ako smo nešto poslednjih decenija naučili od vučićevaca, šešeljevaca i svih ostalih predstavnika naše političke elite, naučili smo da što su im usta punija naroda, njihovi stomaci postaju sve veći, a obične ljude, pošto ih dobro sažvaću, ispljunu van.
Osim, naravno, onih koji zauvek nestanu progutani u namirivanju njihovih gladnih materijalnih interesa i pomahnitalih šovinističkih fantazija.
