Kada prekomerena upotreba sile, hapšenja i druge vrste fizičkog obračuna, ne dovede do zadovoljavajućeg nivoa poslušnosti, pribegava se upotrebi i drugih metoda discipline, najčešće u sinergiji, čineći jednu kompleksnu strategiju disciplinovanja.
Prvi znaci ove strategije, oni koji neretko zahtevaju lekarsku pomoć, bili su vidljivi već od prvih okupljanja gde su građani i građanke izražavali građansku neposlušnost. Na studentskim protestima u Novom Sadu policija je upotrebila prekomernu fizičku silu nad studentkinjom Katarinom Milankov, iako je skup bio miran a ona pokušavala da pomogne drugoj osobi. Nekoliko meseci ranije, u Beogradu, učesnicu blokade Sonju Ponjavić namerno je udario automobil; vozač je pobegao sa lica mesta, a suđenje mu je počelo tek nedavno, dok se epilog Katarininog slučaja i dalje čeka.
U junu, studentkinju Akademije umetnosti Anu V. napala su četiri muškaraca, povezana sa vladajućom strankom, dok je delila stikere za proteste, nanevši joj trostruki prelom vilice i višestruke povrede. I pored video-snimaka i lekarske dokumentacije, predsednik Aleksandar Vučić je 2. jula potpisao pomilovanje za počinioce, dajući primer nesankcionisanja nasilja prema ženama, kada ono odgovara političkim interesima kontrole građanske neposlušnosti.
Samo mesec dana kasnije, 19. avgusta, studentkinja Teodora Gardović, aktivna na protestima, uhapšena je u autobusu, pred svim putnicama i putnicima, i zadržana preko noći. Već sutradan je izvedena pred sud zbog „nasilničkog ponašanja“ i „oštećenja imovine SNS-a“, optužbi koje je negirala. Dan kasnije, tužilaštvo je optužbe preklalifikovalo kao prekršaj, a Teodora je puštena. Njen advokat je događaj opisao kao „spektakularnu policijsku akciju“, namenjenu zastrašivanju, a ne očuvanju javnog reda.
Medijske radnice kao mete
Mete fizičkog disciplinovanja nisu bile samo studentkinje u prvim redovima. Novinarke koje su izveštavale sa protesta suočavale su se sa fizičkim napadima, oduzimanjem opreme i sistematskim onemogućavanjem obavljanja svog posla, upravo izveštavanja o represiji i otporu koji građani i građanke Srbije pokazuju od pada nastrešnice.
Teodora Šulj, novinarka portala Zoomer, pokušala je da snimi intervenciju policije nad povređenom osobom iz mase, ali su je policajci odgurnuli i oduzeli joj telefon, čime je uklonjen trag o upotrebi prekomerne sile. Sličan tretman imala je i Ana Milosavljević, novinarka portala Mašina, koja je fizički potiskivana s prvih redova protesta, iako je nosila jasno istaknute press oznake.
Da represija nije ograničena na proteste i ulice, pokazuje i slučaj Ane Novaković, reporterke N1. Krajem avgusta, dok je pokušavala da dobije komentar povodom otkrića mreže Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP) i KRIK-a o političkom pritisku na uređivačku politiku United Media, obezbeđenje hotela Bristol i korporativni tim United Group-a fizički su je sprečili da radi, oduzeli joj telefon, pretili policijom i zadržavali je skoro devedeset minuta. Tek nakon reakcije novinarskih udruženja telefon joj je vraćen. Za uznemiravanje koje je tom prilikom pretrpela, niko nije odgovarao.
Samo nekoliko dana kasnije, mreža OCCRP u saradnji sa KRIK-om objavila je audio-snimak razgovora Vladimira Lučića, direktora Telekom Srbija, i Stena Milera, direktora United Group-a, na kojem se čuje kako Lučić prenosi zahtev predsednika Aleksandra Vučića da se Aleksandra Subotić, izvršna direktorka United Media, smeni sa funkcije. United Group je potvrdila autentičnost snimka, dok je Vučićev kabinet demantovao političko uplitanje, ali su reakcije stručne javnosti bile jednoglasne: reč je o ozbiljnom pritisku na uređivačku autonomiju medija. MFRR je izdao hitno saopštenje u kojem se ovaj slučaj naziva „političkim mešanjem koje ima za cilj podrivanje nezavisnih medija i ograničavanje slobode izražavanja“.
Slučaj Bristol čini vidljivom širu sliku sistemskog pritiska na nezavisne medije, jer upravo njihovo odsustvo omogućava dodatni metod disciplinovanja.
Mediji kao oružje
Dok fizičko nasilje na ulicama šalje vidljiv signal neposlušnim ženama, paralelno se vrši i reputaciono nasilje kroz tabloide, digitalne kanale i koordinisane kampanje. Na ovaj način, kroz paramedije, disciplinovanje se, zastrašivanjem, sprovodi masovno. Poruka je kristalno jasna: Ni ne pomišljaj da izađeš na ulicu.
U januaru 2025. godine, na protestu u Rakovici, istoričarka i aktivistkinja Jana Paunović došla je da iskaže solidarnost sa studentkinjama. Nekoliko dana kasnije, tabloid Informer objavio je članak i video-snimak sa protesta, tvrdeći da „opozicija u političke svrhe koristi devojku sa posebnim potrebama“. Jana je javno odgovorila, ističući da je na protest došla iz osećaja moralne dužnosti i da je porazno da se u 21. veku njeno pravo na politički stav osporava zbog invaliditeta.
Samo nekoliko meseci kasnije, ova strategija dostiže sledeći nivo u slučaju Nikoline Sinđelić, studentkinje Fakulteta političkih nauka i učesnice studentskih protesta. Nikolinu su 14. avgusta 2025, nezakonito priveli pripadnici JZO jedinice, a komandant Marko Kričak otvoreno joj je pretio grupnim silovanjem uz reči: „Napravićemo od tebe primer. Pamtićeš ovu noć.“ Kada je o ovome javno progovorila, samo tri dana kasnije započela je koordinisana digitalna kampanja – na mrežama se pojavljuju njene intimne fotografije, snimljene dok je bila maloletna, a distribuciju na Telegramu javno najavljuje ekstremistički vođa Pavle Bihali iz pokreta Leviathan, blizak vlasti. Dodatno, prema navodima kolektiva Studenti u blokadi, inicijalnu distribuciju pokrenula je bivša državna sekretarka MUP-a Dijana Hrkalović.
Svoj vrhunac kampanja dostižee 20. i 21. avgusta, kada Informer TV u udarnom terminu emituje Nikolinine fotografije, dok glavni urednik Dragan J. Vučićević javno ismeva njen kredibilitet, iznoseći podatke iz njenog privatnog života i tvrdeći da su fotografije „nastale za potrebe OnlyFans-a“. Tako je Nikolinina privatna trauma, inicijalna zloupotreba poverenja od strane osobe kojoj je verovala, pretvorena u javnu ceremoniju disciplinovanja. Intimnost postaje oružje kontrole, dok institucije, od REM-a do Ministarstva informisanja, ostaju potpuno neme.
Iako postoje jasne zakonske odredbe koje kriminalizuju ovakve postupke, i u Janinom i u Nikolininom slučaju, nijedna istraga nije pokrenuta.
Fleksibilna radna prava kao batina
Fizičko nasilje na ulicama i reputaciono nasilje, preko državnih paramedija, namenjeno je da disciplinuje neposlušne žene koje stoje u prvim redovima – one koje blokiraju ulice, izveštavaju i javno progovaraju. Njihovo kažnjavanje je javno, spektakularno osmišljeno da javnosti jasno skrene pažnju, jer one predstavljaju primer šta ti se može desiti ako pokažeš neposlušnost i izađeš na ulice.
Naravno, ovde dolazimo i do još jednog oblika disciplinovanja, mnogo tišeg i podmuklijeg, koji pogađa žene koje možda nikada nisu ni bile na protestu, možda to ni ne planiraju, ali dele iste stavove i vrednosti sa ženama na ulicama.
One su izložene drugačijoj vrsti disciplinovanja, poznatoj iz dinamike partnerskog nasilja – ekonomsko nasilje. Država u ovoj ulozi zauzima poziciju nasilnog partnera, koristeći institucije i njihove mehanizme (moć) da neposlušnim ženama, onima koje izražavaju neslaganje ili solidarnost sa pobunom, ograniči egzistenciju, destabilizuje živote, ali i pošalje upozorenje svima ostalima.
Otkazi i neprodužavanje ugovora postaju instrument discipline. Kao što slučaj United Media i pritisci da se Aleksandra Subotić ukloni sa mesta izvršne direktorke pokazuju kako vlast koristi vlasničke i regulatorne mehanizme da oblikuje medijski pejzaž da bi nad narativom imala kontrolu i nastavila disciplinovanje, isti princip primenjuje se nad prosvetnim radnicama i vaspitačicama, zaposlenima u državnim institucijama, sa ciljem da im se uništi karijera, jer su upravo one te koje neposlušnosti mogu da nauče i da je omasove.
U prosveti, koja je izrazito feminizirana profesija i oslonac egzistencije za hiljade porodica, ugovori na određeno vreme postali su poluga ove kontrole. Privremena zaposlenja, prvobitno uvedena kao deo politike „fleksibilizacije“ i mera štednje, sada se koriste kao mehanizam discipline. Ako se usudiš da podržiš studentske blokade, učestvuješ u protestima, govoriš javno ili čak samo odbiješ da ćutiš, rizikuješ da ostaneš bez posla, u šta se i uverila učiteljica osnovne škole „Đuro Daničić“ u Novom Sadu, kojoj nije produžen ugovor o radu „jer je pružila podršku studentima i pravdi, mimo škole, jer se u školi to nikada nije osetilo“.
Poslednjih meseci suočavamo se sa talasom otkaza i neproduženih ugovora koji je protresao obrazovni sektor. U Petoj beogradskoj gimnaziji, sedmoro nastavnika i nastavnica ostalo je bez posla, dok njih još 33 radi na ugovorima na određeno i živi u neizvesnosti. U Vrbasu, šest vaspitačica i jedan pomoćni radnik predškolske ustanove „Boško Buha“ dobili su otkaz nakon što su stupili u obustavu rada, zahtevajući isplatu zaostalih plata i stabilne ugovore. U Srbobranu, tri nastavnice gimnazije „Svetozar Miletić“ ostale su bez posla jer su obustavile nastavu u znak podrške studentskim protestima. Slični slučajevi beleže se i u Trsteniku, Kragujevcu i Bečeju.
Neposlušnost kao čin otpora
Živimo scenario u kome je legitimna i normalizovana prekomerna upotreba sile, spektakularne policijske intervencije i zatvorski nalozi sa ciljem gušenja otpora. Kada to sve nije dovoljno, ulogu nasilnika odigravaju paramediji i obrazovne insitutucija, transformišući privatne i egzistencijalne traume u oružje za masovno zastrašivanje. Ovakvo delovanje pokazuje veliki strah od kritičkog mišljenja kod onih koji sprovode ovu strategiju, a naša neposlušnost (p)ostaje jedini odgovor na nju.
Pitanje disciplinovanja ženske neposlušnosti nije pitanje hrabrosti pojedinke, već kolektivne političke odluke svih žena. Jer, ako institucije ne štite, već otkazima i nasiljem disciplinuju, a mediji, umesto da informišu, bivaju produžena ruka nasilja, šta uopšte znači biti poslušna žena u Srbiji danas?
