Ne sećam se kad sam tačno upoznala Dinu. Možda je to bilo na sastancima neformalnog kolektiva Osmi mart svaki dan, možda na nekom panelu, a možda pak na nekom od mnogih protesta ovih godina. Ali jedno je sigurno, ako je to bilo u javnom prostoru, Dina je radila nešto dobro, jer to je ona. Ona je osoba koja se hrabro bori za prava svih, uvek je u prvim redovima ili sa bubnjarkama ili sa megafonom u ruci. Osobe kao Dina drže feminističkom pokretu tempo.
Poslednji put sam je videla pre dva dana, osmog marta. Čekale smo da se popnemo na binu, ja da u pozadini držim trans zastavu a ona da vodi program na Osmomartovskom maršu. Dok smo čekale, pitala sam je kako je. Odgovorila mi je da je uhvatila trema. Ja sam joj rekla da sve što treba da uradi jeste da pročita jednu reč a zatim sledeću. Na bini, ona ne samo što je pobedila svoju tremu, pokidala je! Govorila je energično i ispred celog kolektiva pozvala na solidarnost, antifašizam, i prevremene parlamentarne izbore.
Svaki izlazak u javnost je rizičan za rodnovarijabilne osobe kao što smo Dina i ja. Moje telo se ne čita kao tolika pretnja više jer način na koji ja trenutno stilizujem svoje telo deluje u nekom mainstream shvatanju kao da je u skladu sa mojim navodnim biološkim polom. Međutim, Dinino izvođenje je mnogo više svojevrstno. Nije je lako ukalupiti. I ta njena sloboda je kao prst u oko svim onima koji sebi nisu dali tu slobodu, jer rod je uvek nasilje.
Kako su mediji i pojedinci/ke krenuli da kače videe i slike sa marša, tako su krenuli da pristižu najgnusniji transfobični, homofobični, nacionalistički, i seksistički komentari na društvenim mrežama. Nažalost, očekivale smo to. Na ovogodišnjem maršu su gotovo sve govornice bile marginalizovane žene. Dinino telo nije bilo jedino koje se ne uklapa u tradicionalna razumevanja ženstvenosti. Međutim, iako je bilo raznih dehumanizirajućih komentara za sve osobe koje su tog dana kročile na binu, u jednom trenutku gotovo svi komentari kreću da se upućuju Dini. Tada mi je postalo jasno da, kada smo odlučile da ovogodišnji marš posvetimo pridruživanju studentskom zahtevu za prevremene izbore, trebalo je da smo mogle pretpostaviti da se nešto ovog tipa može desiti. Naivno smo ušle u celu priču, verovatno podsvesno vođene idejom da, u suštini, malo koga interesuje feminizam i feminističko organizovanje.
Bile smo naivne i zbog toga što smo mislile da će sve ostati na mrežama. Na žalost, sinoć je izašao tekst o Dini na Informeru, a zatim i na drugim portalima. Nema mnogo smisla da prepričavam tačno šta je napisano u tom tekstu. Verujem da možete pretpostaviti kako izgledaju tekstovi na Informeru. Možda nema ni preterano smisla da analiziram sadržaj iz naučne perspektive, da vam kažem da, na primer, tekst koristi izrazito delegitimizujući diskurzivni okvir u kojem su učesnici protesta predstavljeni kao nasilni akteri koji ugrožavaju društveni poredak; da se kroz senzacionalistički jezik i moralno obojene kategorije („blokaderi“, „rušenje države“), marš se ne predstavlja kao političko delovanje već kao devijantno ponašanje.
Zapravo, čitajući tekst na Informeru, ne bi ste ni znali da je u pitanju Osmomartovski mars. Skup koji se desio na trgu u nedelju se opisuje samo kao „blokaderski skup“, kao i „kolektivni trans, sa gej i palestinskim zastavama”. Mogao bi se stići pojam da su ovaj skup organizovali možda studenti/kinje, što je relativno zanimljivo uzimajući u obzir da se mnogi kvir ljudi već neko vreme ne osećaju sigurno na studentskim protestima, zbog, između ostalog, lakoće sa kojom se žmuri na desničarska obeležja dok se LGBT zastave uklanjaju iz kolona. Međutim, naš skup jeste dobio podršku studentskog pokreta. Ona je izglasana na nivou svih Beogradskih fakulteta i studenti su pozvali na marš. Verujem da je to korak u dobrom pravcu.
Između ostalog, tema ovogodišnjeg marša je bila i antifašizam i izbori. Smatrale smo da je bilo značajno da se pridružimo studentskom zahtevu za prevremene izbore tako što objasnimo koju ulogu su igrale žene antifašistkinje u njihovom pravu da uopšte imaju mogućnost da izlaze na izbore kao i činjenicu da desničarske opcije na izborima nikada ne mogu biti izbor žena. Drugim rečima, da izbori, ali ne bilo kakvi izbori. Ne izbori u kojima smo primorene da glasamo za desničare, ili da biramo između dva zla, jer desničarske politike su opasne po žene i vode ka retradicionalizaciji rodnih uloga i, u krajnjim instancama, gubljenje mukotrpno izborenih prava.
Zato je bitno da idemo napred. Da ne pustimo da nas preplavi jer postati meta napada ove vrste je velika verovatnoća u ovom društvu ako delujemo javno.
Dina je hrabra, ona će proći kroz ovo. Podržavam je. Možda jednog dana svi mrzitelji shvate da ono što mi želimo će osloboditi i njih, da se borimo da čak i oni koji su pristali na to da im kapitalizam unakazi duše budu slobodni. A možda ne. Nije bitno. Feminizam će biti na pravoj strani.
Autorka teksta je Vanja Petrović, članica kolektiva „Osmi mart, svaki dan”
