Incident u kojem je gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić fizički nasrnuo na odbornicu pokreta Kreni-promeni nije moguće posmatrati samo kao pojedinačni sukob između dvoje političkih aktera. U kontekstu predizborne kampanje i učestalih poruka vlasti o zaštiti žena, bezbednosti i „budućnosti za našu decu“, ovaj događaj otvara šire pitanje odnosa političke moći prema ženama koje joj se suprotstavljaju.
Za sociološkinju i istraživačicu Hristinu Cvetinčanin Knežević, važno je da se događaj posmatra u širem društvenom kontekstu, odnosno kroz pitanje šta se ženama događa kada javno govore i suprotstave se muškoj i institucionalnoj moći.
„Ja ovo što se desilo sinoć ne bih ograničila samo na sinoćnji incident, već bih ga posmatrala u jednom širem kontekstu koji nam dosta toga govori o tome šta se događa ženi kada pusti glas, kada se suprotstavi muškoj, a u ovom slučaju pogotovo političkoj institucionalnoj moći. Tako da u tom širem smislu ovaj napad, bio on šamar, udarac u glavu ili odgurivanje u pitanju, on je više simptom društva koji ženama veruje, koji ženama veoma često govori da su one bezbedne, čak i oblikuje svoje političke kampanje da se upućuje da smo mi mirni, da težimo stabilnosti, da gradimo budućnost za našu decu.“
Prema njenim rečima, raskorak između političkog govora o bezbednosti i iskustva žena posebno je vidljiv poslednjih godina, tokom protesta i drugih oblika političkog angažmana žena.
„Zapravo, kada vidimo šta se ženama, a pogotovo deci u zadnjih nekoliko nedelja dešava, skapiramo da uopšte nije reč o nekoj bezbednosti, već da je reč samo o jednoj performativnoj, deklarativnoj bezbednosti koja se spominje kao predizborni slogan. Međutim, mi taj slogan slušamo stalno, dok sa druge strane realnost nas demantuje. U toku svih ovih protesta koji su se dešavali u zadnjih dve godine, smo svedočili napadu na žene, žene koje su učestvovale u protestima, ali i na žene koje su se samo tu našle, tako da su žene u prvim redovima trpele nasilje u meri da je čak i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazivala na tu činjenicu“, ističe ona.
Od „zaštite žena“ do stvarnosti institucija
Tema zaštite žena poslednjih nedelja zauzima značajno mesto u javnom obraćanju predstavnika vlasti. Međutim, incident sa Šapićem, kao i reakcije koje su usledile, ponovo su otvorili pitanje šta se događa kada se žena koja je deo političkog života nađe na drugoj strani konflikta sa nosiocem institucionalne moći.
Cvetinčanin Knežević ukazuje upravo na taj paradoks: dok se ženama poručuje da su bezbedne, njihova iskustva sa institucijama i političkim prostorom često govore drugačije.
„Mi smo dobili konferenciju, gomilu iskaza i izjava koji nam poručuju da smo mi kao žene Srbije bezbedne iako nam politička stvarnost to sa jedne strane apsolutno odbacuje, a sa druge strane, apsolutno smo svesni i u privatnim životima sa kakvim oblicima sve nasilja susrećemo i kakve reakcije dobijamo od institucija kada im se obratimo tražeći zaštitu.“
Za Ivu Parađanin Lilić, osnivačicu i urednicu Tampon Zone, upravo činjenica da ovakav događaj nije izazvao kolektivno iznenađenje predstavlja važan deo problema. Ona smatra da fizički sukob treba razumeti i kao politički simbol šireg odnosa prema nasilju i ženama.
„Mislim da ovaj šamar ili udarac o kom pričamo nije samo neki lični čin, već predstavlja, u celoj ovoj klimi, vrlo dobar politički simbol i baš dobro pokazuje da je sistem postavljen tako da štiti nasilnike na vlasti i da građani i građanke, a posebno žene, ostanu nezaštićene. E sad, ono što je meni najviše parališuće tu jeste da mislim da se niko od nas uopšte nije iznenadio ovim“, dodaje Parađanin Lilić.
Parađanin Lilić posebno izdvaja pitanje normalizacije nasilja. Za nju je zabrinjavajuće što je društvo došlo do tačke u kojoj nasilje političara nad ženom više ne predstavlja događaj koji bi automatski proizveo snažnu institucionalnu ili društvenu reakciju.
„Stvarno bih volela da sada, dok čekamo 25. oktobar, svi zapitamo koliko je strašno i hororično to što se mi svi nismo iznenadili što jedan gradonačelnik glavnog grada Srbije, čija bi dužnost, ako je već moral zakazao, trebalo da bude da doprinese bezbednosti ovog grada, ide i vrši nasilje nad ženama na takav način.“
Žene kao cilj predizborne politike
Obe sagovornice ukazuju i na širi predizborni kontekst. Poruke o ženama, njihovoj sigurnosti i porodici nisu nove u političkom govoru, ali njihova učestalost u aktuelnoj kampanji postavlja pitanje kome su namenjene i šta treba da proizvedu.
Parađanin Lilić smatra da je vlast žene prepoznala kao važnu ciljnu grupu predizborne kampanje, posebno kroz poruke koje se predstavljaju kao zaštita njihovih interesa.
„Imamo jezik mržnje, mizoginiju, sveprisutno nasilje kao jednu državnu politiku SNS-a. Mislim da bi trebalo da se setimo i Marije Lukić, šta se tu dešavalo. Da se setimo polomljenih vilica studentkinje Nikoline Sinđelić koja je prebijena u garaži Vlade. Da se setimo izjava gradonačelnika Kraljeva od nedavno i na sve to što se dešava mi, slobodno mogu da kažem, svedočimo u jednom teatru apsurda gde kampanja, prvi neki znaci kampanje predizborne su krenuli i bili su okrenuti ka ženama.“
Ona ocenjuje da se kroz takve poruke pokušava oblikovati slika vlasti kao zaštitnika žena, dok iskustva iz političkog i društvenog života proizvode sasvim drugačiju sliku.
„Meni je strašno što vidim da oni misle da takvim nekakvim bednim strategijama mogu da stvarno utiču na žene. Mislim da su oni locirali žene kao nekog na koga treba da vrše pritisak, da izađu i da glasaju za njih“, ističe.
Cvetinčanin Knežević, sa druge strane, pažnju usmerava na kontradikciju između deklarativnog političkog diskursa i konkretnih događaja. Bezbednost se, kako kaže, u javnom govoru predstavlja kao nešto što je već ostvareno, dok iskustva žena pokazuju da je pitanje nasilja i dalje duboko ukorenjeno i u javnoj i u privatnoj sferi.
Politička moć i granice odgovornosti
Posebno pitanje koje otvara ovaj slučaj jeste odnos između političke funkcije i odgovornosti za nasilno ponašanje. Kada osoba koja obavlja jednu od najviših funkcija na lokalnom nivou uđe u fizički sukob sa drugom političkom akterkom, pitanje nije samo šta se dogodilo u konkretnom incidentu, već i kakvu poruku takav događaj šalje o granicama prihvatljivog ponašanja u politici.
Parađanin Lilić ukazuje na reakciju samog Šapića nakon incidenta kao ilustraciju odnosa prema političkoj odgovornosti. Prema njenim rečima, posebno je indikativno što je gradonačelnik, prema njegovim javnim navodima, izvinjenje prvo uputio predsedniku Srbije.
„I kao kulminaciju celog tog teatra apsurda imamo i Šapića koji je na konferenciji od pre nekoliko minuta, prva stvar koju je rekao jeste da se izvinio predsedniku Srbije, koji više nije ni predsednik, zato što je to uradio usred kampanje. Mislim, ovo sve pokazuje totalno jedno odsustvo svesti o tome šta jeste nasilje, ali nekako i njihovu neku uljuljkanost u svoje pozicije moći da sve što urade da će proći nekažnjeno“, dodaje.
Takva reakcija, smatra ona, deo je šireg obrasca u kojem politička moć utiče i na način na koji se nasilje tumači i procesuira.
Ono što povezuje iskaze dve sagovornice jeste pitanje položaja žena koje ulaze u javni i politički prostor. Problem, kako ukazuje Cvetinčanin Knežević, nije samo u tome da li će žena biti fizički napadnuta, već i u tome kakve posledice nosi samo njeno javno suprotstavljanje autoritetu.
Žene se, prema njenim rečima, često pozicioniraju kao one koje treba zaštititi, ali se istovremeno njihovo pravo da govore, protestuju i politički se suprotstavljaju moćnijim akterima suočava sa različitim oblicima pritiska i nasilja.
Upravo zato događaj na Novom Beogradu ne treba posmatrati izolovano od šireg iskustva žena u javnom prostoru. Ako se bezbednost koristi kao politička poruka, pitanje koje ostaje jeste šta ta bezbednost konkretno znači za žene koje se ne slažu sa onima koji tu poruku šalju, dodaje Cvetinčanin Knežević u razgovoru za Mašinu.
Od deklaracija do odgovornosti
Slučaj napada na odbornicu otvara, prema sagovornicama, najmanje dva nivoa pitanja. Prvi je institucionalni: kakve posledice postoje kada politički funkcioner fizički nasrne na drugu političku akterku i da li politička funkcija menja način na koji institucije reaguju. Drugi je društveni: šta znači činjenica da ovakav događaj više ne izaziva veliko iznenađenje.
Za Parađanin Lilić, upravo normalizacija nasilja predstavlja jedan od ključnih problema.
„Kao što smo videli, zadržavanje Šapićevo je trajalo svega petnaest minuta u policijskoj stanici. O daljem procesuiranju nemamo nikakve nove informacije, ali opet i tu se nećemo iznenaditi ako i tu ništa ne bude jer smo navikli da jedne ovakve nasilničke strukture vode ovu zemlju.“
Cvetinčanin Knežević problem vidi u raskoraku između političkog obećanja sigurnosti i stvarnog položaja žena, naročito onih koje se nalaze u javnom prostoru i koriste svoje pravo na političko delovanje.
Dok se u predizbornoj kampanji govori o zaštiti, stabilnosti i sigurnosti, iskustvo žena ostaje merilo koje takve poruke dovodi u pitanje. Pitanje koje se zato ne može svesti samo na jedan incident jeste šta se događa kada žena odbije da bude samo objekat političke zaštite i postane politička akterka koja govori, protivi se i ulazi u konflikt sa moćnijima od sebe.
Kako kaže Parađanin Lilić, „najviše parališuće“ nije samo nasilje, već činjenica da smo na njega navikli. A upravo ta naviknutost, više od bilo koje predizborne parole, govori o granicama sa kojima se žene u političkom i javnom prostoru i dalje suočavaju, zaključuje ona.
