Docentkinja sa Departmana za socijalnu politiku i socijalni rad Bojana Vranić za Mašinu kaže da se ova kampanja ne razlikuje ni po čemu drugih kampanja, jer je svaka od njih propraćena političkim instrumentima, jer su, kako ističe, deca u ovim kampanjama pred lokalne izbore politički instrumenti.
„Ne samo deca, čini mi se da i upravo oni koji su najranjiviji iz različitih razloga, budu zgodna meta za ovakve kampanje. Videli smo neke spontane susrete u nekim manjim sredinama ministara i mladih koji imaju neka stanja koja su osetljiva i drugačija, tako da opet podsećam da ova kampanja nije specifična po tome. Nažalost, to je jedna duga istorija zloupotrebe dece i ranjivih u te svrhe. Mi možemo sad da pričamo o tome da su ti političari ili određeni političari nemoralni, da to nije u redu, ali mislim da se tu niti počinje niti završava ova priča, jer ona ima mnogo dublje korene i da je ovo samo posledica, a ne uzrok“, ističe Vranić i kaže da nam fali puno sistemskih stvari koje su sada došle na naplatu.
Ona dodaje da, kada ne postoji regulisanost jednog osetljivog pitanja, svako može da ovakvu situaciju postavi pod okrilje inkluzije, brige o građanima da baš, kako ističe, u ovom političkom trenutku pokaže da su i oni vidljivi i važni.
„I kada gledate verovatno iz ugla neke šire javnosti, ovo deluje kao jedna dobra priča i šta je pogrešno u tome. Možete reći pa njihovi roditelji su dali saglasnost da se oni slikaju, da se fotografišu. Vidite decu koja su srećna, nisu primorana da budu tu ili lica koja imaju neke teškoće u razvoju, može se reći ’pa eto hteli smo da oni budu vidljivi, da učestvuju u političkom životu’. Međutim, postavlja se jedno pitanje da li njihov pristanak ima neke pravne i etičke dimenzije koje bi trebalo da imaju. Da li njihova participacija znači sve ono što participacija treba da znači u smislu da li su oni informisani, da li oni imaju i intelektualnih, kognitivnih i svih drugih kapaciteta da razumeju posledice svog učešća. Da li razumeju složenost tog društvenog trenutka u kom učestvuju, kako će to neko emitovati, koja će se poruka poslati, da li će to stvarno poboljšati njihovu situaciju u ovom društvu“, priča Vranić.
S druge strane, Vranić kaže da ne mogu da se krive roditelji bez obzira o kojoj kategoriji dece da se govori.
„To su roditelji koji su najčešće vrlo istrošeni godinama brige o deci, pogotovo ako pričamo o deci koja imaju neke zdravstvene ili razvojne teškoće. Oni se hvataju za slamku spasa. Ako im neka politička opcija ili neki politički lider, a naročito ako to dolazi od onog vrha političkog koji imamo u našoj zemlji obeća nešto ili dođe im u kuću, oni se vrlo oslanjaju na to i spremni su, nesvesno, da dostojanstvo svojeg deteta trguju za neku dobrobit koju će ostvariti. Nažalost, u nedostatku sistema možda to jeste jedina nada i jedini način da dobiju podršku ako je dete bolesno, ako imaju neki ozbiljni zdravstveni izazov koji trenutno treba da leče, možda stvarno dobiju helikopter i novčanu podršku i sve ono što im je nedostaje, ali se stvarno postavlja pitanje da li je to rešenje.“
Imajući uvid u posete ministara, funkcionera i drugih aktera vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) Vranić kaže da su na lokalnom nivou krenuli da odlaze po kućama kako bi praktično sa nekim razgovarali o obećanjima, posebno u porodicama gde postoje deca sa retkim bolestima ili drugim smetnjama.
„Mi imamo akte koje smo davno ratifikovali, sa kojima smo bili ponosni. Jedna smo od prvih zemalja koja je potpisala Konvenciju o ljudskih pravima. On je vrlo jasan instrument koji bi trebao da nas vodi u praksama brige o deci, ali nažalost, to su samo floskule koje neće da žive ukoliko ih neko ne primenjuje. To je ono što što jeste posebno zabrinjavajuće jer izostaje sistemska podrška za sve te kategorije, i imamo sliku da, kada počinje čini mi se politička kampanja odnosno predizborne kampanje, u kojima smo mi stalno, jer stalno imamo neke izbore lokalne, republičke, predsedničke i kakve već, da se takvim trenucima izgleda sve briše i staje. Nažalost, ovo nije ništa novo, samo ponovo pokreće neka pitanja odgovornosti, odgovornosti svih nas, i nas kao javnosti da na reagujemo kada vidimo takve slike da se zapitamo čiji je ovo interes da ovo dete ili mlada osoba bude tu. Mi kao javnost imamo tu odgovornost“, dodaje.
Vranić u svemu ovome ističe i odgovornost medija kada se nalaze deca u kadru i navodi da postoje jasni kodeksi koji ne bi trebalo da budu dekoracije na papiru, već da obavezuju svakog.
Snimci sa društvenih mreža skener neke bolesti koja je uznapredovala
Snimci koji kruže na društvenim mrežama, o nekima je i Mašina ranije pisala, za Vranić predstavljaju skener bolesti koja je uznapredovala.
„Ovo je samo presek jednog stanja takvog kakvo jeste i koji je urušavan godinama. Mi sada vidimo da se neki drugi akteri u javnom životu bave nečim što ne bi trebalo da se bave i to je neka naša, čini mi se normalnost, koju smo prihvatili, da se odgovornost ne zadržava tamo gde bi trebala da bude. Ako pričamo o Centrima za socijalni rad, ako pričamo o podršci nekim nacionalnim manjinama ili onima koji su opet najranjiviji, uvek je lako njih etiketirati, staviti ih u neki kontekst da su odgovorni. Mnogo je primera za eskalaciju nečega što je neodgovornost jednog sistema prema najranjivijima. Kada gledate naše normativne akte, kada gledate neke principe u praksi koji bi trebali da se poštuju, oni su savršeno postavljeni, a kada vidimo takve situacije na terenu, onda shvatimo da se ljudi upravo to, iz nekog očaja, hvataju za slamku spasa.“
U 21. veku, kada su razvijene institucije i zakoni, prema rečima Vranić, očigledno je sasvim u redu da se građani i građanke obraćaju predsedniku države za neku situaciju koja apsolutno nije u njegovoj nadležnosti. „Takvi skupovi samo pokazuju koliko smo dotakli dno u tom sistemskom smislu.“
Docent dr Dušan Aleksić sa Departmana za komunikologiju i novinarstvo Filozofskog fakulteta u Nišu i nekadašnji kandidat za člana Saveta REM-a ispred udruženja za zaštitu dece kaže da smo odavno naučili da političarima u predizbornim kampanjama ništa nije sveto.
„Zakon ne postoji, propisi ne postoji, to je prosto rezultat jednog okupiranog društva. Društvo gde su okupirani i mediji i društvo gde je okupirana slobodna volja građana. Ovo je klasičan primer zloupotrebe iz više uglova. Jedan je taj koji se zasniva na personalizaciji politike. Dakle, koliko je meni poznato, Aleksandar Vučić nije kandidat ni na jednoj lokalnoj listi, dakle nije na predloženoj listi odbornika. Međutim, svi ti ljudi koji se u kampanjama pojavljuju tako što eksploatišu njegovo ime, što se slikaju sa njim i što negde na taj način dovode javnost u zabludu da je on nekako vezan za te izbore, što uopšte nije slučaj. Ovde dolazi do eskalacije toga gde on zloupotrebljava svoju funkciju, jer je on predsednik svih građana, nije predsednik samo te jedne partije koja učestvuje na lokalnim izborima“, kaže Aleksić.
Aleksić dodaje da Vučić prevazilazi sva svoja ovlašćenja, gde pokušava da dovede javnost u zabludu da, oni koji nisu nedovoljno neobavešteni o celokupnom izbornom procesu, da to zloupotrebi, da radi sopstvenu odnosno ličnu promociju, kao i da radi stvari koje nikako ne bi trebalo da radi.
„Dakle, ovde imamo i slučaj praktično zloupotrebe deteta, naročito deteta koje ima retku bolest. Ne zna se sa koje pozicije nastupa, da li kao predsednik države ili sa pozicije neke funkcije u Srpskoj naprednoj stranci koju on zvanično i nema. Dakle, on zaista nema razloga da se pojavljuje medijski u celokupnoj ovoj kampanji, da dolazi navodno u želji da pomogne. Međutim, ako želite nekom da pomognete, vi ne dovodite televizijske ekipe da to snimaju. To je taj drugi problem što imamo okupirane medije koji po diktatu odlaze i snimaju stvari ne sa novinarskog ugla, nego snimaju ono što im je rečeno i prenose ono što im je rečeno, a u ovom slučaju dakle učestvuju, saučesnici su u toj zloupotrebi dece, zloupotrebi celokupne jedne tužne socijalne situacije u ovom kontekstu“, priča Aleksić.
Mediji kao saučesnici u normalizaciji spornih praksi
Aleksić komentariše slučaj iz Bajine Bašte kada je predsednik posetio porodicu deteta sa retkom bolešću. Taj događaj prenosile su televizijske ekipe koje imaju lokalnu i nacionalnu pokrivenost. Tada je predsednik Vučić izjavio: „Ja sam samo zbog tebe došao majke mi samo sam zbog tebe došao i samo sam se za razgovor s tobom spremio. Ti si mi najvažniji na celom svetu danas.“ Aleksić kaže da je Vučić došao da ispromoviše sebe, a ne porodicu koja se suočava sa velikim problemima na svakodnevnom nivou.
„Sa ljudske strane je to jako porazno. Da ne pominjemo broj zakona koji se tu krši, od Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, pa sve do silnih propisa koji se tiču predizborne kampanje. I naravno, ovo sve otvara i jedan širi problem da, uprkos onome u šta predsednik Vučić pokuša da nas ubedi, a to je da mi živimo u nekakvom blagostanju, ekonomskom tigru, da ta situacija zapravo nema veze sa realnošću i da je upravo on ovim potezom to i dokazao. Dakle, ta porodica živi loše. Ta porodica je spremna, da zarad onoga što čuje na televiziji ili zato što ih se neko setio i došao i kupio nešto, je spremna da proda svoj glas. Jer da se ne lažemo, ovde se radi o prodaji glasova i to ne važi samo za njega. Mi smo već imali slučajeve i posete Branka Babića romskim porodicama, gde se takođe radi o ozbiljnoj zloupotrebi, gde vi otvoreno vodite decu da im kupujete poklone i očekujete protivuslugu. Vi to i ne krijete da njihovi roditelji glasaju, kako kaže, za Vučića. Tu opet, naravno, imamo tu personalizaciju politike, jer se ovde ne radi o glasu za Vučića. Radi se o glasovima za lokalne odbornike.“
U okupiranom sistemu to više, kako kaže Aleksić, nije važno jer se šalje poruka da je sve podređeno vama.
„Šalje se i neka vrsta implicitne poruke koja je praktično zastrašujuća da, ukoliko glasate za one koje vam kažemo, da će vam biti dobro, iako vas realnost demantuje i ako je jasno da vam neće biti dobro. Ukoliko ne učinite to, svakako morate biti spremni za određene posledice. Da sistem u ovoj zemlji funkcioniše, da tužilaštvo radi svoj posao, naravno da to ne bi smelo da se radi, ne na takav način i ne javno, ali kažem pošto ne funkcioniše i pošto mi svakim danom ulazimo sve više u teren otvorene diktature, prosto se smanjuju i ti mehanizmi koji bi mogli da reaguju i koji bi mogli da spreče ovakvo ponašanje, ovakvu zloupotrebu“, dodaje Aleksić.
Kada je reč o institucijama, o prekršajima snimanja porodice i deteta sa retkom bolešću, Aleksić kaže da bi REM morao da reaguje po prirodi stvari, jer je prekršen Zakon o izborima, odnosno okvir koji se tiče medijskog reklamiranja izbornog i predizbornog sadržaja, međutim, Saveta REM-a nema još uvek.
„Ono što je možda najporaznije u celoj priči jeste što nema neke suštinske razlike kada poredimo trenutak kada je postojao savet REM-a i sada kada ne postoji, jer i pređašnji savet REM-a nije radio mnogo. Dešavalo se da je i njihova predsednica u određenim situacijama vrlo otvoreno stavljala na stranu dominantnih političkih aktera, pre svega Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića“, kaže on.
Aleksić dodaje da je mnogo institucija koje treba da reaguju, a da je REM svakako taj sa medijskog aspekta koji mora da upozori i kazni medije koji krše brojne propise, uključujući Zakon o javnom informisanju i Konvenciju o ljudskim pravima koje mediji moraju da se pridržavaju prilikom izveštavanja o deci.
„Tu je i Centar za socijalni rad, kao i Tužilaštvo. To je sistem koji mora da reaguje, a koji ostaje nem na ovakve stvari. Upravo to je i možda najstrašnije u ovoj priči da prosto nema ko da vas zaštiti u ovakvoj situaciji. Vi imate na papiru propise, imate kako nešto treba da funkcioniše, ali kod nas nažalost zakon odavno funkcioniše kao spisak lepih želja i pozdrava, da se oni tamo pred međunarodnom zajednicom hvale kako su ostvarili neki napredak u vladavini prava. Međutim, vladavina prava se ne postiže na papiru. Vladavina prava je ono što važi na terenu, a kod nas je situacija trenutno stravična“, zaključuje Aleksić.
A.Đ.
