Niš će ovog leta biti mesto neobičnog kulturnog duela. Na jednoj strani nalaze se glumci i glumice i filmski stvaraoci koji pokušavaju da organizuju festival oslonjen na tradiciju niških filmskih svečanosti, višedecenijski događaj koji je trebalo da bude obeležen velikim jubilejom, ali se to nije dogodilo. Na drugoj strani nalazi se manifestacija koju organizuje vlast, uz najavu dolaska Žan-Klod van Dama.
Priča bi se mogla svesti na dva različita festivalska koncepta da okolnosti nisu mnogo šire od pitanja filmskog programa. Festival koji organizuju glumci nije dobio mogućnost da svoj program realizuje na Letnjoj pozornici u Tvrđavi, prostoru koji bi po svojoj simbolici i istoriji predstavljao prirodno mesto za takvu manifestaciju. Program će zato biti održan na Nišavskom keju i u bioskopu Cine Grand u Delta Planetu u Nišu.
Za profesorku Jovanović, upravo taj odnos prema festivalu pokazuje da problem nije u tome ko će imati bolji program, već ko u današnjoj Srbiji ima pravo na javni prostor, institucionalnu podršku i status kulturnog aktera.
„Svi ti ljudi koji su uključeni u taj glumački, pravi, kvalitetni festival koji pokušavaju da naprave u Nišu i održe tako veliku tradiciju niških filmskih svečanosti, zapravo, ja ih pozdravljam. I svi ti ljudi koji su u to uključeni su ljudi koje poznajem ceo svoj život i koji su moji prijatelji i zaista je njihov napor da se u jednoj sredini koja je zapravo“, priča Jovanović.
Za nju je najvažnije upravo ono za šta se ti ljudi bore.
„Trude se za kvalitet, znate. Trude se za opstanak nečega što je merljivi doprinos sveukupnoj kulturi Srbije.“
Žan-Klod van Dam kao kulturni simbol
Dolazak Žan-Klod van Dama u Niš sam po sebi ne bi morao da predstavlja problem. Gostovanje međunarodnog glumca može biti legitiman deo festivalskog programa. Međutim, Jovanović problem vidi u političkom i simboličkom kontekstu u kojem se to gostovanje pojavljuje.
„Suprotstaviti njega, koji će da otvara ‘ćaci’ verziju niškog filmskog festivala i koga će, dakle, država Srbija suprotstaviti svojim najboljim glumcima i filmskim stvaraocima, koje je izgnala iz institucija i dala im priliku da se samo okupljaju na Keju i u bioskopu – to je poniženje decenija i decenija važnog umetničkog doprinosa filmskih radnika i filmskih umetnika“, dodaje.
U njenoj interpretaciji Van Dam postaje više od gosta festivala. On postaje simbol kulturnog spektakla koji se, smatra ona, koristi kao zamena za sistemsku podršku domaćoj umetničkoj produkciji.
„Ne znam ko su nesrećni ljudi koji će iz ovog ili onog razloga prisustvovati tim svečanostima u organizaciji države na koju će, Bože moj, doći nekakav Žan-Klod van Dam, koji je, kako da vam kažem, jedna akciona figura. To glume, to sa glumom i sa umetnošću veze nema.“
Ipak, ona naglašava da njen problem nije lični animozitet prema glumcu.
„Nemam ništa protiv njega. Apsolutno mi to nije, kako da vam kažem, ne pada mi na pamet Van Dam ili njegova razmišljanja o bilo čemu. To nije moja šolja čaja, što bi rekli. To nije vrsta filma koji ja gledam ili poštujem. Ja mogu da poštujem njegov rad, njegovo dostignuće, ali to nije nešto što treba suprotstavljati sopstvenom autohtonom umetniku u Srbiji“, ističe.
Upravo je reč „suprotstavljati“ ključna za njeno tumačenje cele situacije.
„Pa kakav je to signal svim umetnicima da nam je neki akcioni heroj važniji od naših najvažnijih glumaca, reditelja, scenarista? Pa to je teška uvreda.“
Od festivalskog programa do političke odmazde
Za Jovanović, niški slučaj ne može se odvojiti od položaja umetnika koji su javno podržali studentske proteste. Kulturna politika se, prema njenim rečima, sve više pretvara u mehanizam nagrađivanja lojalnosti i kažnjavanja neposlušnosti.
„Ovo je nasilna vlast. Pa pogledajte šta se samo u Nišu sinoć desilo sa studentkinjom koja je privedena. Znate, imamo primere na sve strane da ova vlast neće odustati od nasilja u komunikaciji svojoj na svim nivoima.“
Ona u isti okvir stavlja odnos državnih organa prema umetnicima i drugim kritičarima vlasti.
„Bilo da je to privođenje sinoćnje studentkinje od strane državnih organa ili nereakcija državnih organa na prebijanje umetnika kao što su Vladimir Arsenijević ili Stevan Filipović, ili nereagovanje dovoljno brzo na paljenje automobila ili na prebijanja stravična pre godinu dana po celoj Srbiji, posebno u Valjevu“, dodaje Jovanović.
Za nju je odnos prema umetnicima deo iste politike.
„I onda ovo nasilje nad kulturom koje traje i to je jedna odmazda za sve nas umetnike, posebno glumce, ali za sve nas umetnike zapravo koji su podržali studentsku pobunu i stavili sebe takođe u neki prvi red opšte narodne pobune koja teče u celoj Srbiji.“
„Kultura je direktna prva žrtva lomljenja institucija“
Ako je Niš simptom, onda je pitanje institucija njegova šira dijagnoza.
Jovanović odbacuje ideju da bi ministarstva i sekretarijati kulture trebalo da budu mesta na kojima politički funkcioneri odlučuju šta je dobra, a šta loša umetnost. Njihova funkcija, kaže, nije da određuju ukus društva, već da obezbede javni interes i podršku relevantnim umetničkim projektima.
„Naše institucije se ne mogu posmatrati kao bilo koje institucije bilo koje države koja nije duboko podeljena i sa duboko bolesnim institucijama. Naše institucije su zahvaćene idejom revanšizma i političkog pritiska kao legitimnog načina funkcionisanja. Mora se reći da je taj način funkcionisanja apsolutno nelegitiman zato što ni Ministarstvo kulture niti gradski sekretarijati za kulturu koji dodeljuju sredstva ili donose neke odluke koje formiraju kulturnu politiku nisu tu da nama pokazuju sopstveni ukus ili neukus“, priča redovna profesorka Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu.
Njena kritika ide direktno na pitanje javnog novca.
„Nisu ministri i državni sekretari i gradski sekretari za kulturu tu da nam pokazuju sopstveni ukus, afinitete ili neukus ili jedan sveukupni trend primitivizacije kulturne Srbije koji traje decenijama. Nisu tu zbog toga, nego su tu da onaj novac koji treba da se dodeli određenim značajnim umetničkim dostignućima zaista tamo i završi finansirajući značajna umetnička dostignuća u svim umetnostima.“
Ona smatra da je upravo tu aktuelna vlast uspostavila svoj model upravljanja.
„E tu je ono gde je ova vlast Srpske napredne stranke dostigla svoje savršenstvo, a to je u ponižavanju institucija na taj način. Privatizovane su sve institucije, pa i one koje se bave kulturom. Napredovaće, biće finansirani i ostvareni samo oni umetnici koji su na strani Srpske napredne stranke. Znači, ideja lojaliste.“
„Kuga lojalizma“ stigla je do kulture
Jovanović taj fenomen naziva „kugom lojalizma“. Termin nije slučajan: ona ne govori samo o političkim imenovanjima, već o promeni kriterijuma prema kojem institucije funkcionišu.
„Ta strašna kuga lojalizma uzela je svaku našu instituciju. To se vidi i u kulturi. Kultura to ne može da izbegne zato što je kultura direktna prva žrtva lomljenja institucija i lomljenja svih kulturnih komunikacijskih modela u jednom društvu.“
U takvom sistemu umetnik postaje problem upravo zbog svoje profesionalne i javne autonomije.
„Ono što ovoj vlasti smeta je što je glumac, umetnik, operski pevač, pisac, reditelj rezilijentna osoba. Mi smo navikli na kritiku, navikli na neizvesnost, navikli da se borimo i borićemo se, naravno, svako u okviru svojih mogućnosti, u okviru svoje inteligencije, u okviru svog talenta ili odsustva tog talenta“, dodaje.
Međutim, njena kritika nije upućena samo vlasti. Jedno od najvažnijih pitanja koje postavlja odnosi se na sposobnost opozicione i nezavisne kulturne scene da se organizuje.
„Ono što ja primećujem kao umetnica jeste da je previše netalentovanih i neinteligentnih na toj drugoj strani. A pitanje za moju stranu, za moju političku i moju kulturnu stranu je: zašto smo toliko slabi, zašto smo toliko razjedinjeni? Zašto smo toliko dezorganizovani? Zašto ta naša pesnica ne postane zajednička pesnica kojom ćemo se braniti? To je ono pitanje koje ja postavljam.“
Bez revanšizma posle promene vlasti
Kritika institucija, međutim, ne vodi Jovanović ka ideji da je dovoljno promeniti ljude na vrhu. Naprotiv, ona insistira na tome da se mora promeniti sam princip funkcionisanja javnih institucija.
„I nije ovde sada pitanje toga da neko dođe na vlast pa će onda on da se sveti ovima koji su bili prethodno. Ne, revanšizam mora stati. Odgovorni se moraju kazniti po zakonu. Ako se treba ići u lustraciju, treba se ići u lustraciju i mora se reći: nijedna institucija ne sme se baviti revanšizmom prema svom političkom neprijatelju.“
Za nju je kriterijum jednostavan: stručnost umesto političke podobnosti.
„Ljudi u institucijama moraju raditi svoj posao na osnovu svojih kvalifikacija, na osnovu svog znanja, na osnovu svojih biografija, na osnovu svojih dostignuća i onoga što za društvo u celini mogu učiniti.“
Iz toga izvodi i širi zaključak o javnoj službi:
„Javni posao je najodgovorniji posao koji svaka država mora da neguje. Ne sme ga zagaditi lojalistima. Mi živimo u društvu zagađenom tom lojalističkom retorikom i lojalističkom aktivnošću i vidimo da nam to apsolutno kao kiselina jede svaku instituciju.“
Može li umetnost biti neutralna?
U društvu duboko politički podeljenom, pitanje umetničke neutralnosti postaje neizbežno. Moguće je da umetnik ne želi da se javno izjašnjava. Moguće je i da smatra da njegov rad ne treba direktno povezivati sa politikom. Ali, prema rečima profesorke Jovanović, problem je u tome što se pod plaštom neutralnosti može normalizovati politička kontrola institucija.
Za nju autonomija umetnosti ne znači ravnodušnost prema načinu na koji društvo funkcioniše. Naprotiv: pravo umetnika da bude kritičan, neprijatan i neposlušan jedna je od osnovnih funkcija kulturnog prostora.
Upravo zato smatra da se umetnici koji su stali uz studentske proteste danas nalaze na udaru vlasti.
„A pitanje nije samo šta će se dogoditi sa njima. Pitanje je šta će ostati od institucija ako politička lojalnost postane važnija od biografije, znanja i umetničkog kvaliteta“, dodaje ona.
Publika kao poslednja institucija
Na kraju se pitanje vraća na Niš i na publiku. Ako vlast može da napravi sopstveni festival, a umetnici svoj festival moraju da sele na kej i u bioskop, šta građani mogu da urade?
Za Jovanović, kako ističe, mogu mnogo.
„Meni bi prosto bilo neverovatno da otkrijem da ovaj sada potez vlasti neće izazvati potpuni revolt kod građana Niša.“
Taj revolt ona ne zamišlja samo kao politički protest. On može imati i kulturnu formu.
„Sada ove svečanosti koje organizuju glumci moraju biti najposećenije ikada. Ceo Niš treba da izađe, da gleda filmove i da prisustvuje tim događajima onako kako bi izašli da odbrane studente, da izađu na demonstracije“, priča ona.
Za nju odlazak na projekciju u bioskop nije bekstvo od politike. Naprotiv, on je deo iste borbe za budućnost društva.
„Znači, treba da izađu u bioskop i da gledaju pravu kulturu onako kako izlaze da se bore za svoju budućnost i budućnost svoje dece. Jer to je jedna ista stvar. Nekultura je potpuno otela naše društvo na svim nivoima.“
U toj perspektivi publika postaje poslednja karika kulturne politike. Ako institucije zakažu, ostaje pitanje da li će građani svojim izborom pokazati šta smatraju kulturom vrednom podrške.
„Ohrabrila bih ljude, ako ikako mogu, da velikim brojem posetilaca opravdaju poverenje u svoje velike umetničke, filmske i pozorišne heroje koje celoga života gledaju na velikom platnu i na televiziji, u bioskopu. To su ti ljudi s kojima smo rasli. Naši glumci, naši umetnici. To treba podržati“, dodaje profesorka Jovanović.
Dva festivala tako postaju više od dva različita kulturna programa. Oni postaju ogledalo dve predstave o kulturi: jedne koja računa na spektakl, političku promociju i veliku međunarodnu figuru, i druge koja pokušava da, sa manje institucionalne podrške i mnogo više prepreka, obnovi kontinuitet domaće filmske tradicije.
Jovanović zato razgovor završava pitanjem koje nadilazi i Niš i kulturu.
„Ono što me čudi je zašto nam je potrebno ovoliko vremena i od čega se bojimo. Čega se mi to tačno bojimo?“, zaključuje Jovanović.
Podsetimo, Niški filmski festival, najavljen pre nekoliko nedelja, trajaće od 29. avgusta do 3. septembra. Karte su uveliko u prodaji, a projekcije filmova biće prikazane na Nišavskom keju i u bioskopu Cine Grand u Delti u Nišu.
Tokom jučerašnjeg dana objavljeno je da Grad Niš i Niški kulturni centar najavljuju novi, međunarodni filmski festival, koji je planiran gotovo par dana pre Niškog filmskog festivala – trajaće od 25. do 30. avgusta.
Pitali smo Niški kulturni centar: Ko odlučuje i koliko to košta?
Odluka da se tradicionalni Filmski susreti zamene novim festivalom otvara i pitanje odgovornosti i trošenja javnog novca. Zbog toga smo se obratili direktoru Niškog kulturnog centra Srđanu Saviću sa pitanjima ko je doneo odluku o novom festivalu, na osnovu kojih kriterijuma i ko za nju preuzima odgovornost.
Savića smo pitali i koliko će građane Niša koštati novi festival, uključujući angažovanje stranih zvezda poput Žan-Kloda van Dama, kao i gde javnost može da dobije detaljan uvid u strukturu tih troškova. Zatražili smo i objašnjenje javnog interesa koji opravdava organizovanje novog festivala dok se prekida kontinuitet Filmskih susreta.
Do objavljivanja teksta, direktor NKC-a Srđan Savić nije odgovorio na pitanja Mašine.
Aleksandar Đokić
