Nijedan veliki međunarodni događaj ne može da se organizuje bez volontera. Olimpijske igre, Svetska prvenstva, Evropske prestonice kulture i svetske izložbe oslanjaju se na desetine hiljada ljudi koji svoje vreme ulažu bez novčane naknade, zauzvrat dobijajući iskustvo, obuke, nova poznanstva ili osećaj da učestvuju u nečemu važnom. Ni izložba EXPO 2027 nije izuzetak. Organizatori u Beogradu traže više od 20.000 volontera iz Srbije, regiona i sveta.
Međutim, ono što je zanimljivo nije sam poziv, već reakcije koje je izazvao. Pitanje volontiranja se retko kad postavlja kao politička tema. Ovoga puta jeste. Na društvenim mrežama gotovo da nije vođena rasprava o tome kakvo će iskustvo volonteri steći ili kako će program izgledati. Umesto toga, dominirala su pitanja legitimnosti samog projekta, javne potrošnje, rada institucija i političke odgovornosti. Rasprava o volontiranju vrlo brzo postala je rasprava o poverenju.
Šta nudi EXPO, a šta jedan kvalitetan volonterski program treba da ponudi?
Program volontiranja „Ekspo Plejmejkers“, čije su prijave otvorene sredinom maja, predstavlja jedan od najvećih volonterskih programa ikada organizovanih u Srbiji. Tokom 93 dana trajanja specijalizovane izložbe, više od 20.000 volontera biće angažovano na 48 različitih pozicija, od rada sa posetiocima i međunarodnim delegacijama do logističke i organizacione podrške. Pravo prijave imaju svi punoletni građani/ke Srbije, regiona i sveta koji mogu da izdvoje najmanje 15 dana za volontiranje. Na zvaničnoj stranici programa volontiranje se predstavlja kao prilika za sticanje praktičnog iskustva u međunarodnom okruženju, razvoj profesionalnih kompetencija i upoznavanje ljudi iz različitih zemalja. Pored obuka i treninga, učesnicima su obećani sertifikat, zvanična uniforma, paket dobrodošlice, različite pogodnosti kroz partnerski program, kao i mogućnost ostvarivanja dodatnih ESPB bodova tokom studiranja.
Ipak možemo da se zapitamo, da li je spisak benefita dovoljan da jedan volonterski program učini kvalitetnim?
Volontiranje nije samo organizacioni model velikih događaja, već oblik građanskog angažmana koji počiva na dobrovoljnosti, učenju i društvenoj korisnosti. Volontiranje nije odnos u kojem samo organizator dobija pomoć, već proces iz kojeg i sam volonter/ka treba da izađe sa novim znanjima, iskustvima i kompetencijama. Prema omladinskom radniku, Nenadu Maletinu, iz SKOR NAPOR-a (Strukovni kokus omladinskih radnika/ca), kvalitet volontiranja ne meri se brojem pogodnosti koje organizator nudi, već time koliko ono doprinosi razvoju mladih. Kvalitetan program, objašnjava on, treba da ponudi mnogo više od same mogućnosti da mladi budu deo velikog događaja. On mora da doprinese razvoju znanja, veština i stavova koji će im koristiti i nakon završetka angažmana: od kritičkog mišljenja i rešavanja problema do komunikacije, timskog rada, građanske odgovornosti i kontinuiranog učenja. Podjednako su važni i etički kodeksi u radu sa mladima, kao i standardi omladinskog rada.
Takvo razumevanje volontiranja prepoznaje i Zakon o volontiranju Republike Srbije, koji propisuje da se volontiranjem ne može zameniti rad koji bi inače obavljali zaposleni. Međutim, Maletin upozorava:
„U praksi organizatori velikih događaja koriste sivu zonu između volontiranja i rada kako bi izbegli troškove angažovanja zaposlenih. Teret odgovornosti prebacuje se na ‚dobru volju‘ pojedinca ili pojedinke, dok bi zakonita i etička praksa podrazumevala jasno definisane ugovore, osiguranje, ograničeno radno vreme, adekvatnu mentorsku podršku i zaštitu zdravlja, obrazovanja i dostojanstva volontera.“
Gde nastaje problem? Zašto je poziv izazvao toliko reakcija?
Reakcije koje je izazvao poziv za volontiranje nisu bile usmerene na sam program. Rasprava se nije vodila o kvalitetu obuka i sadržaju angažmana koji se nude volonterima, već o društvenom i političkom kontekstu u kojem se EXPO organizuje. Govorilo se o tokenizaciji mladih, „potkupljivanju“ dodatnim ESPB bodovima, donošenju Pravilnika o školskom kalendaru kojim je predviđenja poseta učenika/ca izložbi EXPO koja nije u potpunosti u skladu sa zakonom.
Deo nepoverenja prema projektu proizlazi i iz načina na koji je regulisana njegova realizacija. Još od usvajanja Zakona o posebnim postupcima radi realizacije međunarodne specijalizovane izložbe EXPO Belgrade 2027 (Lex specialis), stručna javnost upozorava da se za potrebe projekta uvode posebne procedure koje odstupaju od uobičajenih pravila planiranja i izgradnje. Kritike su dodatno pojačane jer se prema ocenama dela stručne javnosti, širi prostor za izuzetke od standardnih procedura, uključujući pitanja javne rasprave, zaštite kulturnih dobara i upotrebe objekata namenjenih EXPO-u.
Takav kontekst, smatraju sagovornici/ce Mašine, direktno utiče i na način na koji mladi doživljavaju volontiranje. Za politikološkinju i predsednicu Foruma mladih, Katarinu Bogićević, upravo je taj širi društveni kontekst ključan za razumevanje načina na koji mladi danas donose odluke o volontiranju. Kako objašnjava, odluka da se neko uključi u volonterski program nikada nije isključivo lična, već je oblikovana društveno-političkim, ekonomskim i institucionalnim okolnostima.
„Dostupnost pravednih prilika za volontiranje, institucionalna podrška i pravna sigurnost, ali i prostor koji mladi imaju za aktivno i smisleno učešće, značajno utiču na to ko će se, kako i pod kojim uslovima angažovati.“
Takvu vezu između poverenja i volontiranja prepoznaju i studentske organizacije, ali iz drugačije perspektive. Dok Bogićević govori o institucionalnom okviru koji oblikuje odluku o volontiranju, studenti ukazuju na konkretne odluke države zbog kojih poverenje u projekat izostaje. Milan Topalović, predsednik DDOS-a (Demokratski delegirana organizacija studenata), organizacije sa Elektronskog fakulteta u Nišu, ističe da problem ne vidi u samoj ideji svetske izložbe. Naprotiv, smatra da bi domaćinstvo ovakvog događaja moglo da bude razlog za ponos. Ipak, kao primere za narušavanje poverenja u projekat, Topalović navodi, način na koji je plaćeno zemljište za EXPO, uverenje da bi sredstva bila korisnije uložena u razvoj zemlje, kao i netransparentnost finansiranja projekta, koju ilustruje i odbijanje države da reviziju toka novca poveri kompaniji KPMG.
„Ime i smisao EXPO-a zloupotrebljeno je. Sve prethodno pomenuto je isti način kako naša država trenutno realizuje svoje projekte. Netransparentno, protivzakonito i koruptivno.“
Posledice takvog nepoverenja u EXPO, prema Vuku Aleksiću, potpredsedniku Studentskog parlamenta Fakulteta političkih nauka i organizacije DEMOS (Demokratska organizacija studenata FPN-a), posebno su vidljive među studentima kao društvenoj kategoriji. On smatra da je danas gotovo nemoguće očekivati da studenti EXPO posmatraju odvojeno od političkog i društvenog konteksta, posebno nakon odluke da se deo kapaciteta studentskih domova stavi na raspolaganje potrebama izložbe. Prema njegovim rečima, upravo je tada skepticizam među studentima prerastao u otvoreno nezadovoljstvo, pa se „na EXPO može gledati i kao na direktnu pretnju za krov nad glavom, te da su student itekako zainteresovani i budni kada su ovakve teme u pitanju“.
Ako je politički kontekst oblikovao način na koji mladi doživljavaju sam poziv za volontiranje, postavlja se pitanje da li benefiti koje program nudi mogu da nadomeste nedostatak poverenja ili ga dodatno problematizuju.
Mogu li benefiti da nadomeste (ne)poverenje?
Među benefitima koje organizatori programa „Ekspo Plejmejkers“ posebno ističu, a koje su izazvale najoprečnije reakcije, nalaze se dodatni ESPB bodovi za student/kinje. Ne zato što univerziteti ne mogu da vrednuju volonterski angažman, jer ta mogućnost već postoji u Zakonu o visokom obrazovanju, već zbog načina na koji su ESPB bodovi predstavljeni. Umesto da budu priznanje za kompetencije stečene kroz volontiranje, oni su od samog početka istaknuti kao jedan od aduta koji bi trebalo da motiviše mlade da se prijave. ESPB bodovi ne bi trebalo da budu nagrada za volontiranje niti sredstvo za privlačenje volontera, već potvrda da je student kroz kvalitetno osmišljen program ostvario određene ishode učenja i razvio konkretne kompetencije. Drugim rečima, akademski bodovi trebalo bi da budu posledica procesa učenja, a ne razlog zbog kojeg neko odlučuje da volontira. Nenad Maletin upozorava da se volontiranje time lako može udaljiti od svoje osnovne svrhe:
“Volontiranje mora ostati dobrovoljan izbor, a ne aktivnost koju mladi doživljavaju kao indirektan uslov za ostvarivanje svojih obrazovnih ili socijalnih prava.“
U slučaju EXPO-a, zato se rasprava o ESPB bodovima nije vodila samo oko jednog benefita. Za deo omladinskog sektora ona je otvorila mnogo šire pitanje: da li se mladi na volontiranje pozivaju zbog prilike da doprinesu zajednici i steknu nova znanja ili zato što im se zauzvrat nude akademske i druge pogodnosti.
Na kraju, možda se najvažnije pitanje u vezi sa EXPO volontiranjem ne odnosi na broj prijavljenih mladih, već na poverenje. Kako ocenjuje Nenad Maletin:
„Reakcija javnosti na Expo 2027, a kasnije i poziv na volontiranje na istoimenoj izložbi, nije hir građana i građanki, već otpor institucionalnom cinizmu.(..)..Javnost opravdano prepoznaje nameru organizatora da troškove radne snage svede na nulu kako bi se maksimizovao profit privatnih podizvođača, dok se besplatan rad mladih brendira kao ‚patriotska dužnost‘ i ‚istorijska prilika‘.“
Bez obzira na to koliko će mladih na kraju obući uniformu EXPO volontera/ki (u prva dva meseca ih je prijavljeno oko 7400) diskusija koja prati ovaj poziv pokazuje da se poverenje ne može izgraditi sertifikatima, ESPB bodovima ili drugim pogodnostima. Kada poverenje u institucije oslabi, volontiranje više nije samo pitanje građanskog angažmana. Ono postaje politička odluka.
