Promene koje su usledile nakon izbornih rezultata, prema sagovornicima Mašine, ukazale su na to da nezadovoljstvo radom javnih servisa nije nastalo preko noći. U slučaju RTV-a, deo zaposlenih godinama je pokušavao da ukaže na probleme u informativnom programu, između ostalog kroz sindikalno organizovanje i emitovanje takozvanih slobodnih dnevnika. Sada, kada su ti zaposleni preuzeli inicijativu za promenu uređivačke politike, otvorilo se pitanje koliko daleko takva promena može da ode i šta je potrebno da bi bila trajna.
Istovremeno, situacija sa Niš TV-om, prestankom njegovog emitovanja i događajima ispred medija poput Informera i Pinka pokazuje da se kriza ne odnosi samo na javne servise. Ona zahvata čitav medijski prostor u kojem su, kako upozoravaju sagovornici, politički uticaji, načini finansiranja i izostanak odgovornosti institucija godinama oblikovali uslove za rad novinara.
RTV: Izvinjenje kao početak promene
Direktor programa Radio-televizije Vojvodine Predrag Novković objašnjava da je izvinjenje upućeno gledaocima proisteklo iz osećaja odgovornosti prema ljudima koji finansiraju javni servis i imaju pravo da očekuju da on radi u njihovom interesu.
„Naši gledaoci nisu samo naši gledaoci nego su, kroz plaćanje takse, na neki način i naši vlasnici. Mi smo prema njima dužni da poštujemo zakon i ono što zakon o javnim servisima propisuje. To je bio, prosto i jednostavno, naš osećaj i naša želja da tim ljudima, za koje znamo da nam veruju, zahvalimo na nekoj vrsti poverenja koje su imali u nas kroz neke druge aktivnosti koje smo radili, kroz sindikat Nezavisnost, kroz organizovanje slobodnih dnevnika i raznorazne stvari koje smo mi kao deo zaposlenih činili svih ovih godina, ne samo poslednje dve godine“, kaže Novković.
Prema njegovim rečima, izvinjenje nije trebalo da bude samo priznanje da je prethodni rad bio problematičan, već i najava drugačijeg pristupa informisanju.
„Mi smo prosto dužni ljudima bili izvinjenje. I ne samo da kažemo žao nam je, nego i da kažemo da ćemo od danas da nastavimo svoj posao, da radimo onako kako treba da se radi – profesionalno, odgovorno i, pre svega, istinito. To je dužnost javnog servisa.“
Novković smatra da su gledaoci tokom prethodnih godina izgubili poverenje u pokrajinski javni servis, te da će njegovo vraćanje zahtevati mnogo više od jednog javnog izvinjenja.
„Naši gledaoci su dugo imali poverenje u svoj pokrajinski javni servis, onda su ga davno izgubili i sada to poverenje treba vratiti. Mi smo počeli izvinjenjem, ali nije dovoljno izvinjenje, niti mi mislimo da smo time bog zna šta rešili. To je bilo više kao neki naš unutrašnji osećaj da tako krenemo. Ali smo već od jučerašnjeg Dnevnika, a evo i nadalje kroz ostale informativne emisije, krenuli da radimo svoj posao onako kako se radi: profesionalno, objektivno, istinito i pravovremeno“, dodaje on.
On naglašava da odgovornost javnog servisa ne prestaje na dnevno-političkom izveštavanju, već obuhvata sve segmente programa, i na televiziji i na radiju.
„Činjenica je, nažalost, da je taj odijum koji postoji u delu javnosti prema javnim servisima, i prema RTS-u i prema RTV-u, proistekao pre svega iz onoga što su proizvodili informativni programi prvog programa televizije. RTV ima i druge sadržaje, na televiziji i na radiju, koji su kvalitetni i koje proizvode dobri profesionalci. Oni su prosto bili u drugom planu jer je informativni program svojim neobjektivnim izveštavanjem i neprofesionalnim radom navukao tu vrstu odnosa ljudi prema nama – da nam ne veruju, i ne samo da nam ne veruju nego da su počeli da nas mrze i da nas vređaju“, priča Novković.
Upravo je raskid sa takvom praksom, prema Novkovićevim rečima, jedan od ključnih zadataka zaposlenih koji su preuzeli uređivanje informativnog programa.
„Mi hoćemo da pokažemo da smo pokrajinski javni servis koji radi u interesu svih građana. Nebitno je ko je na vlasti. Mi smo javni servis i stvarno želimo da to budemo.“
Novković ističe i da je u RTV-u prethodnih godina postojao deo zaposlenih koji nije pristajao na uređivačku politiku sa kojom se nije slagao. Njihov rad, međutim, nije uvek bio vidljiv široj javnosti.
„Odlučili smo da kao zaposleni pokrenemo inicijativu. Upravo mi iz redova zaposlenih, koji smo prošle godine radili nekoliko tih slobodnih dnevnika, a koji se i dalje mogu naći na Jutjubu, želimo da ljudi vide da se u RTV-u nije ćutalo baš dve godine i da je tu bio prilično veliki broj ljudi spremnih na razne javne akcije i slične stvari. Većina tih ljudi koji su uređivali te slobodne dnevnike juče je bila u uredničkom timu tog prvog Dnevnika u pet“, dodaje on.
Za Novkovića je to pokazatelj da u kući postoje ljudi koji mogu da obavljaju posao u skladu sa profesionalnim standardima, iako priznaje da će biti potrebno dodatno osnaživanje kadrova.
„Imamo dovoljno sposobne i kreativne ljude da rade svoj posao. Možda nam nedostaje još stručnih i osposobljenih kadrova, ali potrudićemo se i da se tu popravimo i da zaista budemo javni servis kakav Vojvodina zaslužuje.“
„Ovo je finale borbe da se javni servis vrati građanima“
Da događaji u RTV-u nisu samo rezultat promena koje su se odigrale u danima nakon izbora, već i nastavak dugogodišnje borbe zaposlenih, smatra Sanja Kljajić, nekadašnja novinarka ove medijske kuće i asistentkinja na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Iz ugla osobe koja je učestvovala u protestima 2016. godine, ona sadašnje događaje vidi kao završnicu dugog procesa, ali upozorava da je važno razumeti šta se unutar same televizije dešavalo i pre nego što su promene postale vidljive široj javnosti.
„Iz ugla nekoga ko je 2016. organizovao te proteste, moj komentar je da je ovo finale naše borbe da se javni servis vrati u ruke građana. Ono što, čini mi se, javnosti nije bilo jasno ili nije bilo dobro iskomunicirano od strane ljudi koji su juče preuzeli Radio-televiziju Vojvodine jeste da su neki ljudi od 2016. godine ostali na RTV-u i nastavili da se bore kroz sindikat. To je, kako kažem, najveće nasleđe protesta Podrži RTV. Oni su sve ove godine vodili borbu koja javnosti nije bila vidljiva“, dodaje Kljajić.
Kljajić posebno naglašava da su zaposleni reagovali samostalno, bez čekanja da promene budu pokrenute spolja.
„Na talasu političkih promena koje smo dočekali u nedelju uveče, oni u ponedeljak nisu čekali nikakvu pomoć sa strane, nego su sami otišli kod generalnog direktora i tražili promene. Juče su, sat vremena pre nego što je centralna informativna emisija trebalo da se emituje, preuzeli uređivanje Dnevnika. Ko god je radio u medijima zna da sat i po ili dva svakako nije dovoljno da se uradi centralna informativna emisija. Ali su, uz ogromne ljudske napore, uspeli da iznedre nešto što mislim da ćemo pamtiti kada budemo govorili o istoriji razvoja medija u Srbiji, a posebno javnih medijskih servisa: da kažu izvinite zbog svega što su naše kolege radile, a što ne priliči jednom javnom servisu“, ističe ona.
Prema njenoj oceni, važnost tog poteza nije samo u samom izvinjenju, već u odluci zaposlenih da prekinu sa praksom koja je narušavala profesionalne standarde.
„Ono što smo juče videli jeste da su neki ljudi koji su se hrabro borili svih deset godina istupili i rekli: ne može više nijedan jedini minut, nijedan jedini Dnevnik više neće ići kao propaganda i na sramotu javnog servisa. Mislim da je to zaista veliki korak. Možda javnost nije baš u potpunosti razumela šta se juče dogodilo, ali ono što je važno jeste da se sve ne završi ili zaustavi samo na njihovoj internoj borbi.“
Ipak, Kljajić upozorava da promena uređivačke politike ne može biti isključivo zadatak zaposlenih. Ako se od javnih servisa očekuje da ponovo postanu institucije od javnog značaja, moraće da se otvore i pitanja njihove upravljačke strukture, kadrovske politike i odgovornosti za dugogodišnje probleme.
„Da bi RTV, a nadamo se sada i RTS, počele zaista da funkcionišu kao javni medijski servisi, potrebna je udružena snaga i strpljenje čitavog društva. To znači da su nam potrebna pravna rešenja kojima bismo im pomogli da se reše kadrova koji će sigurno zaostati nakon ovih deset godina, a rekla bih i trideset godina, jer mnogi ljudi odatle nikada nisu izašli, nego su samo nalazili načine da opstanu u sistemu koji im je to dozvoljavao“, dodaje.
Takve promene, smatra Kljajić, ne mogu se svesti na pojedinačne smene ili promenu ljudi koji uređuju program. Neophodno je pronaći način da se promene prakse koje su omogućavale politički uticaj i urušavanje profesionalnih standarda.
„Moramo da nađemo način da radikalno prekinemo sa tim praksama i da vidimo kako ćemo to pravno da rešimo. To zaposleni ni jednog ni drugog javnog servisa ne mogu sami. Za to im je potrebna i politička podrška i podrška čitavog društva, jer javni servisi ne smeju sada da postanu plen ni studentske liste. Javni medijski servisi pripadaju nama i sada je na nama da zajedno ovo isteramo do kraja. Ovo što smo juče videli bio je samo prvi korak.“
RTS pred istim pitanjem, ali u drugačijim okolnostima
Dok je u RTV-u došlo do vidljivih promena u informativnom programu, pitanje šta će se dogoditi sa Radio-televizijom Srbije ostaje otvoreno. Novković kaže da bi voleo da i RTS sledi primer pokrajinskog javnog servisa, ali ističe da su okolnosti u te dve kuće različite.
„Ja bih voleo ne samo da RTS to uradi nego, kao što sam rekao, i ostale državne institucije. Ali ne mogu ja sada da govorim u ime RTS-a. Dosta je tu kompleksnija situacija kod njih i potpuno na drugačijem osnovu RTS funkcioniše u odnosu na Radio-televiziju Vojvodine.“
Prema njegovim rečima, izvinjenje samo po sebi ne bi bilo dovoljno ni za RTS, imajući u vidu obim njegovog rada, gledanost i novac koji se izdvaja za njegovo funkcionisanje.
„Mislim da je taj odnos javnosti prema RTS-u još mnogo gori i da njima stvarno neće biti dovoljno samo izvinjenje. Mislim, nije ni nama – ne mislim ja da smo mi tim izvinjenjem juče nešto rešili. Ali to je bilo jedno odmereno i vrlo primereno napisano saopštenje, gde kažemo: u redu, radili smo kako smo radili, više nećemo, radićemo u budućnosti profesionalno. RTS mnogo više ljudi gleda, mnogo više ljudi izdvaja novac za RTS, RTS mnogo više zarađuje u odnosu na RTV i mislim da prosto u tom smislu treba sagledati sve aspekte.“
Novković dodaje da ne može da proceni kako će se situacija u RTS-u dalje razvijati, jer će na nju uticati i odluke rukovodstva i zahtevi zaposlenih, ali i očekivanja koja budu izneta u novim političkim okolnostima.
Sanja Kljajić, međutim, insistira na tome da se pitanje RTS-a ne posmatra samo kao pitanje reakcije rukovodstva na primer RTV-a. Ukoliko bi promena ostala ograničena na jednu medijsku kuću, problem koji se tiče funkcionisanja javnih servisa kao institucija ne bi bio rešen.
Niš TV, Informer i Pink: kriza koja prevazilazi javne servise
Šira slika medijske krize posebno je vidljiva u Nišu, gde je Niš TV obustavio emitovanje programa, kao i u događajima u Beogradu, gde je došlo do okupljanja građana ispred medijskih kuća Informer i Pink.
Nekadašnji urednik Južnih vesti Aleksandar Stankov smatra da se ulazi u turbulentan period za medijsku scenu, ali da događaji ne bi trebalo da se posmatraju odvojeno od načina na koji su mediji funkcionisali tokom prethodnih godina.
„Očigledno ulazimo u jedan turbulentan period i kada je u pitanju medijska scena, ne samo u Nišu nego generalno u Srbiji. To je bila neminovnost s obzirom na sve što se dešavalo do izbora i u poslednjih desetak i više godina sa medijima i u Nišu i u Srbiji.“
Govoreći o Niš TV-u, Stankov ocenjuje da prestanak emitovanja nije bio potpuno neočekivan, imajući u vidu način na koji je ta televizija funkcionisala.
„Sama situacija sa Niš TV-om nije nikakvo iznenađenje. Možda je ovo što se dešavalo sinoć na Informeru, pa ispred Pinka, jedno lepo opravdanje za njih da danas kažu da programa više nema, ali se generalno očekivalo da oni prestanu da emituju program posle rezultata izbora. S obzirom na činjenicu koju svi znamo, nastali su kao deo jedne izborne mašinerije, jedne političke priče i, dok su trajali, zapravo su zastupali politiku jedne stranke, a to je bila Srpska napredna stranka“, kaže Stankov.
Stankov iznosi i tvrdnju da televizija nije bila zvanično i legalno registrovana kroz sve institucije na način na koji bi trebalo da bude, što dodatno otvara pitanje odgovornosti regulatornih i drugih nadležnih organa.
Njegova ocena je da se problemi takvih medija ne mogu rešavati samo promenom političkih okolnosti, već kroz institucionalne postupke i primenu zakona.
Kada je reč o događajima ispred Informera i Pinka, Stankov pravi jasnu razliku između zahteva za odgovornošću medija i načina na koji se ti zahtevi ostvaruju.
„Što se tiče Informera i svih dešavanja sinoć u Beogradu, mislim da nasilje kao takvo nije dopustivo. To su potvrdili i studenti u nekim svojim saopštenjima i izjavama, posebno kada je reč o medijima. Postoje drugi mehanizmi da se pitanja tih medija, koji su, zapravo, trovali ovo društvo svih prethodnih godina, reše na institucionalan način. Dobar je potez medijskih udruženja koja će predati zahtev za obustavu emitovanja programa“, priča on.
On dodaje da bi i eventualna krivična dela iz prethodnog perioda trebalo da budu predmet postupanja nadležnih organa.
„Mislim da tu postoji niz krivičnih dela koja bi takođe mogla da se procesuiraju, a koja su se dešavala u prethodnom periodu. Naravno, s obzirom na situaciju kakva je bila sa institucijama u državi, ona nisu registrovana niti procesuirana od strane nadležnih organa. Tako da ima načina da se to reši. Mislim da je strpljenje ono što je važno za medijsku scenu danas. Ništa ne može da se prelomi preko kolena.“
Upravo u tom kontekstu Stankov navodi primer RTV-a kao pokazatelj da promene mogu da budu pokrenute iznutra, kroz organizovanje zaposlenih i preuzimanje odgovornosti za uređivačku politiku.
„Imamo taj pozitivan primer RTV-a od juče, gde su ljudi unutar sistema, unutar same televizije, napravili drugačiju organizaciju, zapravo drugačiju šemu, i došlo je do izvinjenja. Ako smo pratili situaciju u Mađarskoj od pre nekoliko meseci, i tamo je bilo izvinjenje njihovog nacionalnog servisa za sve što se dešavalo u vreme Orbanove vlasti. To su mehanizmi koji su već viđeni i koji će verovatno moći da se vide i na nekim drugim televizijama u Srbiji, nadamo se u budućnosti.“
Stankov smatra da je za promenu medijske slike neophodno da se mediji vrate svom osnovnom zadatku – pravovremenom i istinitom informisanju građana. Međutim, upozorava i zaključuje da problem nije ograničen samo na uređivačku politiku, već obuhvata i ekonomske uslove u kojima mediji posluju.
Aleksandar Đokić
