Goli otok je već nekoliko decenija omiljeno izletište antikomunista i revizionista. Istorija ovog ostrva neosporno predstavlja jednu od najvećih mrlja socijalističke Jugoslavije, međutim senzacionalizam i lažni podaci ne pomažu u razumevanju problema.
Goli otok, malo kamenito ostrvo u Kvarnerskom zalivu, štrči poput kosti iz Jadranskog mora na 5,5 kilometara od Raba još od pleistocena. Ipak, period 1948‒1956. učinio ga je Golim otokom o kome danas govorimo. Golootočka mreža zatvora i logora za političke kažnjenike (tzv. ibeovce) posledica je Titovog sukoba sa Staljinom oko Informbiroa (IB), a sâm Goli otok – kao najmnogoljudniji i najozloglašeniji logor ‒ simbol cele mreže.1
Septembra 2011, Dragica Vitolović-Srzentić je sumirala naš višesatni intervju rečima: „Goli otok je jedna velika tajna“. Veteranka NOB-a, kojoj je „Partizanska spomenica“ samo jedna od zasluga, takođe je bila glasnik „velikog Titovog NE“ Staljinu 1948. Ova poseta Moskvi bila je jedan u nizu velikih dešavanja u životu ove revolucionarke. Ta poseta je obeležila događaje koji su je doveli do izdržavanja kazne u trajanju od četiri i po godine u golootočkoj mreži, pošto je, po njenim rečima, odbila da promeni mišljenje o ulozi Crvene armije u oslobođenju Jugoslavije.
Mnogi jugoslovenski komunisti s dugim revolucionarnim stažom, španski borci i heroji NOB-a su iz sličnih razloga kao Dragica Vitolović-Srzentić postali „ibeovci“ – oni koji su smatrani prosovjetski, a samim tim, od trenutka izlaska Rezolucije IB-a 1948, antijugoslovenski orijentisanim. Bilo je i mnogo onih koji, sve i da su hteli, nisu uspeli da se snađu u ovom iznenadnom jugo-sovjetskom rascepu i prilagode svoj stav novom, munjevito promenjenom narativu. Povrh toga, tokom perioda najizraženijeg zaoštrenja jugo-sovjetskih odnosa (1949‒1951), veliki broj apolitičnog naroda bio je otpreman u ibeovske logore u stihiji masovnih hapšenja koja je orkestrirala Uprava državne bezbednosti (UDB).
Prema arhivskom materijalu federalne UDB-e (danas fond BIA), koji se čuvaju u Arhivu Srbije, kroz golootočku mrežu logora i zatvora prošlo je izmedju 16.101 i 16.238 osoba.2 Sâm logor na Golom otoku osnovan je u leto 1949. Kao takav je radio do 1956, da bi tada bio predat iz federalne jurisdikcije Republici Hrvatskoj i korišćen kao regularan zatvor za krivično gonjene. Godine 1988. je zatvoren, da bi danas stajao napušten i ruiniran.
Sam Goli otok bio je mesto izdržavanja kazne za oko 13.000 ibeovaca. Većina od oko 400 umrlih u logorskoj mreži ostavila je kosti upravo tu. Tela njih 56 nikada nisu nađena. Postoje brojna svedočanstva bivših kažnjenika da su zatrpavali svoje mrtve drugove u hrpama oštrog golootočkog kamenja.3
Postoje i anegdotalne tvrdnje da su neka tela bacana u Jadran, spaljivana u naletima epidemija pegavca i dizenterije da bi se sprečilo širenje bolesti, pa čak i da su kosti nekih umrlih završile smrvljene u smesi za malter, pa tako i ugrađene u zidove zatvora koje su sami kažnjenici izgradili od ostrvskog kamena, kao deo programa političkog prevaspitavanja društveno-korisnim radom (DKR).
Korpus golootočke literature broji preko stotinu objavljenih memoara bivših kažnjenika, koji pružaju više nego uznemirujuću panoramu ljudskih patnji i nepravdi, kao i više puta potvrđenih ekstremnih fizičkih maltretiranja, bolesti, smrti, promrzlina, opekotina, otvorenih preloma, skršenih lobanja, gladi, žeđi i kolabiranja oslabljenih kažnjenka pod preteškim kamenim teretima, neprekidnih batina, pretnji, poniženja.
Sve ovo prati i dodatni talas glasina, što netačnih što neproverenih – o spaljivanju tela i slučajevima kanibalizma, pa i medicinskim eksperimentima, koje se danas često koriste u svrhe revizionizma, senzacionalizma i ubiranja jeftinih političkih poena.
Ovaj bolni otok ne splašnjava u postjugoslovenkom diskursu, a narativ se po potrebi prekraja, često bez mnogo poštovanja prema onome što zapravo o golootočkom iskustvu govore kažnjenici ili pak istoriografski izvori. Regionalna štampa u ovoj tendenciji godinama briljira. Primera je mnogo, a najskoriji je jedan naslov u Nedeljniku: „Najmračnija tajna SFRJ: Lekari na Golom otoku vršili eksperimente na zatvorenicima“, podnaslov: „Akademik Dragoslav Mihailović ekskluzivno za Nedeljnik objavljuje svoja otkrića o tome kako su naučnici i lekari pristali da učestvuju u torturi nad zatvorenicima“. Sâm sadržaj, međutim, govori upravo suprotno: akademik Mihailović izveštava javnost da je došao u posed pisma sina jednog poratnog jugoslovenskog psihijatra. Autor pisma tvrdi da su Ranković i Đilas poslali njegovog oca u inostranstvo da od tamošnjih kolega nauči metode ispitivanja zarobljenika koje bi bile efikasnije od fizičkog mučenja, dotad primenjivanog nad ibeovcima. Mihailović dalje navodi da je dotični psihijatar odbio (a ne pristao) da na tome radi. Dalje, on nigde ne navodi da su lekari na samom Golom otoku vršili eksperimente nad ljudima. Naprotiv, Mihailović na više mesta u svojim delima pominje doktora-kažnjenika iz golootočke ambulante, Nikolu Nikolića, kao nekog ko ga je „očinskom brigom vratio u život“ kad je jednom prilikom bio teško pretučen u tom logoru.4 Dakle, pitanje je da li je uredništvo Nedeljnika uopšte čitalo šta Mihailović piše, ili je samo naslepo pravilo senzacionalistički klik mamac koji implicira da i bivša Jugoslavija Mengelea za trku ima, i na taj način (možda nenamerno, ali krajnje bahato) oklevetala, između ostalih, čoveka koga se mnogi bivši logoraši sećaju sa ogromnom zahvalnošću i poštovanjem.
U ime koga?
U Srbiji smo imali primere da se iz pozicije autoriteta istoriografske struke serviraju poluistine, tendenciozno selektivne interpretacije, ili u nekim slučajevima namerne dezinformacije. Poznati primeri ovakvih gafova uključuju prezentovanje fotografije iz nacističkog logora Buhenvald u segmentu o Golom otoku na izložbi „U ime naroda ‒ Represija u Srbiji“ (2014).
Podmetanjem primarnih izvora o tragediji nekih potpuno drugih ljudi ignorišu se ličnosti i politička ubeđenja mnogih golootočana. Zaista bizarno, složićete se, ako se govori o ljudima koji su bili politički kažnjenici. Primer je i svedočenje Boška Vulovića, o hapšenju, batinama i maltretiranjima kojima je bio izložen na Golom otoku, više puta deljeno na društvenim mrežama u svrhu promocije već pomenute izložbe. S druge strane, činjenica da se Vulović, u vreme hapšenja apolitični gimanazijalac, razvio u internacionalistu-komunistu, što je kroz čitavog života i ostao, a o čemu često i rado govori (štaviše tvrdi da je golootočko iskustvo, a s njim i poznanstva sa ostalim ibeovcima, bilo ključno za razvoj njegovih uverenja) nije podjednako promovisana.
Slična neosetljivost na to ko su bili ibeovci može se videti kada se Goli otok, kao regionalni bauk, pripusti s lanca u svrhu „suočavanja s totalitarnom prošlošću“. Jedan od eklatantnijih primera svakako je izjava hrvatskog političara Vladimira Šeksa iz 2015, prilikom posete Golom otoku povodom obeležavanja Evropskog dana sećanja na žrtve totalitarnih i autoritarnih režima (problematika konstrukta ovog državnog praznika, kao i njegovog naziva, tema je za zasebnu debatu). Naime, kako navodi HINA, Šeks je tog 23. avgusta na Golom otoku govorio o tome kako je Tito bio taj koji je „osobno“ davao upute za mučenja logoraša. „Taj dan sjećanja treba biti podsjećanje na žrtve i tešku povijest hrvatskoga naroda… Suosjećamo sa svim žrtvama koje nikada ne smiju pasti u zaborav“, rekao je Šeks, i dodao „kako u korijenu treba sasjeći ideologiju koja je dovela do takvih stradanja“. Iz istog izveštaja saznajemo i da je „za sve žrtve logora služena sveta misa“.
Teško je naći pijetet i poštovanje za dotične žrtve u ovako postavljenoj izjavi, a još teže konkretan izvor za ove tvrdnje. Prvo, iako je iluzorno tvrditi da Tito nije imao veze sa zločinom nad „ibeovcima“, istorijska struka još nije pronašla konkretan materijalni dokaz o osobnim naređenjima. Drugo, golootočki logoraši iz Srbije i Crne Gore čine 66% ukupnog broja, dok je pomenut posebice samo hrvatski narod (15% kažnjenika). Treće, za sve žrtve ibeovskog logora na Golom otoku služena je sveta misa. Ako pretpostavimo za trenutak da su svi ibeovci bili religiozni, pravoslavaca bi moglo biti i do 66%, uz broj muslimana i Jevreja. Ali nije pitanje zašto nije bilo popa, hodže i rabina, jer teško da su svi ibeovci (uključijući i one iz Hrvatske) uopšte bili religiozni. Pre će biti da je mnogima od njih, bez obzira na poreklo, bilo zajedničko to što su bili komunisti. Stoga je Šeksov poziv na „sasjecanje u korijenu [pretpostavljam komunističke] ideologije“ u koju su i mnogi golootočani sami verovali izuzetno bizaran način da im se oda pošta.
Sami kažnjenici u ideje o golootočkoj memoralizaciji ne uključuju pripadnike klera. Mnogi kao „prirodni“ spomenik svom iskustvu vide sam kamen Golog otoka, koji su vukli i nosili, o koji su lomili noge, pod kojim su sahranjivali svoje drugove, ali i prema kome su razvili poštovanje i bliskost tokom godina života na njemu, verujući da je kamen „nevoljno“ mobilisan od logoraške uprave u toj njihovoj torturi. Jedan bivši kažnjenik, Vladimir Bobinac iz Zagreba, opisao je to stihovima hrvatskog pesnika, partizana i revolucionara Jura Kaštelana:
Srodno tome, bivši kažnjenik Joca Ševaljevic iz Beograda izrazio je želju da se kao spomenik uzme kamen s Golog otoka, a u njega urežu neobjavljeni stihovi golootočkog pesnika i komuniste Velesa Perića:
Neupitna su nepočinstva čelnika KPJ koji su pokrenuli i održavali golootočki stroj, čija je tragična kompleksnost teško opisiva u ovako malo reči, a za koji oni nikada nisu odgovarali. Međutim, nemoguće je odbraniti tezu da je Goli otok zločin u čijem je korenu komunistička ideja. Taj revizionistički diskurs u kom se Goli otok danas koristi je neodrživ. Ako se ipak na toj tezi insistira, njeni branioci moraju odgovoriti na pitanje nije li Goli otok, naprotiv, zločin nad komunistima: Dragici Srzentić, Joci Ševaljeviću, Didu Demaju, Blažu Raičeviću, Vladi Dapčeviću, Miljuši Jovanović, Mirku Markoviću, Brani Marković, i mnogim drugima.
Na levici je da argumentovno odbrani njihovo nasleđe od grube revizionističke eksploatacije. Međutim (citiram uredništvo Mašine): „Goli otok je tabu za veliki broj levičara, ili pak nemamo dovoljno znanja o tome“. Zato je pošten dijalog o Golom otoku utemeljen na istoriografskim izvorima neophodan, a upoznavanje s totalitetom i posledicama telesnog, psihičkog i duševnog nasilja nad „ibeovcima“ u golootočkoj mreži istražnih zatvora i radnih logora bolan ali ključan korak ka pružanju argumentovanog otpora dominantnom narativu.
- Osim samog Golog otoka, najmnogoljudniji radni logori za izdržavanje kazne društveno-korisnog rada (DKR) bili su: Ramski rit blizu Golupca, Sveti Grgur (ostrvo odmah pored Golog otoka u Kvarneru), Stolac (Hercegovina) i Bileća, uz mesta privremenih relociranja na hrvatskim ostvima Rab, Pag i Ugljan, kao i mrežu istražnih zatvora širom jugoslovenskog kopna.
- Vidi: Arhiv Srbije Fond BIA, Dosije 110 fascikla CII-110 I/6 „Spisak lica“; Radovan Radonjić, Izgubljena orijentacija, Beograd: Radnička štampa (1985), 77; Jelena Vujić „Sve po spisku: O Golom otoku (Ekskluzivni spiskovi žrtava)“, Novi Plamen, 25. novembar 2013.
- Vidi: Kosić, Ivan. Goli otok: Najveci Titov konclogor (Goli otok: The Largest Tito’s Concentration Camp). Zagreb: Mikrorad d.o.o., (2009), str 205‒208.
- Vidi: Dragoslav Mihailović, intervju s Fedorom Pifatom, Goli otok IV. Beograd: Službeni glasnik (2011)
