Majakovski je, pre tačno sto godina, na sebi svojstven način otkrio Ameriku i o tome napisao putopis pod naslovom „Moje otkrivanje Amerike”. Izdavački kolektiv Carmela je taj putopis, vek nakon pojavljivanja originala, objavio u prvom prevodu na srpski, koji potpisuje Melina Panaotović.
Tim povodom će biti organizovan razgovor u ponedeljak, 26. maja, od 18 časova u UK Parobrod u Beogradu.
U cilju promocije ovog zanimljivog i politički izazovnog izdanja objavljujemo dve ureničke beleške članova kolektiva Carmela.
Boljševik Majakovski, Amerika i naši dani
Prvi put sam se ošišao do glave nakon što sam u srednjoj školi čitao Majakovskog i video njegov portret „na nulu”. Do tada mi je to izgledalo ružno. Nakon portreta, ošišati se neočekivano do glave – zbog Majakovskog – nekako je poprimilo značenje životnog preseka: početi nešto novo, kao što su to istinski futuristi istinski očekivali od sveta i od života. Da mi je još malo tog mladalačkog, asocijativnog mozga. No, život ga je polagano prebacivao iz režima slobodne asocijativnosti u režim nužne instrumentalnosti, a Majakovski je u njemu ostao – uglavnom – Oblak u pantalonama. Sve dok mi, jednog karantinskog dana, ruku nije dopalo italijansko izdanje njegovog putopisa iz Amerike. Šta je ovo, jebote?
Srednjoškolac je mislio da je sve pročitao, a da stvar bude gora, mislio je i da je sve od Majakovskog prevedeno. Šta se to desilo dobri prevodioci, urednici i kulturni delatnici koje je iznedrila naša revolucija? Kako je promakao baš Majakovski, boljševik nad boljševicima? Mi smo, spram svoje veličine, jezik sa bogatom prevodilačkom tradicijom – tako se bar meni čini –, a da ne kažem da smo decenijama baštinili tekovine i vrednosti revolucije. Dok su me takva pitanja stihijski i pozadinski opsedala poslednjih godina, desio se kolektiv Carmela – o tome neću sada, o tome će tek biti priče – i neke stvari su postale moguće. Među njima i prvi prevod putopisa.
To što prethodno nije postojao bilo je tim intrigantnije što su njegova sadržina i jezik bili žestoki čak i iznad uobičajene mere Majakovskog, jer je ovde pesnička mera postala prozna. Već stižući u Ameriku, na proputovanju kroz Kubu i Meksiko, on osipa paljbu po američkom imperijalizmu koji, kao i dan-danas, svoje pribavljanje gole koristi predstavlja kao širenje „demokratije“, „tehničkog progresa“ i principa „zdrave konkurencije“ u svetu.
Kada stigne u samu Ameriku, društvene nepravde i licemerja američkog kapitalizma raskrinkava svojom ironijom proničući kako u privatan život prosečnog Amerikanca, tako i u njihove institucije. Ta ironija u nekim momentima postaje bolna, jer život u društvu koje profit prepoznaje kao jedinu vrednost koja se ne može relativizovati – ili kako bi to Majakovski rekao: odnos Amerikanca prema dolaru je poezija – potpuno iznuruje čoveka, pervertira njegove želje, odnose s drugima i sa svetom. To Majakovski najbolje opaža, tu je ironija najgorča. Pisan žestokim i očuđujućim jezikom futurizma, on je zapravo kritika kapitalističkog modela društvenog i tehničkog razvoja, odnosno futurizma gole tehnike, površnog impresionizma dima i žica, koji ima veliki zadatak da revolucioniše obamrlu, uspavanu psihu.
Upravo sam tako i čitao putopis – od prve ruke Melininog prevoda, preko zajedničkih čitanja sa Draganom i Sarom, pa sve do čitanja pred štampu – kao futurističkim jezikom ispisanu boljševičku kritiku američke forme kapitalizma. Ipak, Melina mi je otvorila oči. Razgovarali smo mnogo – blagodeti kolektivnog rada – o faktografiji i fikciji, odnosno o svemu što je Majakovski „sakrio“ u svom tekstu, a sakrivao je uglavnom ono što mu se u Americi ipak svidelo. I zaista, kada se faktografsko i biografsko odvoji od fikcionalnog, postaje jasno na koji način je putopis kao (polu)književni žanr poslužio kao sredstvo ideološke borbe. Od tada čitam putopis i vidim kako granica između stvarnosti i njenih ideoloških predstava podrhtava. A najbolje se valjda čita, misli i piše kad neki ideal makar malo napukne, u danima, mesecima ili godinama sumnje; dok sumnja ne preraste u prazni cinizam, a ne može ni da opet postane dogma.
No, ono što opstaje, bez obzira na odnos činjenica i fikcije, jeste umetnička istina – ukupna slika o Americi kakvu nam je u putopisu Majakovski ostavio iz boljševičke perspektive. Ona je i dan-danas ubojito tačna, a naše društvo, kao i mnoga društva sveta, pa i rusko, sve više na nju liče jer su kapitalistička, bez obzira na razne lažno antikapitalističke kulturne filtere poput, recimo, pravoslavlja. Lažno, jer – po boljševizmu – sve proizlazi iz karaktera proizvodnih odnosa, koji su u kapitalizmu oličeni, recimo, u principu privatne svojine (nad sredstvima za proizvodnju) ili stvaranja viška vrednosti (umesto zadovoljenja ljudskih potreba).
I da izbegnem popularnu intelektualnu disciplinu okolišanja: i dalje mislim da bi boljševizam mogao da bude ispravna i dobra stvar, iako se istorijski (još) nije ostvario onako kako je zamišljan. (Uostalom, kad je i gde pa kapitalizam dokazao svoju dobrobit za čovečanstvo? U Vijetnamu? Iraku? Gazi? Ukrajini?) U svakom slučaju, kada represivni kapitalistički režim, sa jednim od bezbroj mogućih „ideoloških“ premaza, panično kidiše, između ostalog, i na sve (ne)materijalne tekovine socijalizma i manipuliše suverenitetom naroda, čitanje Majakovskog (čak i uzdrmanog Amerikom) čini mi se lekovitim, naročito kada treba razlučiti šta je izvor problema, a šta su njegovi simptomi.
Aleksa Nikolić, član uredničko-lektorskog kruga Izdavačkog kolektiva Carmela
Šta nam (raz)otkriva putopisanje Vladimira Majakovskog?
Autor svoje zabeleške otpočinje brojkom, ne bi li nastavio da se avangardno poigrava matematikom koliko i rečima: meri parobrodske tone, računa franke, deli klase, množi sagovornike, sabira putnike, razbraja meksičke predsednike. U uredničko-lektorskom pogledu, nagomilavanje cifara u tekstu dovodi do izvesnih poteškoća, budući da je prevod neophodno uskladiti s pravopisnim normama srpskog jezika (ili pak odlučiti kada su odstupanja opravdana).
Međutim, u književnoumetničkom smislu, svaka numeracija jeste i svojevrsna kritička opservacija: Majakovski se brojevima (pre)često služi kao sredstvom nagomilavanja, hiperbole ili gradacije. Njima neprestano podseća na kapitalističko društveno uređenje – koje u više navrata demistifikuje i oštro preispituje. Računice ironično valorizuju vrednost novca, ali i opominju na konzumerističku ljudsku prirodu. Brojevi su, dakle, značajno stilsko sredstvo kojima se pesnik-putopisac služi ne bi li naglasio kalkulacije, statistike, postotke, te dane i sate (vreme je novac!) provedene na putu.
Međutim, deluje da nijedna računica ne može sameriti univerzalnost koju ovo žanrovski specifično delo postiže, zbog čega i zaslužuje epitet savremenog ili pak svevremenog. Amerika u naslovu Vladimira Majakovskog nadilazi Sjedinjene Američke Države i čitav prostor američkih kontinenata, poetskim glasom se proteže diljem okeana i stiže do nas, vrlo aktuelna – ukoliko čitamo naziv dela danas, možemo prevideti njenu topografsku odrednicu i zadržati se samo na prvoj sintagmi: Moje otkrivanje. Šta to današnjem čitaocu (raz)otkriva Vladimir Majakovski?
Naime, uživljavajući se u opise brze (i vrlo privremene) gradnje u Njujorku, pronicljivi čitalac se, po svoj prilici, asocijativno neće pronaći u njujorškim ulicama, već će pomisliti na najbliže investitorsko tlo, okupirano već u sopstvenom gradu, na kojem se mimo svih propisa dekonstruiše (ili rekonstruiše). Sve standardizovane zgrade su iste, poput kutija šibica istog naziva, istog oblika. […] u hrpi kamenja i čeličnim povezima, u zavijanju burgija i udarcima čekića. Pravi i veliki patos izgradnje. […] samo sastavi i zašrafi!
Kada mladi Sovjeta upućuje na oksimoron civilizovani imperijalizam, sva je prilika da će upravo neko od nas evocirati pojedine doline koje skrivaju materijale za eksploataciju, uprkos naporima stanovnika da se ona spreči. Ipak, i u grčevitom hvatanju za kuću, za zemlju, za svoje, Majakovski uočava kulturnije obrasce od profiterske i kolonizatorske pasije.
Prilikom deskripcije fabrike automobila Ford u Detroitu, ispoljava se futurističko oduševljenje napretkom tehnologije, brzinom rada mašina i visokofrekventnim zvucima pogona. Istovremeno, međutim, pobuđena je (a možda i: pobunjena) svest o tome da iza grandiozne mašinerije uniženo stoji čovek: običan radnik, sa svega 15 minuta pauze za obrok, koji u nedostatku fabričke menze jede kraj struga i radi bez slobodnih dana, ne bi li neretko i svoj život ostavio upravo u toj fabrici. Mislite da nemamo nesrećnih slučajeva? Imamo. Samo o njima nikada ne pišu, a ranjene i ubijene izvoze običnim Fordovim automobilom, a ne crvenim krstom.
Tehnički napredak, iako neophodan, ne sprovodi se dovoljno obazrivo, te za posledicu ima i degradaciju duha, osobito što se od njega nešto teže profitira. Duh je… bestelesna stvar, ne iznajmljuje kancelarije, eksportuje se slabo.Otud se sve humanističke delatnosti dovode u pitanje. Pozorišta i opere su prazne, radnici nemaju pristup bibliotekama niti vremena za čitanje knjiga, jer posle dobro organizovanog dana nema snage, neophodne čak ni za misao. Poezija koja nastaje melodramska je, prepuna sladostrašća, jecaja i šapata, bez visokih kvaliteta, a konstatacija da je svaki šesti čovek obavezno pesnik, upućuje na to da pesnik, zapravo, niko i nije.
Čitav vek kasnije – otkrivanje Amerike Vladimira Majakovskog nije samo što naslov implicira, već celokupno društveno, političko, kapitalističko, imperijalističko – sveopšte razotkrivanje, za koje više i ne moramo otputovati da bismo ga prepoznali – jer ono je došlo i do nas. Majak u prevodu sa ruskog znači svetionik, pa ovakvo rasvetljavanje ima posebno naglašenu simboliku.
Uostalom, duboko svesni prelomnog trenutka kojem svedočimo, sve što možemo zaključiti staje u improvizovane, pesnikovim nalik, stepenaste stihove:
I ne čudi što kojekakva
preispitivanja,
razotkrivanja ili sloboda naša
potiču ni od koga drugog
do nekog tamo
boljševičkog… poetaša.
Sara Arva, članica uredničko-lektorskog kruga Izdavačkog kolektiva Carmela
