Pre otprilike godinu dana, dva najmoćnija (priča se da su najmoćniji i politički i ekonomski) čoveka (i onaj jedan mučenik koji upravo saznaje zbog čega je bio postavljen u vladu – da bi pokupio štetu kad bude bilo vreme) u Srbiji su u lajvu za doručak jeli sendvič sa parizerom. Naravno, iz same predstave – trebalo je samo obratiti pažnju – bilo je jasno da su njih trojica odveć svikli na svilu i kadifu, da „siromašan doručak„ nisu videli decenijama, da su jednostavno neuki u tome kako se pravi sendvič sa parizerom (jer „ono“ što su spetljali jednostavno ne može fizički da se zagrize i sažvaće) te da su se za dotičnu predstavu brifovali gledajući stereotipne prikaze građevinskih radnika u domaćoj kinematografiji (a pretpostavljamo i koji film su gledali).
Oko parizera i neveštog sendviča su tada zbijane šale – uglavnom uzimajući kao očigledne činjenice da tri glumca ne da nisu deo socijalnog stratuma kojem su se pokušavali pokazati bliskim no mu se nalaze na sasvim drugom kraju društvene klackalice. I jedno je bilo sasvim jasno: u pitanju je bio providni da providniji ne može biti – populizam.
Pre samo nekoliko dana, vlada je najavila ekonomske mere koje su se dale svesti na zakonsko (ili je možda u pitanju bilo neko parazakonsko?) ograničavanje marži maloprodajnih lanaca za svakodnevne proizvode (verovatno i isti onaj parizer) na ne–znam–ni–ja–koji–procenat. Ovog puta, doduše, nije bilo mučenja javnosti jedenjem lajv sendviča, ali je optužba za „populizam“ momentalno izvučena iz fijoke. Jer imajući u vidu nezgodan politički momenat – i ovog puta je sasvim jasno da je u pitanju ništa drugo do populizam izvučen iz registra mera za prilike radikalnije političke nestabilnosti.
Reakcije u javnosti, od strane više ili manje kompetentnog komentarijata i zainteresovanih strana (kompanija Delez je imala ono najzapaženije i ideološki najčistije saopštenje) zapravo su se – eto male lekcije iz istorije ko zna da čita – mogle svesti na najisprazniju neoliberalnu diskurzivnu matricu koju je prvu uspešno eksploatisao Ronald Regan u predizbornoj kampanji: „država – loša; tržište – dobro“. Ne baš potpuno istim rečima, komentariše se tako da „mešanje države u tržišne ishode nužno daje loše rezultate“, mada se hitno aktivirala i ona slepa tačka na, na primer, prakse subvencionisanja investitora – kojima su tržišni igrači itekako skloni – kao i mešanja države u tržišta nameštanjem i izgradnjom pozitivne investicione klime.
No, moramo da priznamo da se ovog puta, sasvim u skladu sa paničnim karakterom mere, zapravo zaista radi o poprilično problematičnom potezu vlade – doduše iz sasvim drugih razloga no što bi se to moglo pretpostaviti iz pretužnih jecaja apologeta tržišta.
I sasvim neobično i izgleda da se na ovom mestu pojavi kritika ovakvog poteza. Ta mi levičari bi naravno trebalo da podržavamo sve mere koje pojeftinjuju proizvode za „obične“ i smanjuju profite „neobičnima“ (odnosno vlasnicima kapitala)? Uostalom jedna vrsta „levog populizma“ i jeste sasvim otvoreno gradivni element levih politika u izvesnom smislu i nekim krugovima (mada ne baš sasvim, ali da ne ulazimo sada u suptilne marksističke analize), pa zar ne bi trebalo da odavde orno kažemo neko „super, ali nije dovoljno“?
Pa u stvari pogrešno – baš ne bi trebalo to da radimo po automatizmu.
Jer u pitanju je komplaksna stvar, takoreći jedna „kvadratura kruga“ koja se pokušala rešiti i rešenje koje jednostavno izbegava rešavanju kako god ga obrnete. Zakonska regulativa može – mada i to veoma retko – kratkotrajno obuzdati povećavanje cena i previsoke marže, ali kapital je plašljiva životinja (što reče Isak u filmu „Ajvanho“: Money takes flight when might conquers right) i veoma mobilna, pa jako lako nalazi zaobilazne puteve ili se u krajnju ruku povlači nalazeći da mu se više isplati da jednu te istu stvar proda negde gde njegov profit niko neće ograničavati. Jer zakonska regulativa je jedno – ali moć da se nešto zaista i sprovede u delo je nešto sasvim drugo, posebno u istorijskom i političko ekonomskom kontekstu u kojem je država kao jedna od formi organizovanja društva, sistemski stanjena u svom (ekonomsko)intervencionističkom kapacitetu (mada je dobrano narasla u njenom kapacitetu proizvodnje nasilja nad stanovništvima – dve su stvari strukturno povezane).
Pa ne treba ni da začudi to što su građani koliko sutradan počeli da beleže ne čak ni iste cene osnovnijih životnih namirnica, no i njihovo ne baš malo poskupljenje, uklanjanje popusta na određene proizvode, ukidanje akcija, nagli nestanak nekih proizvoda sa polica i slične dosetke trgovaca. Problem sa ovim konkretinim potezom, drugim rečima, nije u samom populizmu, već u činjenici da je u datom političko ekonomskom kontekstu u pitanju ne samo privremna mera već i poprilično nefikasna. Jer naravno da su maloprodajni trgovci momentalno smislili obilaznice oko zakonske regulative: govori se o tome da su izvršili pritisak na dobavljače da fejkuju podizanje cena ne bi li oni cenovne nivoe i time praktične marže i profite ostavili istima. Uostalom, možda ih nisu ni morali pritiskati, možda su sami dobavljači preračunali na brzinu i videli da mogu trgovinskim lancima da prodaju po većim cenama, tačno onoliko koliko su marže smanjene. Na kraju krajeva, ekvilibrijumska cena – cena po kojoj je moguće prodati proizvod – u tržišnoj i robnonovčanoj ekonomiji stoji kao fakat, i ni Marks je nije odbacio (jedini je problem što kvazinaučno žongliranje „ponudom“ i „potražnjom“ nije ni početak a kamoli kraj ekonomije, kao što bi se to u ekonomskim krugovima dalo pretpostaviti).
Uostalom, da se ne lažemo, ne samo da će ovaj potez biti kratkog daha, no će i pomoći jedan drugi, daleko centralniji proces1 koji je originalno verovatno i jedan od uzročnika visokih cena osnovnih životnih proizvoda: koncentraciju kapitala i monopolizaciju maloprodaje. Jednostavno je: „male komšijske radnje na ćošku“ – ekonomski mit sam po sebi, ionako pretrpan zastrašujućim eksploatatorskim odnosima prema radnicama i radnicima, daleko oštrijim i gorim nego u „velikim“ lancima – jednostavno niti imaju kapaciteta da razviju razgranatije šeme za zaobilaženje pravila, a zatim u njih i uključe svoje dobavljače i lance snabdevanja; niti imaju kapaciteta da bez velikih problema izdrže smanjenje marži. Jednostavno, veliki prodajni lanci mogu da izdrže svakakva spoljna gibanja jer prodaju više jedinica robe, pa veliki obrt može da pokrije rupe koje se javljaju. Radnje sa ćoška ne mogu i vrlo je verovatno da će se okrenuti jedinoj opciji – smanjenju plata radnika i/ili povećanju intenziteta posla za radnike i/ili produžavanju radnog vremena a najverovatnije svemu tome zajedno.
Nešto opštiji zaključak o generalno monopolističkim pozicijama i metodima dostizanja monopolističkih pozicija je u tome da i regulacija i deregulacija savršeno odgovaraju onima koji imaju veliku kapitalnu zaleđinu jer im amortizacija omogućava prilagođavanje koje ostaje nedostupno za one sa tanjom kapitalnom logistikom. Odnosno: na tržištu je kapitalna rezerva ključni a često jedini i isključivi uzrok „tržišnog uspeha“.
Potencijalno realno rešenje je koliko daleko i teško izvodljivo, toliko je i ideološki neprihvatljivo, posebno za vlast koja karijeru gradi na desnom ekonomskom populizmu (a gradi je) i za njenog predvodnika koji se hvalio svojevremno da je pročitao Vebera ne bi li na kratko nakupio podršku liberalnije javnosti, stranih investitora i mentora, potvrdio spremnost da nas sve žrtvuje zarad izgradnje investicione klime (tad, jelte, nije smetalo „mešanje države u tržišta“), ali i simbolički potvrdio da je sasvim kratak put „od ludaka nacije do ludaka privatizacije.“ Rešenje je, naime, demonopolizacija i socijalizacija (u lošijem slučaju manjeg, u boljem, većeg) dela primarne proizvodnje koja bi vršila sistemski pritisak na cene da se drže u ograničenim i prihvatljivim okvirima.2 Oba su međutim nedostupna: i monopolizacija i privatizacija svih oblika proizvodnje su nužna i neizbežna posledica kapitalističke ekonomije.
Doduše, takvih se poteza ni najmanje ne stide ni one imperijalističkije ekonomije, mada postoji razlika: to nama ne bi jednostavno bilo dozvoljeno po logici periferne ekonomije, polukolonijalne pozicije (jer periferne i polukolonijalne države su nužno potpuno osakaćene kada treba da intervenšu u ekonomiji – to je biti poluperiferna ekonomija, pa su i predlozi Dimitrija Pozdihaeva koje smo pročitali ovih dana sasvim nedostupni) te samoj logici Jovija i Bovija i drevne doskočice koja je, doduše, u ovom obliku izmišljena pre samo nešto više od vek i po.
No, naš pravi politički problem – a valjalo bi da sada o tome mislimo da nas ne bi iznenadio – je u tome što je upravo ovakva politička; i samo ona; i baš zato što je takva kakva je; i baš zato što je opremljena političko ekonomskim atributima kao što je kapacitet za koordinaciju visokoorganizovane i izuzetno koordinisane višeslojne i međusektorske korpucije; ovaj i ovakav potez i može da izvede. Svaka eventualna sledeća vlada – a posebno ukoliko to bude neka studentska i ukoliko pokaže neke progresivnije ambicije – će morati da grca u haosu internih otpora, štrajkova kapitala, sistemskih otpora, nesinhronizovanih institucija, agresivnijih obilaženja pravila, sakrivanja stokova, sklanjanja roba, veštačkih nestašica i ostalih tržišnih manipulacija.
Zapravo, ukoliko i pogledamo bolje, nije to jedina populistička mera koju bi jedino ova i ovakva vlast mogla da izvede, dodajte tu i naizgled besplatni javni prevoz, noćni prevoz koji se najednom pojavio i do nas sužanja sa periferije, a na samom vrhu hijerarhije operacija velikog obima stoji kompleksno održavanje elektroenergetskog sistema na ivici života i slične stvari. Izgleda, tako, da se vladajuća stranka sprema da vešto izgubi izbore, pa da se onda vrati (brža, jača, bolja?) na talasu neizbežnog resantimana nakon što neka sledeća – opet možda baš nekako to bude i neka studentska – potone u živo blato izlaženja na kraj sa kontradikcijama koje im u nasleđe ostavi ova sadašnja.
- A nekako sumnjamo da je upravo to trebala biti ona „druga mušica“ koju treba utepati.
- Mada je u sadašnjim uslovima i to ograničenog dometa: jedan od razloga povećanja cena osnovnih namirnica je i globalizacija trgovine – cene proizvoda se ravnaju ne samo prema kupovnoj moći lokalnog stanovništva već prema mestima na kojima je razlika između proizvodne i prodajne cene najveća, dakle prema sredinama u kojima je cena najviša, sredinama sa najvećom platežnom moći – zbog prostog razloga što sve robe u krajnju ruku pokušavaju da se prodaju tamo gde su najskuplje, a to vrši ozbiljan pritisak na cene „na gore“ svuda. Drugim rečima, za sve robe koje kupujemo uvek se takmičimo (i) sa najbogatijima.
