Ivanji je napisao 26 romana, tri zbirke pripovedaka, tri knjige poezije, drame, knjige za decu, memoare i eseje. Pored književnog rada, Ivanji je bio prevodilac, te je na nemački preveo, između ostalih, dela Danila Kiša i Davida Albaharija, dok je sa nemačkog na srpski preveo autore poput Bertolta Brehta, Gintera Grasa (sa kojim je bio dugogodišnji prijatelj), Hansa Magnusa Encensbergera i Karla Jaspersa.
Ivan Ivanji je rođen u Zrenjaninu 24. januara 1929. godine u jevrejskoj građanskoj porodici. Njegovi roditelji bili su lekari i oni su ubijeni 1941. godine, za vreme Holokausta. Tom prilikom, Ivanji se spasao tako što je pobegao kod rođaka u Novi Sad. Preživeo je Novosadsku raciju 1942. godine:
„Mi uopšte nismo znali šta se događa. U toku tri dana dva puta su zazvonili naoružani mađarski policajci. Mađarski policajci i žandari se nisu razlikovali samo po uniformama – policajci su nosili plave uniforme, žandari žute kao vojska, ali na glavama su imali crne šešire sa petlovim perjem. Policajci su uglavnom bili učtivi, a žandari ubice. Valjda smo mi bili fini kraj, pa su nas žandari zaobišli. Na spratu iznad stričevog stana smestio se neki važan visoki činovnik koji je poslat iz Budimpešte. Policajci su pitali ko ovde stanuje, pogledali legitimacije, za decu – stričeve sinove i mene – bila je dovoljna đačka knjižica. Kad su drugi put došli, zavirili su i u poneki orman, zahtevali i da se skinu koferi sa ormana i pogledali čega u njima ima, pitali da li u kući ima oružja. To je bilo sve. Uveče smo prigušeno slušali Radio London, ali ne zbog vesti, nego zbog džeza. Već sam tada zapamtio ime Glena Milera. Ili radio-stanicu Wehrmachtsender Gruppe Südost – radio-stanicu nemačke vojske grupa jugoistok na talasnoj dužini Radio Beograda – zbog Lili Marlen i drugih sentimentalnih pesama. Na moj rođendan, 24. januara, opet smo mogli da idemo u školu. Malo-pomalo smo saznali istinu. Nekoliko đaka se nije pojavilo. Nije nikada više. U Ulici Svetozara Miletića, pedesetak metara udaljenoj od naše škole, pobili su – koliko smo mi kao deca shvatili – gotovo sve stanovnike. Ne mogu da se setim ko je i kojim redosledom počeo da govori o svemu tome.”
Ipak, Ivanji je uhapšen u Novom Sadu 1944. godine, posle čega je deportovan u nacističke koncentracione logore Aušvic i Buhenvald, gde je bio zatočen do aprila 1945. godine. O tom iskustvu Ivanji je napisao roman Moj lepi život u paklu.
Posle Drugog svetskog rata, Ivanji je najpre radio kao nastavnik nacrtne geometrije u srednjoj školi u Beogradu. U poslednjem intervjuu za N1, naveo je da novinarstvo nije bila njegova prva želja, jer je hteo da bude profesor na Arhitektonskom fakultetu, gde je i studirao. Sasvim slučajno je postao novinar. Pored toga, Ivanji je preko 20 godina bio prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu kao i drugim državnim i partijskim funkcionerima, o čemu je napisao knjigu Titov prevodilac.
Ivanji je takođe bio i umetnički direktor Savremenog pozorišta u Beogradu i zamenik upravnika Narodnog pozorišta. Imao je iskustvo i u diplomatiji kao ataše za kulturu i štampu u jugoslovenskoj ambasadi u Bonu od 1974. do 1978. godine. Do raspada SFRJ bio je generalni sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Poznavao je velikane jugoslovenske književnosti kao što su Ivo Andrić i Miroslav Krleža. Vredan pomena je i podatak da je Ivanji na nemački preveo potresnu poemu „Jama“ Ivana Gorana Kovačića. Što se tiče književnog rada, njegov magnum opus jeste trilogija o rimskim carevima Dioklecijanu, Konstantinu i Julijanu.
Prema pisanju portala Vreme, sa kojim je Ivanji sarađivao, život je „završio tamo gde je pre 80 godina iz Novog Sada kao Jevrejin bio deportovan da umre – u Vajmaru, samo desetak kilometara od svog nekadašnjeg logora, u Hitlerovom omiljenom hotelu i to na Dan pobede nad fašizmom.“
A.N.
