Ograde nikad ništa dobro nisu najavljivale, bez obzira da li se prave da bi zadržale ljude unutra ili napolju (to mu, u stvari, vrlo često dođe na isto). Ali ogradizacija života je na ovaj ili onaj način postala ključni proces kroz koji prolazimo kao globalna zajednica – iako nam često da i promaći.
Ali promakla svakako nije ona iznenadna masovna pojava ograda u samom centru Beograda od pre nekoliko nedelja. Sasvim neplanirano i neočekivano, ona ispade solidno kotirani politički događaj, posebno imajući u vidu dugotrajniji političko ekonomski kontekst u kojem živimo, pa gotovo i „istorijski trenutak“ u kojem se nalazimo. Izgledalo je, tako, da će se zadržati na medijskoj i margini svesti javnosti, i rezervisano za tek ponekog dežurnog komentatora Svega i Svačega (evo na kraju je i dopalo jednom takvom), eventualno ponekog besnog pešaka koji mora da obilazi ko kiša oko Kragujevca ne bi li prešao ulicu.
A upravo taj kapacitet – kapacitet da se nađe u centru pažnje javnosti i pored banalnosti – je i indikativan. Naime – vrlo su retki događaji koji uspevaju da pokupe ovako efektno pažnju javnosti a da negde u svojoj „dubini“ nemaju neko strukturno značenje ili barem neke ozbiljnije implikacije – koje se nesvesno iskazuju zanimanjem za temu naizgled banalne spoljašnost.
Čisto da notiramo – ceo je slučaj prvobitno bio smešten u uobičajeni koordinatni sistem koji je komentare usperio primarno na takozvanu šapićizaciju beograda, pa i – u skladu sa ukupnim kapacitetima sadašnjeg i sada je već sasvim jasno „unapred bivšeg“ gradonačelnika – kao iteraciju slona u staklarskoj radnji; ulet moći koja ama baš ništa ne razume ali bi da razrešava i prelama; kao brutalna penetracija u suptilno tkivo grada te i neotesani desant jednog dauning-krugerovskog shvatanja urbane sredine od strane nekoga ko se – sasvim slučajno i potpuno neadekvatno – nalazi na mestu na kojem može bilo šta da odlučuje.
Naravno, što se tiče Šapića – sve to jeste tačno: on je manje više samo jedan politički poslušnik i šraf (pritom je još i u tom poslu katastrofalno loš) i ništa sem toga. Mada daleko gore od toga je i to što je na sve to on potpuno operisan od života u gradu kojim upravlja: ponajviše od realnosti korišćenja one infrastrukture koja omogućava upotrebu grada onima sa nižih socijalnih lestvica – na primer od korišćenja javnog prevoza ili (eto nas blizu teme) korišćenja nogu i trotoara za kretanje po gradu. Pa upravo odatle i dolaze one sasvim sumanute politike koje sasvim precizno maše one bitne stvari da bi se bavile budalaštinama (kao što je na primer farbanje autobusa u NeMaNjIćKo PlAvU).
I na brzinu da dodamo – eto nama i lekcije o tome ko bi valjalo gradovima da nam upravlja: svakako ne neko ko nema iskustva sa urbanom sredinom iz donjeg socijalnog i klasnog rakursa (i svakako ne neki sportaš), neko ko je unutrašnjost javnog prevoza video devedes neke i neko ko trotoar koristi popreko – odnosno do i od službenog ili ličnog automobila. Pa konačno dobijamo i skicu autentičnog „čoveka iz naroda“: to je neko ko koristi javni prevoz. A ova definicija bi konačno mogla da nas emencipuje od demagoške figure „čoveka iz naroda“ koja se medijski aktivno proizvodi kao politički imaginarijum poslednjih tri i po decenije – opet primarno fejkovanjem ukorenjenosti u „selu“ i slušanjem narodne muzike te na kraju parodiranjem (i sebe i „naroda“). Rečima trećim: upravljanje gradovima bi na ovaj ili onaj način moralo da se emancipuje od klasnog interesa onih sa vrha socijalne lestvice – koji uvek na kraju rezultira ugađanjem investitorskim subjekatima i njihovim čulima nabaždarenim za identifikovanje povoljne i nepovoljne investitorske klime – te da se usmeri ka upravljanju gradom kao mehanizmom činjenja grada življivom sredinom primarno za one sa nešto nižih socijalnih lestvica.
Ali vratimo se na temu – one ograde koje su se u samo nekoliko dana pojavile svuda i opasale gotovo sve po centru glavnog grada. Jer komentari koji su femonen protumačili kao prostu šapićizaciju, pa čak i oni koji se njima bave iz čiste praktičnosti/nepraktičnosti – pogodile su samo delimično. Jer opasavanje trotoara i ulica; regulacija upotrebe putne infrastrukture – ulica i trotoara; restrikcija pristupa prostoru; usmeravanje protoka pešaka – zapravo su strutkurni fenomeni, te time i nužni i neizbežni u datom političko ekonomskom kontekstu. Pa ih i valja promatrati primerno iz rakursa sistemske proizvodnje urbanog reda i prostornog ponašanja savremenog grada te na kraju i kao specifične forme „neprijateljske arhitekture“.
Tako Piter Norton, kao istoričar koji se bavi ovom izuzetno zanimljivom temom, posmatra period neposredno pre pojave automobilskog saobraćaja u kojem je ulica bila primano mesto socijalizacije i življenja; mesto na kojem su se obavljale trgovine, razmene, politika, razgovori i dogovori, fešte i svakodnevni život uopšte. Sve to, međutim na stranu gura pojava jednog aparata, industrijskog proizvoda – automobila.
Norton tako skicira savez i strategiju industrijskih faktora (proizvođača, prodavaca, trgovaca benzinom i slično) kojima je u interesu bilo da se ulice „otmu“ pešacima (ljudima) i dodele automobilima ne bi li se obezbedili prostor i infrstruktura za njihov proizvod (automobil) te time i povećala njegova prodaja. Put kojim se taj transfer suvereniteta obavio bio je i diskurzivno i juridičko formiranje zločina „prelaženja ulice van pešačkog prelaza“ (jaywalking) odnosno karakterisanje i tretiranje korišćenja ulice (koja se najednom podelila na „kolovoz“ i znatno manji „trotoar“) kao zločina. Norton tako beleži pravu medijsku ofanzivu sa ciljem omalovažavanja onoga (da, zaista pravog omalovažavanja – on je opisivan kao polupismen, glup, neuk, neotesan, geak, brute, onaj koji ne zna da se ponaša u gradu) koji koristi ulicu kao „geak“ kao i prateću pravnu arhitekturu (dakle kazne finansijske i druge vrste, pa čak i precizno i rodno umereno poniženje: policiji je, na primer, bilo nalagano da posebno tretira žene i da ih fizički premesti – i odnese – na trotoar, dodajući na ceo proces i ovu vrstu uvrede).
Nortonov konačni zaključak je da je „jaywalking“ svesno kreiran i dizajniran političko-ekonomski i pravno-diskurzivni proizvod napravljen da bi se legitimisalo otimanje ulice većini stanovnika grada i naknadno „darivanje“ jednom industrijskom kompleksu (automobilskom) i jednom ekonomski dominantnom socijalnom i klasnom sloju. A mi zaključujemo i korak dalje od Nortona – da automobilizacija urbanih sredina nužno zahteva oštru i kompleksnu regulativnu ulogu države koja će ponajpre kriminalizovati, onemogućiti, restriktirati pristup ulici običnom pešaku te onda ostatak ulice dodeliti motornom vozilu, posredno autoindustriji i aktivno za tu industriju proizvesti (i materijalnu i pravnu i političku i diskurzivnu) infrastrukturu između ostalog i kriminalizacijom dostupnosti ulice.
No, i tu je samo početak obzirom da postoji i još jedan sloj problematike – onaj znatno strukturniji: suverenitet nad ulicama, zapravo je suverenitet nad putevima kojima se kreću robe, takoreći nad krvotokom komercijalne delatnosti i on je uslov mogućnosti protoka roba, a regulacija postojanja ulica i regulacija (pravna, diskurzivna) prostornog ponašanja koje rezultuje nedostupnošću ulica za pojedince kada su u obliku pešaka, ali im ih dodeljuje kada su u obliku vozača – je uslov mogućnosti cirkulacije roba.
Naravno, ova nikad do kraja razrešena tenzija – čija je ulica? Da li je ona naša ili je na njoj automobil suveren? – uvek se iznova javlja prilikom svih protesta koji se po definiciji održavaju na ulici1 (za koje sve vlasti drže da su protivpravni jer uzimaju ulicu vozačima, dok svi demonstranti uvek drže da ju oni – makar i posredstvom udaljenijih tropa, kao što je simbolika „ulice“ u političkom životu – vraćaju). Pa eto odatle dolaze i najopasnije metode socijalnih i političkih buntova – one koje uspeju da subverziraju ove protoke ekonomske delatnosti nesumnjivo će posredno izvršiti i pritisak na političke strukture koje, s vremena na vreme, izgledaju potpuno nedodirljivo. Odatle uspesi onih pokreta koji se ove strategije late, odatle uspesi u nas studentskog pokreta odatle i uspesi protesta protiv Rio Tinta pre par godina kada su, rekli bismo sasvim nasumice i slučajno, nabasali na Ahilovu petu svake savremene države: regionalni put.
S tim u vezi – Šapićeve budalaštine nisu jednostavno posledica nekoga ko nije baš naučio da misli o stvarima pa onda i nema veze s mozgom – naprotiv – nalaze se u centru strukturnog procesa regulacije urbane sredine a od standardnog i očekivanog se razlikuju samo za onoliko koliko je šapićevska i snsovska strategija vladanja zapravo samo malo neotesanija.
Naravno, pre nego neko pomene „negde tamo“ („na Zapadu“, Švajcarskama, Nemačkama, Norveškama i Danskama…) gde pešačke zone sasvim lagano postoje i aktivno se šire, zajedno čak i sa pokretima koji se zalažu što za proširivanje pešačkih zona, što čak i liberaciju gradova od saobraćaja, što za dekriminalizaciju korišćenja kolovoza od strane pešaka: podsećamo na naš geopolitički položaj. Jer u pitanju je položaj poluperiferije u kojem jedan relativno sličan pravni i politički sistem, pa i ekonomske prakse tamo i ovde imaju sasvim različite posledice. I isto tako i urbanizacija uspeva da bude – i pored toga što se razvija u posve sličnim pravnim i juridičkim okolnostima (slobodno tržište i „ekspertsko upravljanje“) završava u sasvim drugačijim ishodišnim tačkama, koje ne mogu biti objašnjene jednostavnim uvrtanjem (tvisting) gorepomenutih formacija tipičnim za slabija tranziciona društva i/ili nezrele demokratije.
Jer to je razlika između centra i periferije – prakse koje se smatraju progresivnim i emencipatorskim a znaju i da služe kao posterboy – od „gradova za pešake“ i/ili bicikliste, preko funkcionalne pravne države, pa sve do elementarne demokratičnosti – na periferiji se nikako ne mogu dozvoliti i sistematski se uništavaju, zaprečavaju i karikaturalizuju pod različitim izgovorima – ponekad upravo brutalnim i neotesanim oblicima vladavine kao što je onaj u Srbiji.
Pa nije baš prvi put da pominjemo – ali da ponovimo centralne zaključke:2 poteze Šapićeve administracije valja posmatrati primarno kao elemente sveukupne strategije socijalne regulacije perifernog kapitalizma nego bilo šta drugo, sa jednom jedinom razlikom koja se uglavnom da svesti na to da je ona možda za nijansu neotesanija od parnjaka u tranzicionim državama. A hajdemo samo korak dalje – i samu šapićizaciju, pa i snsizaciju političkog i ekonomskog života takođe moramo tumačiti kao oblike jednog te istog strukturnog procesa.
- Drugačije jednostavno ne fercera: politika se mora odvijati na ulici. Podsećamo na to da već decenijama postoji tenzija između „Ušća“ i centra Beograda kao mesta protesta. Jer naravno da bilo kakav događaj na „Ušću“ jednostavno ne može da se prelije na politiku. Zato sve vlasti i insistiraju na njemu.
- Pored onog još centralnijeg – metazaključka – da se „klasa“ i „kapital“ na ovaj ili onaj način nalazi iza svakog političkog procesa.
