Porast na tržištu igara na sreću ne može se sagledavati samo u odnosu na broj fizičkih lokacija. Prema podacima dostupnim na sajtu Uprave za igre na sreću Ministarstva finansija, broj kladionica, automat klubova i igračnica u Srbiji trenutno je 2.799, što je za 50 manje nego prošle godine, ali zabeležen je rast naknada za igre na sreću. Podaci iz 2025. godine potvrđuju da su, u odnosu na prethodnu godinu, naknade od igara na sreću porasle za 34 odsto, dok je na planu onlajn klađenja zabeležen porast od 52 odsto.
Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih u Republici Srbiji koji svake godine sprovodi Krovna organizacija mladih (KOMS), pokazuje da od 17 odsto ispitanika koji učestvuju u igrama na sreću, 40 odsto njih praktikuje sportsko klađenje, dok 37 odsto ispitanika koristi slot mašine u kazinoima. Komsov izveštaj pokazao je da je glavni motiv za mlade koji učestvuju u igrama na sreću provođenje vremena sa društvom, 29 odsto njih to čini iz zabave, dok 15 odsto njih kao primaran razlog navodi želju za zaradom.
Oglašavanje ili oglušivanje o zakon?
Prema Milutinu Kostiću, najveći problem u načinu na koji država pristupa regulisanju igara na sreću su slabe zakonske regulative koje se uz to i ne primenjuju.
„Vi imate to koliko metara od škole mora da bude kladionica, pa smo svedoci da se to ne poštuje uvek i da se ne implementira taj zakon. Postoje najrazličitiji modeli u kojima maloletnici ne smeju da se klade, ali se to dešava ili zato što znaju da niko neće da ih tu previše ganja zbog toga ili se prave neke rupe gde im stariji plaćaju tikete i to se zna ali naravno nema nema političke volje da se sa time bilo to uradi.“
Kostić je učestvovao, kao koordinator programske grupe za zdravstvo Zeleno – levog fronta, na izradi predloga o promenama Zakona o oglašavanju kojim je tražena potpuna zabrana reklamiranja igara na sreću.
Navodi da se susreo sa istraživanjima koja su pokazala višestruku povezanost oglašavanja i porasta broja onih koji se kockaju. Uz to, dodaje da je logika kompanija pokazatelj da se ulaganje u različite načine oglašavanja isplati.
„Oglašavaju se kapitalisti koji imaju novac da se oglašavaju, oni sa svojim novcem najčešće nisu baš nonšalantni, da ulažu ogroman novac da se oglašavaju ako se to ne vraća višestruko kao profit nazad. To naravno sve vrlo utiče na pojavu i zbog toga se oni toliko bore da se nikakva ograničenja ne uvedu jer znaju da bi samim ograničenjima u reklamiranju i njihov profit dramatično pao,“ zaključuje Kostić.
Ističe kako problem rasprostranjenosti kocke nije izolovan u Srbiji već su se tendencije kockarske ekonomije proširile širom sveta. Prema njemu, ovo je ogledalo dubljeg socijalnog problema.
„To je prosto jedna od karakteristika visokonejednakih društava i još jedna vrsta prebacivanja sredstava od siromašnije ka bogatijoj klasi,“ primećuje Kostić, „Ali s naletom koji je u celom svetu dosta intenzivan i loš on u Srbija uspeva na nivou Evrope da prednjači po broju kockarnica, po glavi stanovnika.“
„Kocka nije bolest pojedinca“
Uprkos tome što reklame po zakonu moraju da imaju tekst upozorenja o prevenciji bolesti zavisnosti i o zabrani igara na sreću maloletnim licima, istraživanje udruženja Prevent pokazalo je 2024. da je 54 odsto mladih u Srbiji igralo igre na sreću u kladionici, slot klubu, kazinu ili kladionici, a da čak 80 odsto učesnika istraživanja poznaje nekoga ko je zavisan od igara na sreću.
U Srbiji postoje centri za pomoć u borbi protiv bolesti zavisnosti, ali u slučaju kocke, prema Kostiću, sam problem često ostaje dugo neprimećen.
„Nažalost sam problem jako često dugo bude neprepoznat i kada se i prepozna to je već kada je uzeo maha. Kocka nije bolest pojedinca, ona je bolest praktično cele porodice. Jer kada dođu zelenaši na vrata oni ne pitaju ko konkretno duguje para nego traže od svih,“ upozorava Kostić.
Upravo su ti dugovi ono što za mnoge predstavlja okidač da potraže pomoć, ali prema Kostiću to je često samo izbegavanje trenutnih posledica, a pojedinci se često vraćaju problemu.
On ističe podatak da je od svih zavisnosti kocka ona sa najvećom stopom samoubistva.
„Upravo zbog toga što pojedinac povlači svojim ponašanjem u dugove i u propast celokupnu porodicu i onda da spasaju porodicu i sebe od toga pribegavaju ovom metodu. Tako da je to jedno strašno stanje i dramatično podcenjeno.“
Kao rešenje ili jedan od koraka ka rešavanju problema, Kostić vidi potpunu zabranu reklamiranja igara na sreću.
„Kao što imamo zabranu reklamiranja cigareta i to niko ne smatra da je skandalozno ili lekova na recept. Zabrana reklamiranja kocke bi bio minimum minimuma; zabrana da ta mesta budu očigledo šljašteća,“ objašnjava on, dodajući da je estetika najmanje bitna jer se na taj način prizivaju gosti.
Pored zabrane reklamiranja, on ističe i značajno veće oporezovanje klađenja „čime bi se i profit onih koji na tuđoj nesreći zarađuju smanjio.“
M.P.
