Sličnosti među bivšim jugoslovenskim republikama pokazuju se tokom pandemije. Teret krize vlasti tovare na leđa radnica i radnika, koji su, mada fragmentirano, širom bivše zajedničke države organizovali otpor uprkos dvostrukoj pretnji: zaraze i gubljenja posla.
Iako je pandemija obustavila mnoge uobičajene aktivnosti, borba za radnička prava u zemljama bivše Jugoslavije nije mirovala. Pokazalo se još jednom, da je krupni kapital iznad zdravlja i dostojanstva radništva, kao i da državna vlast bira da pred njim bude nemoćna. Najčešće su protestovali radnici koji su bili prvi na udaru pandemije, oni od kojih se najviše očekivalo – medicinski i drugi radnici i radnice od kojih zavisi zdravlje stanovništva, ali i rudari, koji se brinu za energetsku stabilnost. S druge strane, kada je izostala pomoć države radnicima koji zbog novonastale situacije nisu mogli da rade, kao što su turistički radnici, protest im je bio jedina opcija. Pregled radničkih aktivnosti u zemljama bivše Jugoslavije govori nam da se radnici na ovim prostorima, iako u različitim državama i različitog društvenog standarda, ipak suočavaju sa istim problemima.
Fleksibilni ugovori o radu?
Možda se najozbiljnija pretnja s kojom su se suočili radnici u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini tiče izmena normativnih okvira koji bi poslodavcima dali široka prava spram zaposlenih u vreme vanrednog stanja.
U Bosni i Hercegovini su se izmene Zakona o radu našle na dnevnom redu u parlamentu po hitnom postupku, a sve pod izgovorom regulisanja rada od kuće i, s jasnim ciljem ograničavanja radnih prava. Ta ograničenja bi uključila umanjivanje plate tokom vanrednog stanja, upućivanje na neplaćeno odsustvo, kao i mogućnost rada od 72 sata tokom nedelje. Rasprava, uz oštro protivljenje sindikata u BiH, i dalje traje.
U susednoj Hrvatskoj se najosetljivija tačka predstojećih izmena nalazi u fleksibilnijim ugovorima o radu na neodređeno vreme, koja poslodavcima treba da omogući brže i lakše otpuštanje radnika. U Hrvatskoj već postoji problem sa zloupotrebama ugovornih oblika, a nove izmene prete da te probleme prodube. Teži se definisanju rada od kuće i „čekanja na rad“ koje bi se naročito koristilo u vreme vanrednog stanja s ciljem da se radni odnos ne prekida, već da radnik ne radi tokom vanrednog stanja, a prima zaradu u visini pomoći za nezaposlene, dok bi država snosila troškove doprinosa. Iako je, nakon oštrih kritika iz Evropske unije i Međunarodne konfederacije sindikata, donošenje zakona odloženo za sledeću godinu, rasprave u vezi s njim i dalje traju.
Usklađivanje normativnih okvira sa standardima Evropske unije očekuje i ostale zemlje iz regiona, a trenutne debate u susedstvu mogu dati okvirnu sliku problema s kojima će se susresti radnici i sindikati u skorijoj budućnosti.
Kako se većina aktivnosti preselila u onlajn prostor, tako je i radničko organizovanje moralo da se prilagodi novim uslovima. U Srbiji i Hrvatskoj su za Praznik rada organizovani onlajn protesti koje je ispratilo više stotina ljudi. U organizaciji Socijaldemokratske unije (sada Partije radikalne levice) u Srbiji su, pod sloganima poput „Kad ode korona, kreće radnička kolona“, protestovali radnici u znak podrške onima koji su na prvoj liniji borbe protiv korona virusa. U Hrvatskoj su se pak, u organizaciji Saveza samostalnih sindikata Hrvatske (SSSH), radnici okupili kako bi podelili svoja iskustva o uticaju krize na njihov rad, ali i da bi se usaglasili oko dvanaest zahteva među kojima su očuvanje radnih mesta, usvajanje evropskog stuba socijalnih prava, kao i povećanje minimalne cene rada. Zahtevi su zasnovani na programskim prioritetima SSSH i programu „12 mjera za radnike“ upućenih Vladi Hrvatske u cilju odgovora na krizu korona virusa, kako bi se sačuvala radna mesta. S predstojećim izmenama Zakona o radu, borba za ove zahteve biće ključni segment ostvarivanja radnih prava u Hrvatskoj.
Kod lekara samo najhitniji
Očekivano, medicinski radnici su bili (a i dalje su) pod najvećim pritiskom tokom krize. Štrajk medicinara u kantonu Sarajevo počeo je još septembra 2019. godine, ali je na početku vanrednog stanja prekinut. Nastavak je nastupio jula ove godine, zbog neuspelih dogovora oko koeficijenata za obračun plata, kada je 3.500 radnika započelo generalni štrajk. U periodu kad je radno opterećenje medicinskih radnika veće nego ikad, lekari su se na ovakav potez odlučili iz očaja. Na lečenje su primani samo najhitniji slučajevi kako bi se naišlo na sluh i razumevanje vlasti.
S druge strane, medicinske sestre u Južnoj Mitrovici su, uz tehničke radnike i fizičko obezbeđenje u Univerzitetskom kliničkom centru Kosova u Prištini, započele protest početkom oktobra ove godine, nakon što su saznale da nisu obuhvaćene programom jednokratne državne pomoći. Novac nije bio jedini povod za protest, jer su traženi i veća zaštita na radu i više medicinske i druge opreme tokom pandemije. Tehnički radnici su navodili da su zbog kontakta s medicinskim otpadom podjednako, ako ne i više, izloženi riziku da se zaraze virusom.
Slične zahteve imali su i zaposleni u staračkim domovima u Sloveniji, koji su još u aprilu tekuće godine protestovali zbog nedostatka medicinske opreme i pokušaja vlasti da od staračkih domova napravi jeftine bolnice. Ministarstvo zdravlja je ovaj protest okarakterisalo kao „politički motivisan“.
Javno istupanje medicinskih radnika u Srbiji obeleženo je drugim vidom protesta – kroz peticiju i otvoreno pismo Vladi Srbije. Skoro tri hiljade medicinskih radnika potpisalo je proglas „Ujedinjeni protiv kovida-19“, u kome su, nakon brojnih afera, tražili pouzdano utvrđivanje broja zaraženih, obolelih i umrlih od virusa, odgovornost za krizu javnog zdravlja zbog preranog popuštanja mera, kao i smenu nacionalnog Kriznog štaba. Proglas su pratile razne vesti poput otkaza, pretnji i smena medicinskih radnika, potpisnika ovog dokumenta. Potpisnicima su se pridružili advokati, socijalni radnici i umetnici. Osim simboličnog „socijalnog dijaloga“, drugih pozitivnih rezultata nije bilo.
Rekordno iskopavanje rude, ali bez plate
Elektroenergetska stabilnost tokom pandemije nije dovođena u pitanje, zahvaljujući rudarima koji su se potrudili da osiguraju dovoljno uglja za termoelektrane. Međutim, predan rad rudara nije naišao na adekvatan odgovor. Rudari Trepče i Novog brda u aprilu su bili primorani da stupe u štrajk zbog neisplaćenih zarada. „Nisu nam dali plate, ostali smo bez hrane“, protestovali su rudari, a Trepča je istovremeno oborila rekord iskopavanjem oko 14.700 tona rude. Zarade su isplaćene, ali s velikim kašnjenjem.
U prilog činjenici da je položaj rudara loš ide i podatak koji govori da svaki četvrti radnik ima neki oblik invaliditeta stečenog tokom radnog veka. Time što je teret krize prebačen na rudare, uz nepoštovanje njihovih osnovnih prava, njihov već nepovoljan položaj postao je još gori. U Bosni i Hercegovini, u Tuzlanskom (rudari „Kreke“) i Zeničko-dobojskom kantonu (u rudnicima mrkog uglja), u julu je 11.500 radnika u sedam rudnika stupilo u štrajk zbog neisplaćenih plata. Štrajk je trajao nekoliko dana i uspešno je okončan isplatom zakasnelih zarada.
Autobusi ostali parkirani
Zatvaranje granica i zabrana putovanja ostavila je nemerljive posledice na radnike u sektoru transporta i turizma. Već u junu ove godine iz aerodroma Ljubljana najavljena su otpuštanja četvrtine zaposlenih (ukupno 120 radnika) zbog posledica pandemije. Vest je naišla na oštre reakcije, a sindikat zaposlenih na aerodromu odgovorio je protestom uz tvrdnje da je kompanija prethodnih godina poslovala uz višemilionske prihode. U prilog tvrdnjama ide i to što je u toku rekonstrukcija terminala na aerodromu, čija cena prevazilazi nekoliko miliona evra. Poređenja radi, trošak plata 120 radnika kojima preti otkaz je oko 300.000 evra.
Turistički radnici u Srbiji organizovali su protest „10 minuta za spas turizma“ u više gradova tokom avgusta. Apelovalo se na pomoć države ukazivanjem na gubitke i štetu zbog zabrane putovanja i nepostojeće turističke sezone van zemlje. Njihove kolege iz Severne Makedonije su, međutim, otišle korak dalje kada su najavile proteste širom zemlje i blokade puteva, tražeći podršku i zaštitu od države. Međutim, iako je nova vlada formirana, Ministarstva ekonomije i dalje ignoriše zahteve turističkih radnika. Turističke agencije su pred bankrotom, a rešenja nema na vidiku.
Korona u fabrikama
Kašnjenje plata i neisplaćivanje zarada verovatno je najčešći razlog protesta radnika na ovim prostorima. Ugrožavanje osnovnih radnih prava i nestajanje dostojanstvenog rada na prostorima bivše Jugoslavije deluje više kao pravilo nego izuzetak. Pandemija i njeni propratni efekti dodatno su podstakli poslodavce da ne poštuju radna prava. Tako se protestovalo u „Simon Vojažu“ iz Berana, čiji je vlasnik visoki funkcioner DPS-a, a koji je neslavni rekorder po broju neisplaćenih plata (čak 24), kao i u „Gorenju” u Sloveniji, zbog neisplaćenih i nejednakih bonusa.
Visoko rangirana na skali nepoštovanja radnih prava u Srbiji svakako je kompanija „Jura“. U žižu javnosti došla je kad je postala mikrožarište virusa, i time potvrdila da ne poštuje prava radnika. U aprilu su, zbog većeg broja obolelih od korona virusa i nepoštovanja mera zaštite na radu, radnici tražili obustavu rada protestom ispred fabrike u Leskovcu. U rešavanje problema uključila se i inspekcija rada, ali njen neuspeh da sankcioniše kompaniju pokazao je slabost donosioca odluka pred krupnim kapitalom. S približavanjem novog talasa pandemije stižu i nove prijave protiv kompanije, dok Ministarstvo rada i dalje ne pokazuje želju ni sposobnost da zaštiti prava radnika. Sličan problem desio se i u avgustu u kompaniji „Magna Seating“ u Odžacima, kada su nakon smrti šestoro radnika od korona virusa zaposleni stupili u štrajk upozorenja, zahtevajući veću zaštitu na radu i bolje higijenske uslove.
Širom regiona radnici su protestovali zbog neisplaćenih zarada i doprinosa. U Hrvatskoj, u kompaniji „Brodotrogir Hull“, radnici su protestovali zbog velikih dugovanja i nepotpisanog kolektivnog ugovora. Neisplaćene zarade bile su problem i u Severnoj Makedoniji, gde se protestovalo u „Teteks Yarnu“ kompaniji koja proizvodi vunu i prediva, u Bargali iz Štipa, „Eurokompozitu“ i javnom preduzeću Tetovo, zbog neisplaćenih doprinosa.
S druge strane, u Severnoj Makedoniji, radnici JP Čistoće i zelenila održali su štrajk upozorenja tražeći, pored većih plata, zaštitnu opremu protiv korona virusa i opremu za zimske uslove. Njihove kolege iz opštine Pljevlja u Crnoj Gori, avgusta meseca su nastavile štrajk započet u aprilu, nakon što godinu dana nisu primili platu.
Pandemija je pokazala koliko su neki radnici ključni za nesmetano funkcionisanje društva. Oni koji su nekada bili „nevidljivi“ sada su postali „ključni“ (essential workers). Takođe, pokazalo se da, kad ključni radnici dignu glas, kapital nesumnjivo pokazuje svoje slabosti. Međutim, snaga kapitala da slomi i izoluje radničke pobune ostala je snažna, uz dodatan izgovor o „protivepidemijskim merama“ i nastupajućoj ekonomskoj krizi. Imajući u vidu sličnost problema s kojima se suočava radništvo bivše Jugoslavije, možda je pravo vreme insistirati na većoj regionalnoj saradnji i solidarnosti kako bi se zajedničkim snagama sačuvala postojeća radna prava i nadvladali interesi i moć kapitala.
