Razmišljajući o činjenici da sudbina Beograda ostaje u našim rukama, prisetio sam se misli Alberta Ajnštajna koja nas, da je parafraziram, podseća kako je svet u stvari loše mesto za život, ali ne zbog zlih ljudi, nego zbog onih koji ne rade ništa povodom tog zla.
Kako tumačiti ideju da se sprovede rušenje dela arhitektonske celine Beogradskog sajma?
Predlažem da probamo da je sagledamo u svetlu ravnodušnosti velikog broja građana Srbije prema kulturnom nasleđu dvadesetog veka.
Odnos prema Beogradskom sajmu biće nastavak rušilačkih tendencija u već započetom nizu: Hotel Jugoslavija, Stari savski most, kompkeks Generalštaba. Sve to – zarad „širenja i napretka“ Beograda i videćemo gde će se stati. Dokle seže sajamski popust koji smo spremni da ponudimo krupnom kapitalu i koliko će trajati naša popustljivost – nezahvalno je predviđati.
Naleti primitivizma i jeftinih trikova donose refleksiju moderne verzije mutiranog Balkanca koga ne treba sagledavati kroz aspekt usklađenosti sa prirodom – sa klisurama, rečnim tokovima ili morskim hridima; niti pak sa vrlinama poput borbe za slobodu.
Kultura kiča začeta devedesetih godina prošlog veka, svojim invazivnim nastupom, povampirila se preuzimajući na sebe promociju jednog novog, tehno-feudalnog modela.
Šta je alternativa takvom modelu, ne znam ni danas, a nisam uspeo da se setim ni tada, setno koračajući prostorom koji verovatno još uvek pripada Beogradskom sajmu.
