Koliko je mladih žena rođenih u ovom milenijumu čulo za Antifašistički front žena, iliti AFŽ? Ova organizacija je delovala praktično u svakom selu bivše Jugoslavije, a ukinuta je nakon samo malo više od jedne decenije jer je, prema mišljenjima nekih istoričarki, postala isuviše uticajna u ženskoj populaciji. AFŽ je okupljao žene iz svih jugoslovenskih nacionalnosti i etniciteta, a danas je nestao iz vidokruga. Ova organizacija je nevidljiva u muzejima, na spomenicima i svim drugim javnim mestima putem kojih razmišljamo o prošlosti. Kome odgovara marginalizacija ove ženske organizacije?
Iako prethodnih godina svedočimo jačanju desničarskih narativa o tradicionalnoj porodici i ulozi žene u istoj, ovo krizno vreme je dovelo do njihove eskalacije. Od pada nadstrešnice, revizionizam javnog sećanja se intenzivirao a institucije zadužene za očuvanje javnog sećanja postale su poprišta borbe, njihove uprave i pojedini kustosi pijuni, mobilisani da obrađuju određene istorijske činjenice tako da ih lišavaju borbenog potencijala.
Jedna od najčešće citiranih rečenica Milana Kundere je ova: „Borba čoveka protiv moći je borba pamćenja protiv zaborava.“ Udarna je jer pronicljivo govori o političkoj prirodi sećanja i činjenici da ono nikada nije puko prepričavanje događaja. Naprotiv, sećanje je uvek u procesu osporavanja i polemisanja i politički akteri su duboko investirani u preuzimanje vlasništva nad sećanjem. Logično je onda da će javno sećanje iliti „zvaničnu prošlost“ određivati oni/e sa najviše političke moći, a da će borba marginalizovanih društvenih aktera/ki biti da se artikuliše i čuje njihova interpretacija prošlosti.
Postoji još jedan sa sećanjem isprepleten proces koji je istoričar Erik Hobsbaum ikonično nazvao „izmišljanje tradicije“. Tradiciju iznova izmišljamo u zavisnosti od trenutnih političkih, društvenih i ekonomskih okolnosti. Polaganje prava na to nešto srpsko ili balkansko – tu neku nit koja traje vekovima i povezuje nas sa prošlošću i tim nekim nama zajedničkim precima i pretkinjama – je od interesa za političke aktere jer lako raspali emocije i pokrene nas. Takođe, politički je skoro pa nemoguće postaviti uspešan i jednako emotivno raspaljiv kontra argument tvrdnji navodno ukorenjenoj u tradiciji. Pokret protiv kopanja litijuma prošle godine je delom bio uspešan zbog mogućnosti povezivanja sa Cerskom bitkom i parolama koje su nas pozivale da odolimo izdaji „starih“ koji su 1914. godine „vodili svoje bitke, sada je red na nas“, kako to slikovito opisuje jedno saopštenje iz tog perioda.
Svedočimo brisanju istorijskih činjenica o ženskom pokretu u bivšoj Jugoslaviji. U svetlu kampanja protiv takozvane „bele kuge“ koje su nam poručivale „Dosta reči, nek zakmeči“, polemike oko rodnosenzitivnog jezika i uvođenja seksualne edukacije u škole, jasno je da smo u jeku „retradicionalizacije“ društva koje podrazumeva da je ženino mesto bliže kuhinji i dečijim krevecima i daleko od revolucije. Takvom poduhvatu izmišljanja tradicije ne ide u prilog činjenica da su se žene davno, pre 80 godina, učešćem u Narodnooslobodilačkoj borbi i kasnije u Antifašističkom frontu žena, radikalno organizovale i izborile za svoja prava.
„Ne možemo a da ne osjetimo težinu i snagu onoga što su nam ostavile“
Od 2022. godine, grupa aktivistkinja okupljena u neformalnoj grupi pod imenom Feministička antifašistička mreža (FAMa) obeležava važne datume za Antifašistički front žena. Takođe, izdaju i publikacije o tim događajima. U FAMi učestvuje preko 130 antifašistkinja iz regiona bivše Jugoslavije. Upravo te 2022. godine, obeleženo je 80 godina od osnivanja Antifašističkog fronta žena Jugoslavije u Bačkom Petrovcu.
Od tada, organizovana su obeležavanja u Sloveniji, Crnoj Gori i Makedoniji. Kako su u toku Drugog svetskog rata, Vojvodina i Srbija oslobođene tek 1944. godine, osnivanje AFŽ-a Srbije i AFŽ-a Vojvodine se dešava 1945. godine. AFŽ Vojvodine osnovan je 1.1. 1945. godine u Spomen Domu u Novom Sadu a AFŽ Srbije 28.1.1945. godine na Kolarcu u Beogradu. Obeležavanje ova dva datuma nije prošlo bez izazova, a pronaći prostor za proslave je bio najveći. Zadužbina Ilije M. Kolarca nije bila spremna da nam ustupi prostor za obeležavanje proslave bez novčane nadoknade, te smo se odlučile da tog dana održimo protestnu akciju ispred ove institucije.
Na sledeći način smo pozvale građanke da nam se pridruže taj dan:
„Dodatni razlog da protestna akcija bude izvedena baš ispred Kolarca jeste činjenica da nam je ova važna institucija kulture, u kojoj se odigrao originalni događaj, odbila da ustupi prostor za obeležavanje ove važne godišnjice – ovim povodom na protesnoj akciji iskazujemo zahtev da su institucije kulture naše i da pripadaju svima!“
Ipak, centralni program obeležavanja osamdesetogodišnjice od osnivanja Antifašističkog fronta Žena Srbije održao se 8. februara u Centru za kulturnu dekontaminaciju, uz njihovu veliku podršku i pomoć. Reflektor teatar i hor Rođenice izvele su 80 godina AFŽ Srbije – Deset fragmenata za rečitativni hor po scenariju i režiji Minje Bogavac. Mlade devojke uprizorile su Prvi miting Antifašističkog fronta žena Srbije, delom koristeći i rečenice koje su pre 80 godina izgovorile žene na samom mitingu. Održan je i Otvoreni mikrofon, kao i na originalnom mitingu. Milica Pralica, ispred bosanske delegacije održala je govor koji je izazvao snažne ovacije mnogobrojnih prisutnih:
„Ne možemo a da ne osjetimo težinu i snagu onoga što su nam ostavile. One su se borile za oslobođenje, ne samo od okupatora, već i patrijarhata i nepravde koje su ih gurale u ropstvo. A danas, 80 godina kasnije, mi nastavljamo borbu za slobodu, ravnopravnost i dostojanstven život svih žena jer nam otimaju prava koje su one izborile“.
Tom prilikom održan je i plenum okupljenih, gde je izglasano da će se Osmog marta održati i generalni feministički štrajk protiv patrijarhata, kada će sve žene, koje su u prilici i koje to mogu, prekinuti sve svoje potplaćene i neplaćene poslove. Tada je i otpočet Mesec feminističkog antifašizma, koji će kulminirati Osmomartovskim maršem.
Uzurpirane institucije, uzurpirano sećanje: slučaj Novog Sada
Kada je došlo na red obeležavanje godišnjice osnivanja Antifašističkog fronta žena Vojvodine, muke su se nastavljale. Opet je problem bio naći javnu instituciju koja će dozvoliti jedno ovakvo obeležavanje. Vrata su nam bila zatvorena svuda gde smo pokušali da se obratimo a smatrale smo da se događaj treba organizovati u nekoj od institucija izgrađenih u toku socijalizma, instituciju razvijanu, makar delom zahvaljujući ženskoj borbi. Uspele smo postići dogovor sa Muzejom Vojvodine koji nam je obećao Kino salu koju deli sa Muzejom savremene umetnosti, pod uslovom da program bude „čisto istorijske prirode“ a ni pod razno „političke“. Listu govornica tribine smo morale poslati unapred, kako bi ih odobrila direktorka Čarna Milinković. Probu smo održale 24. januara u Kino sali, da bi smo dobili informacije u podne na dan održavanja programa, 27.januara, da je odlučeno na kolegijumu da se otkaže događaj zbog naše najavljene protestne šetnje pred obeležavanje 15 minuta ćutanja za žrtve nadstrešnice.
Na kraju, obeležavanje smo morale u poslednjem trenutku premestiti u Omladisnki centar Crna kuća, koji nam je, baš poput CZKD-a u Beogradu, solidarno otvorio svoja vrata za naš program. Iako smo borbeno i protestno obeležile 80. godina od osnivanja AFŽV-a, ostale smo sa gorkim osećajem u ustima. Do ideje da događaj održimo u Muzeju Vojvodine smo došli tako što smo saznali da se u toj instituciji planira izložba koja bi obeležila 80. godina od učešća žena u Narodnooslobodilačkom pokretu ali i ogromnog doprinosa ilegalki koje su u uslovima terora i represije, mrkotrpno radile za revolucionarni pokret. Ali nakon ovog iskustva, ostale smo sa gorućim pitanjem: Kakvo je to „apolitično“ izmišljanje tradicije AFŽ-a u toku?
„One će ostati svetle među nama!“
FAMa ne pretenduje da bude jedini izvor informacija o antifašističkom nasleđu žena na ovim prostorima. Međutim, u njenim redovima ima istoričarki i aktivistkinja koje se AFŽ-om bave jako dugo, neke već decenijama. Ako se istoričarkama i aktivistkinjama brani da razgovaraju javno na ovu temu u institucijama zaduženim za javno sećanje, kako će izgledati to naše javno sećanje budućim generacijama?
Antifašistički front žena Vojvodine je osnovan u najtežim uslovima. Zemlja je bila potpuno razorena od rata a svaka od žena u redovima organizacije je dala svoj doprinos da se izgrade upravo ove institucije u kojima se danas brani da se o njima otvoreno razgovara. Žene Vojvodine su plele čarape, šile košulje, i iz svojih bašti i kuhinja slale sve što su mogle da odvoje za front. Mnoge su izgubile sinove, očeve, i partnere, a neke su uzele puške u ruke i, na žalost, poginule na frontu.
U svom govoru upravo na Prvoj konferenciji žena Vojvodine, Stevka Ostojić, ispred žena Srema, rekla je sledeće o bezimenim junakinjama narodooslobodilačkog rata:
„One će ostati svetle među nama! Mi ih nećemo zaboraviti. Mi ih se sećamo na svakom poslu i njihov primer daje nam snage i poleta za još odlučniju borbu protiv neprijatelja. Danas u Sremu nema muškarca sposobnog za vojsku da sedi kod kuće. Poslala je majka sinove svoje, žena muža, sestra braću svoju. Svi se oni bore za oslobođenje celog naroda. Mi žene radimo dalje u pozadini starajući se za sve što je njima potrebno. Taj rad nama nije nikada bio težak. Mi smo pored njega radile i poljoprivredne poslove. Mi ćemo još više raditi da se uništi krvožedni neprijatelj i da izgradimo svoju novu državu!“
Ovog Osmog marta, oduprimo se uzurpiranju prostora i uzurpiranju sećanja. Pridružimo se drugaricama na ulici i recimo ne uzurpiranju sećanja u institucijama koje gaje konzervativnu agendu navodne tradicionalne porodice. Ženama na ovim prostorima mesto je na prvoj liniji u borbi za slobodno društvo.
