PKB: Od kombinata do korporacije

foto: Milovan Milenković / Kamerades

foto: Milovan Milenković / Kamerades

Poljoprivredna korporacija Beograd je jedno od profitabilnih preduzeća koje vlada Srbije želi da privatizuje. Iako je prošao kroz niz restrukturiranja, ovaj nekadašnji kombinat i dalje predstavlja jednog od najvećih poljoprivrednih proizvođača u Srbiji. Međutim, ostavši bez svojih prerađivačkih i distributivnih delova PKB je u sve većoj meri pritisnut uticajima monopolskog tržišta i privatnih interesa koji u njemu vide lak i brz profit dok primarni interesi društva za adekvatnom i dostupnom hranom ostaju zanemareni.

Krajem decembra ove godine, PKB će slaviti svoj sedamdeseti rođendan. Za tih sedam decenija, ovo preduzeće doživelo je uspon do prehrambenog giganta, ali u dvadeset prvi vek PKB je, nažalost, ušao rasparčan. I pored svih problema u poslovanju u poslednjih dvadeset pet godina, pokušajima da se oslabi a zatim i privatizuje, PKB i dalje dobro posluje i pokriva 40% tražnje Beograda za poljoprivrednim proizvodima kao što su žitarice, voće, silaža, stočna proizvodnja i tako dalje. Poslednjih nekoliko godina, profit raste, dugovi se smanjuju i najbitnije, investira se.

Krajem 2014. godine je ponovo najavljeno, a početkom 2015. je potvrđeno da će PKB biti privatizovan, iako se ne spori da je reč o uspešnom preduzeću. Pogledajmo kako je PKB došao tu gde se danas nalazi, i zbog čega se uspešno preduzeće prodaje.

Kada je osnovan, 1945. godine, PKB se bavio samo primarnom proizvodnjom, ali kasnije su otvoreni i prerađivački i prodajni kapaciteti (seća li se neko Pekabete?), kao i turističko-ugostiteljski. Pored toga, u okviru tog velikog sistema postojala je interna banka, koja je novac usmeravala nazad u primarnu proizvodnju. Dakle, PKB je proizvodio, prerađivao i plasirao na tržište ondašnje države. Na svom vrhuncu, PKB je pod svojom kapom imao desetine preduzeća.

Proizvodnja je započeta na 1450 hektara zemljišta u močvarama Pančevačkog rita, a danas, nakon godina rasparčavanja preduzeće i dalje poseduje oko 20000 hektara zemljišta. Od malog preduzeća, PKB je s vremenom postao najveći poljoprivredni kombinat u ondašnjoj državi. Uzgred budi rečeno, danas PKB više nije skraćenica za Poljoprivredni kombinat Beograd, već za Poljoprivredna korporacija Beograd. Reč „kombinat“ je u međuvremenu valjda postala passé.

Muke PKB-a počele su devedesetih, kada su od matičnog kombinata odvojeni PKB Vizelj, Imlek, Frikom i Pekabeta, drugim rečima preduzeća koja se bave prerađivanjem sirovina i trgovinom, dakle profitabilniji i sigurniji 1 ogranci kombinata. PKB Vizelj, mesno prerađivački pogon, je već 1998. privatizovan. Imlek, Frikom i Pekabeta su iz društvenog prešli u državno vlasništvo, ali i pored toga, ova preduzeća su poslovala na tržištu koje je doživljavalo transformaciju od socijalističkog ka kapitalističkom. To znači da je njihov odnos prema PKB-u morao da se promeni. Cilj je sada bio da se od PKB-a, kojem je ostala primarna proizvodnja, kupuju sirovine po najnižoj mogućoj ceni. PKB je morao da se bori s konkurencijom, a više nije imao centre iz kojih se profit alocirao nazad u primarnu proizvodnju.

Posle 2000, prethodno otcepljeni, profitabilni delovi PKB-a su rasprodati. Delta holding 2002. kupuje Pekabetu. Tokom 2003. godine Agrokor je kupio Frikom, a Salford je kupio Imlek. Docnije će Salford od kupljenih preduzeća osnovati Danube foods group.

Kome kravica mleko daje

Okrnjenom PKB-u ostala je samo primarna proizvodnja, ali i svojevrstan apsurd. Kako navode u Centru za istraživačko novinarstvo, u okviru PKB-a radi najveća farma mlečnih krava u Evropi sa devet hiljada grla krava muzara. Takođe, u CINS-u navode da je tokom 2009. PKB oborio sopstveni rekord u proizvodnji mleka ‒ proizveli su 64 miliona litara mleka. Drugim rečima, i pored svih muka, primarna proizvodnja je funkcionisala odlično.

Međutim, kako PKB više nije imao svoju prerađivačku industriju, mleko je moralo da se prodaje kao jeftina sirovina umesto da se prerađuje u sopstvenim kapacitetima. A moglo je da se proda samo privatizovanom Imleku, zbog toga što je jedino to preduzeće imalo kapacitete da preradi tu količinu mleka. Kapacitete izgrađene dok je Imlek bio deo PKB-a. Ovo u principu znači da je produktivni ali rasparčani PKB manje profitabilan nego što bi bio da je prerada mleka ostala deo kombinata.

Ipak, ta rekordna proizvodnja sirovog mleka građanima nije donela neki boljitak, desilo se upravo suprotno. Iste te godine, Imlek je bio optuživan da stvara nestašicu mleka. Svrha svake izrežirane nestašice jeste da se maksimizuje profit. Mehanizam je jednostavan, količina robe na tržištu utiče na cenu te robe: ako je ima mnogo, cena je niska i obrnuto. Cilj je pogoditi pravu količinu robe koju je potrebno pustiti na tržište, bez da se značajno povećavaju troškovi proizvodnje, skladištenja i transporta i cenu koja će donositi maksimalan profit.

Tri godine ranije utvrđeno je da Salford, vlasnik Imleka i još pet mlekara, kontroliše 65% industrije mleka i 85% tržišta mleka i mlečnih proizvoda, te da ima monopolski status. Ovaj status omogućavao je Salfordu da mleko otkupljuje ispod realne cene, i da time ostvaruje ekstraprofit o tuđem trošku, kao i da utiče na količinu i cenu mleka na tržištu. Dok je Salford u okolnim zemljama otkupljivao litar mleka za 28 evrocenti, u Srbiji je otkup po litru iznosio 25, te je i time ostvarivao dobit (u velikoj meri na račun PKB-a).

Čiju travu kravica pase

Tokom 2007. godine, tadašnji ministar poljoprivrede Slobodan Milosavljević, najavio je da će PKB biti prodat na tenderu u paketu sa svojih šest zavisnih preduzeća, iako je relativno dobro poslovao. Relativno s obzirom na to da je bio osakaćen. Tada su se već javili predlozi da se PKB dâ na upravljanje gradu Beogradu.

Ovo je i ostvareno tokom mandata Dragana Đilasa koji je direktno uticao na to da se 2010. vlasništvo nad PKB-om preda gradu. Đilasova računica bila je jednostavna, ono što je najveća vrednost PKB-a jeste zemljište ‒ oko 22.000 hektara poljoprivrednog zemljišta.

Opasnost koja je pretila PKB-u je sudbina slična mnogim firmama prodatim tokom „tranzicije“. Ukratko, mnogi „investitori“ su kupovali propala preduzeća s pripadajućim zemljištem. Posle kupovine, jeftino kupljeno zemljište (u nekim slučajevima je to bila parcela s propalom fabrikom, u drugima poljoprivredno zemljište) izmenama u zakonskoj i urbanističkoj regulativi, menjalo je namenu i postajalo građevinsko, koje je višestruko skuplje. Procenjeno je da su gradski i republički budžet u raznoraznim privatizacionim malverzacijama sa zemljištem oštećeni10 za više od dve milijarde evra.

Ali prelazak PKB-a pod nadležnost grada nije prošla bez zloupotreba. Naime, 4.000 hektara zemljišta PKB-a dobilo je novu namenu, drugim rečima od poljoprivrednog je postalo stambeno-komercijalno i industrijsko. Pomenuto zemljište nalazi se u okolini Zrenjaninskog puta i planirane trase puta koji bi spajao Zemun i Borču a koji tada još nije bio izgrađen. Novac dobijen za to zemljište, umesto da pripadne preduzeću i uloži se u proizvodne kapacitete, slio se u gradsku kasu. Tim potezom PKB je dvostruko izgubio: izgubio je stotine miliona evra od tog zemljišta i izgubio je zemljište koje mu je jedno od osnovnih sredstava za proizvodnju.

Kome danas PKB služi?

Videli smo da su problemi počeli s restrukturiranjem ovog velikog sistema i odvajanjem njegovih profitabilnijih delova, od kojih su pravljena zasebna preduzeća. Drugačije se situacija nije mogla odvijati kad je taj proces započet. Koncept kombinata podrazumeva zaokruživanje proizvodnog procesa povezivanjem više preduzeća u jednu proizvodnu i distributivnu celinu. U ovom slučaju, ta celina bavila se proizvodnjom bukvalno od njive do trpeze. Drugim rečima, proizvode jednog preduzeća u okviru kombinata drugo preduzeće koristi kao sirovinu, da bi zatim treće preduzeće gotove proizvode plasiralo na tržište. Profit je zatim vraćan u proizvodnju sirovina, i ceo ciklus bi ponovo počinjao. Onog momenta kada su iz kombinata izdvojena prerađivačka preduzeća i trgovinski lanac, taj ciklus je prekinut. Time je PKB ostao na nivou proizvođača sirovina, što je daleko manje profitabilno od prerađivačke industrije ili trgovine.

Ali ključni uzrok problema u ovom slučaju jeste odnos prema privredi i javnim preduzećima. Proces tranzicije promenio je pravila igre, pa time i ulogu države i uloge javnih preduzeća. Čak i dok su bila u državnom vlasništvu, izdvojena preduzeća su poslovala na tržištu. Drugim rečima, od kooperanata, postali su konkurenti PKB-u. Privatizacija Imleka, Frikoma i Pekabete bila je samo logičan sled događaja. Ta promena u pravilima igre i odnosu prema društvenoj proizvodnji i reprodukciji u ovom se primeru vidi u promeni imena iz „kombinata“ u „korporaciju“. Krajnja svrha PKB-a kao kombinata kad je osnovan bila je da zadovoljava potrebe za hranom što veće populacije. Krajnja svrha PKB-a kao korporacije jeste da pravi profit. Različiti koncepti za različita vremena. I to se odlično vidi u odnosu PKB-a sa Imlekom, tj. Salfordom.

Pre rasparčavanja, dok je PKB imao zaokruženu proizvodnju, koncept kombinata je mišljen (mada se to može reći i za druga preduzeća nastala u socijalizmu) na način da se razvija proizvodnja, omoguće radna mesta, te zadovoljavaju društvene potrebe. Višak koji je kombinat kao celina generisao bio je podređen tom cilju. S druge strane, tranzicija u kapitalizam menja logiku poslovanja. Rasparčani PKB, kao korporacija koja posluje u novom kontekstu, i njeno otuđeno dete-konkurent Imlek sada posluju po sasvim drugačijoj logici. Krajnji cilj je profit, a ne društvene potrebe, rad i proizvodnja.

Između ostalog, prodajom PKB-a gubi se mogućnost uticanja na cenu hrane koja je u Srbiji, spram primanja njenih građana, već sada preskupa. Ukoliko bi ostao u javnom vlasništvu PKB bi mogao da funkcioniše kao kombinat čiji je primarni cilj da obezbedi hranu koja je dostupna svima. No takav scenario je moguć samo u sistemu koji nije kapitalistički, što odavno nije smer u kojem Srbija ide.

Uspešna javna preduzeća u neoliberalnom kapitalizmu su greška u matriksu. Ona prkose zadatoj logici po kojoj sistem funkcioniše. Neoliberalna logika kaže da nije cilj dostupna hrana, niti sito stanovništvo, cilj je akumulacija novca i ništa više, a kapitalistička država je tu da to i omogući. Zato je moguće imati preduzeće koje veštački stvara nestašice. Tako smo svi na gubitku. Ostali smo bez svojih preduzeća i bez radnih mesta, a hrana je sve skuplja jer cilj poljoprivrede više nije da napravi hranu, nego da napravi profit. Neoliberalna logika od hrane će napraviti luksuz, umesto da ona bude dostupna svima, što u datim uslovima uopšte nije nemoguće.

  1. Preduzeća koja se bave primarnom proizvodnjom su u većem riziku zbog toga što njihov uspešnost i produktivnost zavise od niza faktora na koje ne mogu da utiču ili ne mogu da predvide. Tu spadaju između ostalog, vremenske prilike, najezde bolesti i parazita itd. S druge strane prerađivačka industrija može kupovati sirovine, što iz drugih krajeva zemlje, što iz drugih zemalja. Trgovina takođe može nabavaljati robu iz mnogo izvora. Zato je njihovo poslovanje sigurnije tj. manje rizično od primarne proizvodnje.
Print

Preporučujemo