Eksploatacija na blic

Zgrada Ringier Axel Springer; Foto: Predrag Dedijer; Izvor: Wikipedia

Mladi novinari koji rade za „Blic“ (kompanija Ringier Axel Springer) susreću se s nepovoljnim uslovima rada, niskim mesečnim naknadama i godinama su angažovani na osnovu autorskih ugovora, iako obavljaju redovan posao s punim radnim vremenom u toj kompaniji.

Period nakon završenog školovanja u Srbiji je period nesigurnosti, traganja za poslom i dilema u kojem smeru razvijati svoj život i karijeru. Neki su zadovoljni, jer im se sfere interesovanja poklope s povoljnim odnosom ponude i potražnje, i svoj radni angažman pronalaze u profitabilnim industrijama. Međutim, sve je češća pojava da mladi nakon završenog školovanja postaju deo prekarijata i prihvataju nesigurne i slabo plaćene poslove. Život od danas do sutra svakodnevica je mladih u Srbiji.

Problem se dodatno usložnjava kad su takvi poslovi u oblasti u kojoj je javni interes važan – kao što je to slučaj s novinarstvom – pa se posledice osećaju na svakom koraku, od nivoa informisanosti građana, preko mogućnosti za samostalni istraživački rad, do autonomnosti u izboru tema i sagovornika. Posledice po medijske slobode su katastrofalne.

Kako izgleda biti mlad novinar u Srbiji koga angažuje velika kompanija koja je vlasnik najtiražnijih i najčitanijih medija? Kakvi su ugovori koji se dobijaju i postoje li određene nelegalne prakse koje omogućavaju velikim kompanijama da zarađuju na račun novinara koji tek započinju svoju karijeru? Verovatno je situacija slična u svim većim medijima, a o tome kako je raditi u „Blicu” imali smo priliku da razgovaramo sa dva sagovornika.

Moje iskustvo slično je iskustvu svih mladih koji su poslednjih godina radili u ’Blicu’, nisam tu nikakav izuzetak. Uopšteno govoreći, priča počinje ovako – praksa je da se između mesec dana i tri meseca volontira, kako bi se ljudi obučili za posao. Posle toga se potpisuje autorski ugovor i radi se honorarno, a početni honorari su vrlo niski – između 10.000 i 20.000 mesečno, dok je nepisano pravilo da svakog meseca honorar raste za par hiljada dinara, navodi naš prvi sagovornik, koji je želeo da ostane anoniman.

Dodaje da se početni period radi bez ikakve naknade i bez ikakvog ugovora, jednostavno rečeno – „na crno“.

Nikakav ugovor. Jedini ugovor koji se dobija je autorski ugovor, koji se potpisuje nakon volontiranja i doslovno je jedan list papira gde manje-više ništa konkretno ne piše. Znam kolege koji su honorarci po pet-šest godina, neki verovatno i više, taj period do dobijanja stalnog ugovora je jako dug. Uz to, o sklapanju ugovora za stalno uvek se priča kao o nekoj javnoj tajni – šuška se, ali neće otvoreno da se kaže.

To je mašinerija bukvalno – sedi tu i radi“

Slično iskustvo imao je i naš drugi sagovornik, samo što je, kako kaže, imao sreće da radi bez ugovora „samo“ dve nedelje. „Nisam očekivao nikakav ugovor, zato što sam prethodno saznao da je potrebno tri do četiri meseca volontiranja da ti ponude honorarni ugovor“.

Velika je sličnost između savremenih medijskih „fabrika“ i nekadašnjih industrijskih kompleksa. Ni jedno ni drugo nisu preterano prijatna mesta za rad i ne nude kvalitetno zaposlenje. Od naših sagovornika saznajemo da nisu imali jasan opis posla, niti obuku koja bi ih na pravi način uvela u novo radno mesto.

Pisao sam tekstove, vesti, sve u suštini. Radimo i za štampano izdanje i za internet stranicu. Radimo i vremensku prognozu, što se radi po šablonu, slikamo, po potrebi radimo i reportaže. Nema nešto konkretno da znaš šta je posao po tvom ugovoru, da se to poštuje. Ubacujemo tekstove sa sajta u štampano izdanje, to su sve obrasci i šabloni, gde ništa ne možeš da naučiš. To je mašinerija bukvalno – sedi tu i radi, priča nam naš drugi sagovornik.

Posebno je zanimljiv način obračuna mesečne naknade. Ne radi se o plati, već o naknadi, zato što angažovani ljudi nemaju ugovor o radu, već autorski ugovor, te ne postoje ni jasni kriterijumi koliko će tog meseca zaraditi.

Za mlade novinare nema pravila, jer se ne plaćaju ni po satu, ni po danu. Otprilike, svaka rubrika bi trebalo da ima svoj određen budžet i u okviru tog budžeta raspoređuju se plate i honorari. Na primer, ako dođe samo jedan novinar u redakciju, verovatno će mu početni honorar biti između 15.000 i 20.000. Ako dođe više njih odjednom, krenuće sa, recimo, 10.000, zbog raspodele novca koji je predviđen za budžet rubrike.

Zbog uslova rada i visine primanja, ljudi stalno dolaze i odlaze, a velika fluktuacija je najizraženija upravo u slučaju mladih novinara, objašnjava naš drugi sagovornik.

Kada se upoznaju s tempom kojim se radi, gde se piše i za štampano izdanje i za internet, i to ne samo za svoju već i za druge rubrike, onda ih taj pritisak, hrpa posla i male plate jednostavno odbijaju. Recimo da je poslednjih godina trend da godišnje iz redakcije odlazi sve skupa 15-petnaestak novinara, po mojoj proceni, a odnos honorarno i stalno zaposlenih novinara je negde oko pola-pola.

Zar vi ne shvatate da je svrha vašeg postojanja da nama olakšate posao?“

Sve vreme se radi puno radno vreme – pet dana nedeljno po osam sati, dakle kao svakodnevni posao bilo kog radnika.

Rad je organizovan u četiri smene – dve jutarnje i dve popodnevne. Radi se osam sati dnevno, pet dana u nedelji, dakle kao i svaki regularan posao, s tim da se, kad nešto iskrsne, a često iskrsava, ostaje prekovremeno i radi slobodnim danima. Dešava se da urednici zovu novinare tokom slobodnih dana i zamole ih da urade neku priču od kuće, kaže naš prvi sagovornik.

Izrazito visoka prekarizovanost posla i nepostojanje jasne perspektive i predvidivosti čest je problem s kojim se suočavaju mladi u Srbiji. Na pitanje da li bar okvirno znaju koliko dugo će biti angažovani na osnovu autorskog ugovora odgovaraju negativno.

To novinara stavlja u dosta problematičnu poziciju, jer radi i trudi se, a ništa ne zna o tome, a mislim da to ne zna ni njegov urednik. Pretpostavljam da se o tim stvarima odlučuje na višem nivou, odnosno da se za to pitaju glavni odgovorni urednik i menadžement, a iskreno, ne znam kakva je generalno politika na tim višim instancama. Ne postoji neki očekivan broj godina koji deli zaposlene od honorarnog do rada za stalno, da bi na osnovu njega mogla da se napravi procena kojom bi neki novajlija mogao da se vodi. Neko dobije ugovor posle nekoliko meseci, neko posle nekoliko godina. Meni je čak jedna urednica rekla: „Zar vi ne shvatate da je svrha vašeg postojanja da nama olakšate posao?“

Logo dnevnih novina Blic; Ringier Axel Springer d.o.o.

Izigravanje zakona

O radnom angažmanu preko autorskog ugovora i mogućim zloupotrebama takve prakse razgovarali smo s Mariom Reljanovićem, naučnim saradnikom na Institutu za uporedno pravo i stručnjakom u oblasti radnog i socijalnog prava.

Prema Reljanoviću, ovde na prvi pogled nije reč o kršenju zakona, jer se autorski ugovor može koristiti u slučaju pisanja autorskih dela, dakle i novinskog teksta.

Ono što nije dozvoljeno u ovakvim praksama jeste korišćenje lica koja su, zbog prirode poslova koje obavljaju, trajno potrebna poslodavcu. To znači da su poslovi kontinuirani, kao i da njihovo angažovanje nije ad hoc ili povremeno, zarad određenog stručnog komentara, već je deo svakodnevne osnovne delatnosti poslodavca. Prema Zakonu o radu, poslodavac ne može zaključiti ugovor o delu (pa ni ugovor o autorskom delu, kao njegovu podvrstu) radi obavljanja svoje osnovne delatnosti. Za tako nešto služi isključivo ugovor o radu.

Ovakvo angažovanje novinara poslodavcu odgovara i, što je važnije, prikriva postojanje radnog odnosa, objašnjava Reljanović.

Na prethodnu konstataciju nadovezuje se činjenica da se u ovim slučajevima poslodavac prema autoru odnosi kao prema zaposlenom – on dolazi na posao svakodnevno, prima radne zadatke, ima uobičajeno radno vreme (puno ili nepuno) i učestvuje u redovnom procesu rada. U takvim slučajevima sudovi posmatraju zaključeni ugovor kao simulaciju, privid autorskog (ili nekog drugog) ugovora, dok se zaista prikriva postojanje radnog odnosa i nužnost zaključenja ugovora o radu. U navedenim primerima autori su angažovani na mesečnoj bazi – i kao što sam već naveo, to je u redu – na primer, autor može pisati mesečnu ili nedeljnu kolumnu za poslodavca. Ali ako autor nije angažovan zbog takvog specifičnog posla koji je povremen (iako se ponavlja), već je svakodnevan, reč je o nedozvoljenoj praksi zaključivanja autorskog ugovora.

Nije teško zaključiti šta je motiv za ovakvo ponašenje: ostvariti što veći profit, dok su radna prava, porezi i doprinosi samo nepotreban trošak za kompaniju. Svaki dinar manje za platu novinara ili poreza za zdravstveni i obrazovni sistem dinar je više na računu kompanije.

Poslodavci pribegavaju ovakvim i drugim nedozvoljenim vrstama radnog angažovanja pre svega zbog toga što su lica koja na ovaj način angažuju za poslodavca jeftinija, kao i zbog činjenice da se takvi ugovori mogu veoma lako raskinuti. Ova lica nemaju, na primer, pravo na minimalnu zaradu, ograničeno radno vreme, plaćen terenski i prekovremeni rad, plaćen noćni rad, pravo na plaćeni godišnji odmor, kao ni bilo koje kolektivno pravo – na primer, na sindikalno organizovanje ili delovanje, ili pravo na štrajk, zaključuje Reljanović.

Već duže vreme su medijske slobode u Srbiji na niskom nivou, što potvrđuju i međunarnodni izveštaji. Obično se kao uzrok takvog stanja navode veze vlasnika velikih medijskih kompanija i vladajuće partije, što je tačno i predstavlja izuzetno veliki problem. Ipak, deo objašnjenja ovakve situacije leži i u radnim uslovima novinara. Zarada nedovoljna za dostojanstven život, radni uslovi nedostojni čoveka i menadžment koji na novinara/ku gleda kao na potršnu robu nisu preduslovi koji omogućavaju razvoj kritičkog i nezavisnog novinarstva.

Možda deo rešenja leži u poboljšanju materijalnog položaja novinarki i novinara, a za tako nešto potrebno je odustati od čisto tržišnog pristupa medijima.

„Da ponovimo – dok sam je vlasnik, niko od vas se neće mešati u privatnu svojinu i privatni posed, to je liberalna ekonomija, kapitalističko društvo“, reči su medijskog magnata Željka Mitrovića, koje doslovno opisuju trenutno stanje u medijima. Možda nam je ipak potrebno nešto drugačije, alternativa koja će staviti ljude ispred tržišta.

Iz „Blica“ nismo uspeli da dobijemo komentar povodom navoda iz teksta, s obzirom na to da na pitanja koja su poslata na redakcijski imejl nikada nismo dobili odgovor.

Tekst je nastao kao deo praktične nastave Škole digitalnog novinarstva fondacije „Slavko Ćuruvija”

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us