Razvoj veštačke inteligencije i potreba za izgradnjom velikih data centara praćeni su talasom protesta – profit tehnoloških giganata stao je ispred potreba i prava ljudi. Kraj se, ako se vlasnici velikih kompanija pitaju, ne nazire. Stalna buka, nestašice vode, poskupljenja struje i zemljišta – samo su deo svakodnevnice za zajednice koje su dočekale izgradnju data centara u svojoj blizini. Cena razvoja je pad kvaliteta života, samo zasad, hiljada ljudi.
Zbog čega je plaćaju, koja je svrha i šta su zapravo data centri, za Mašinu objašnjava dr Miloš Simić, inženjer softvera i istraživač u oblasti distribuiranih sistema i docent na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu (FTN).
„Ideja iza data centara je relativno jednostavna – akumulirati resurse na jednom mestu tako da može da opsluži relativno veliki broj građana. Ovde se pod resursima konkretno misli na računarske resurse memoriju, procesor, hard disk… Možemo ih zamisliti kao zgrade koje sadrže izuzetno veliku količinu računara na jednom mestu koji su povezani u mrežu“, navodi Simić.
Prema njegovim rečima, agregiranje resursa je ključna stvar, zato što omogućava ekonomiju obima, odnosno kupovinom puno računarskih resursa (na veliko) njihova cena postaje manja (isto tako i rentanje istih tih resursa).
„Data centri se koriste pre svega za skladištenje i obradu informacija. Na primer, slike koje napravimo na letovanju ili proslavi mogu biti sačuvane tamo. Na taj način su nam uvek dostupne čak i ako zamenimo telefon, ili čak želimo da ih pogledamo na računaru u drugoj državi“, objašnjava Simić.
Kako docent na FTN-u dodaje, kada broj korisnika koji koriste aplikaciju/servis drastično počne da raste kompanije moraju odgovoriti na ove izazove, a i korisnici žele da pristupe svojim i/ili tuđim podacima bez zastoja.
„Kao klasičan primer može se izdvojiti bilo koja socijalna mreža npr. Instagram. Fejsbuk, TikTok… Slike, video materijal, dokumenti i sve ostalo što se postavi na tim sajtovima biće sačuvano u data centrima, zajedno sa komentarima, lajkovima i svim drugim informacijama. A velika količina resursa omogućava da, ako ste popularni influenser, veliki broj ljudi u isto vreme može da pristupi vašem sadržaju bez problema, naravno, ako imate pristup internetu“, za Mašinu navodi istraživač i inženjer softvera.
Simić ističe da treba voditi računa da postoje dve grupe data centara.
To su data centri opšte namene (Google Photos, Google Drive, One Drive, iCloud, Facebook, Instagram…) i AI data centri.
„Svi su voljni da okrenu glavu na drugu stranu“
Kako istraživač i inženjer navodi, obe grupe troše dosta resursa, ali AI data centri zahtevaju drastično više resursa svake vrste. „I pored obećanja koje su pioniri u oblasti izrekli, mi i dalje nismo ni blizu ostvarenja tih obećanja“, dodaje on.
„Ali ono što neki ljudi žive jeste cena koja se mora platiti zbog postavljenog modela AI data centara i čitave tehnologije! Tehnički termini je brute force, kod nas bi se moglo prevesti kao na silu. Ono što je fascinantno jeste da se studenti računarskih nauka, softverskog inženjerstva po celom svetu uče da ove pristupe izbegavaju, ali kada su u pitanju AI tehnologije, svi su voljni da okrenu glavu na drugu stranu zbog čistog profita, ne obazirući se do čega će to dovesti kratkotrajno, ali i dugotrajno“, ističe Simić.
Sagovornik Mašine ističe čuveni citat iz naučnofantastičnog filma „Park iz doba jure“:
“Your scientists were so preoccupied with whether or not they could that they didn’t stop to think if they should“,
ili u prevodu: „Tvoji naučnici su bili toliko opterećeni time da li mogu, da nisu stali i zapitali se da li treba“.
Potrošnja struje u rangu čitavih gradova
Od čega se, dakle, okreću glave? Sada kada je sasvim jasno kakvi data centri postoje i čemu koriste, upitali smo Simića kakvi su resursi potrebni za održavanje istih.
„Pored računarskih resursa, i ekonomije obima, data centri zahtevaju i druge, neračunarske resurse kao što su struja, voda, zemljište itd. U zavisnosti od veličine samog data centra zavisi i potrošnja istih tih resursa“, objašnjava inženjer.
Na primer, navodi naš sagovornik, moderni data centri troše struje reda stotine megavati, što je ekvivalentno 75.000-100.000 domaćinstava. Poslednja generacija data centara prvenstveno namenjenih za AI servise troši i po nekoliko gigavati struje što je ekvivalentno oko 750.000-1.000.000 domaćinstava.
„Ovo može biti izazvati velika opterećenja na strujne mreže koje nisu sposobne da pokriju takve zahteve. Može doći do nestanka struje i/ili smanjenje snage za građane koji čak ne moraju ni da žive blizu. U nekim situacijama, na primer u Sjedinjenim Američkim Državama, građani često snose i ekonomske posledice kroz stalno povećanje cene struje“, ističe Simić.
Gubitak vode i zemljišta
Pored struje, data centri troše i izuzetno velike količine vode, dodaje naš sagovornik.
„Voda je potrebna za hlađenje čitavog sistema, kao i za održavanje vlažnosti vazduha unutar data centra. S obzirom na to da data centri rade 24/7, oni generišu ekstremno veliku količinu toplote, a voda ima izuzetno dobra svojstva za hlađenje čime sprečava pregrevanje čitavog sistema i trajno uništenje opreme“, objašnjava Simić.
Kako docent na FTN-u dodaje, pored vode i struje, data centri zahtevaju i veliku zemljišnu površinu na kojoj će biti izgrađeni. Ovo može dovesti do povećanja cena nekretnina na mestima gde se grade, ili gubitak obradivog zemljišta za useve, ili nekih drugih lokacija bitnih za određene grupe stanovništva“, navodi Simić.
Programska direktorka Polekola – organizacije za političku ekologiju kaže da se uticaj data centara može se svrstati u direktne i indirektne.
„Direktno to je ogromna potrošnja vode, električne energije, zauzimanje prostora, buka preko dozvoljenih decibela, uništavanje prirodnih staništa i podizanje lokalne temperature. Na to sve dolaze indirektne posledice a to su: nestašica vode za osnovne ljudske potrebe i potrebe ekosistema, (re)aktiviranje prljavih energetskih postrojenja da bi se zadovoljila ogromna potražnja, dodatne emisije gasova staklene bašte, otpad koji završava u siromašnim zemljama u distopijskim razmerama i tamo zagađuje radnike sa sekundarnim sirovinama, iseljavanje ljudi iz pogođenih lokacija ,milom‘ ili silom. Tu je važno osvestiti i da ovakvi projekti kada se jednom loše regulišu i prođu, krče put i sledećim po istom principu i time korodiraju demokratske procedure“, navodi Iva Marković
Život pored data centra
Zbog svih navedenih stvari, Simić ističe da moderni data centri prvenstveno namenjeni za AI tehnologije imaju izuzetno loše posledice na lokalne zajednice i životnu sredinu.
„U SAD gde se ovakvi data centri najviše grade trenutno, možemo jasno videti da ljudi u blizini data centara imaju drastično povišen nivo buke i neprijatno zujanje koje izolacija na objektima ne može da eliminiše“, navodi istraživač.
Pored toga, Simić kaže da postoje prijave da je nakon izgradnje data centara kvalitet pijaće vode drastično opao, njena boja se promenila i ljudi su na nekim mestima primorani da piju flaširanu vodu.
„Postoji studija za data centar ,Stratos‘ koji je trebao da bude izgrađen u saveznoj državi Juta, gde su nezavisni stručnjaci dokazali da će se izgradnjom povećati dnevna i noćna temperatura, a samim tim će i kvalitet života dodatno opasti. Nešto što su investitori ovog data centra pokušali da obesmisle i\ili da prikriju i smanje važnost. Pa čak i da građane nazivaju špijunima drugih država, za šta su dobili tužbe“, navodi Simić.
Širom sveta, gde su data centri izgrađeni i posledice već osetne, dolazilo je do protesta lokalnog stanovništva. Neke zemlje su uvodile ili tek planiraju da uvedu moratorijume na izgradnju novih data centara, a zabrinutost sve više raste.
Simić objašnjava da ljudi u raznim državama zahvaćenim izgradnjom novih data centara protestuju pre svega zbog dodatnog opadanja kvaliteta života i porasta troškova života, cene zemljišta, struje, vode, kvaliteta vode ili nestašica, povećanja temperatura i zvučne buke data centara.
Marković, kaže da, kada do bilo kog protesta dođe, to znači da su ljudi izgubili poverenje u institucije i da se osećaju prevareno.
„Podmuklost izgradnje data centara je upravo u tome što na mala vrata, kroz sivu zonu labave, ili u slučaju Srbije skoro nepostojeće regulacije za te objekte, a pod okriljem navodnog tehnološkog razvoja građanima osvane problem, nekada bukvalno u dvorištu“, navodi Marković.
Dugoročne ekonomske posledice
Kako inženjer softvera i istraživač navodi, dodatna stvar oko koje su ljudi uzrujani jesu svakako dugoročne ekonomske posledice AI-a kao tehnologije – o čemu se jako malo priča. Prema njegovim rečima, prevelika su ulaganja u kompanije koje se bave ovom tehnologijom, a bez jasnog cilja i plana za povrat i/ili dobit novca.
„Za sada nije jasno koje to tačno pozitivne strane ova tehnologija ima. Može pomoći u nekim situacijama, ali zahteva izuzetno puno resursa na svakom koraku od momenta prikupljanja podataka (koji često i nisu legalni, gde vidimo razne tužbe upućene vodećim kompanijama u oblasti zbog ne neetičkog ponašanje), preko obrade i skladištenja podataka do treniranja modela nad skupljenim podacima, i na kraju samog izvršavanja, odnosno upita koje građani postave. Svaki korak na ovom putu zahteva izuzetno veliku količinu resursa, koji nemaju jasnu opravdanost“, smatra Simić.
Kako sagovornik Mašine dodaje, u poslednje vreme je i ekonomska isplativost upitna za razne firme, pa čak i neke od firmi koje su lideri u oblasti ne mogu da puste u pogon neke od centara zbog nedostatka struje. „To nam jasno govori koliko resursa oni troše“, navodi Simić.
Data centar u Kragujevcu
Državni data centar u Kragujevcu, projekat koji je Vlada Republike Srbije proglasila za projekat od značaja, nalazi se na parceli od 4ha i predstavlja kompleks od 2 objekta od ukupno oko 14.000m2. Direktor Kancelarije za IT i eUpravu Mihailo Jovanović rekao je u aprilu da se u rad puštaju moduli 3 i 4 kapaciteta po četiri megavata i dodao da je ukupni kapacitet data centra 14 megavata, pisao je RTS, kada je nabavljen i novi superkompjuter.
Državni data centar u Kragujevcu neće praviti naročite probleme, smatra docent na Fakultetu tehničkih nauka, jer je Srbija malo tržište i nema ekonomske opravdanosti.
„Manji data centar za potrebe države, univerziteta i građana da, ali izgradnje od strane neke od vodećih kompanija za AI poslove mislim da neće biti. Ne bi imalo smisla, ali opet, ni cela tehnologija nema smisla, tako da ovde ništa ne možemo garantovati. Vreme će pokazati. Ali svakako treba da vidimo kako izgradnja data centara utiče na mesta i građane gde ih već imamo, pre nego što mi krenemo bilo šta da pravimo“, zaključuje Simić.
Pre nego što nas talas data centara odnese u nepovrat
Pitali smo programsku direktorku Polekola kakve posledice data centri mogu da prouzrokuju u Srbiji, imajući u vidu već postojeći problem sa pijaćom vodom, ali i mnogim drugim dobrima.
Kako Marković podseća, nekoliko zemalja je uvodilo moratorijum na nove data centre, poput Irske, Holandije, savezne države Njujork i drugih, ali to njihove vlasti nisu uradile preventivno i zbog savesti, već zbog pobune, protesta i tužbi građana.
„U Srbiji imamo aktivan ekološki pokret koji će nesumnjivo naići i na ovu temu, međutim u državnim niti lokalnim regulativama ne vidimo pažnju koju data centri zaslužuju i možemo se opravdano pribojavati koje će se posledice osetiti. Širom sveta data centri su poznati po tome da se grade u izolovanim, siromašnim područjima, gde ne postoji dovoljno moći građana da se izbore za svoju životnu sredinu“, navodi Marković.
Na pitanje ko će prvi osetiti posledice, naša sagovornica kaže da je tu prvo lokalno stanovništvo, ali da niko nije sasvim bezbedan.
„Posledice će upravo najviše osetiti lokalno stanovništvo, ali s obzirom na prognoze i ambicije naše države i veličinu naše zemlje, svi možemo biti žrtve negativnih uticaja data centara. Kada dođe do pucanja električne mreže, što se dešavalo posebno sa data centrima za veštačku inteligenciju jer imaju ogromne oscilacije, sami data centri unapred moraju da imaju svoje krizne generatore (takođe zagađivače!), a domaćinstva, bonice, škole će sačekati. Kada bude morala da bira da li da vodu ima poljoprivreda ili data centar, nisam sigurna da će ova država dobro odlučiti“, ističe Marković.
Ona dodaje da postoje primeri i u jačim državnim aparatima poput Kine ili Nemačke, gde su upravo data centri uspeli da zaobiđu propise i ugroze zdravlje ljudi.
„Zato je dobro da se što više i što pre informišemo i povežemo sa borbama iz drugih zemalja, pre nego što i nas odnese talas data centara u nepovratne nestašice osnovnih uslova za život“, zaključuje Marković.
A.G.A.
