Najava povećanja minimalne zarade ponovo je otvorila pitanje položaja radnika i radnica, ali i načina na koji država određuje najnižu cenu rada.
Prema rečima psihološkinje i istraživačice Sarite Bradaš, smanjenje poreza i doprinosa uz povećanje minimalne zarade predstavlja praksu koja postoji godinama.
„To je jedan od načina da se u stvari poslodavci pridobiju za ono što Vlada predlaže kao minimalnu cenu rada“, kaže Bradaš.
Ona podseća da je tokom prethodnih godina Vlada uglavnom odlučivala o visini minimalne cene rada, dok je prošle godine postignut konsenzus na Socijalno-ekonomskom savetu.
Međutim, problem vidi u tome što se olakšice ne odnose samo na poslodavce koji zaposlenima isplaćuju minimalnu zaradu.
„Taj broj poslodavaca je vrlo mali, tako da vi u stvari dajete olakšice svim poslodavcima i oni koji isplaćuju medijalne zarade, prosečne zarade i ostalo“, objašnjava Bradaš.
Olakšice za sve poslodavce
Kako navodi Bradaš, država najavljeno rasterećenje obrazlaže kroz povećanje neoporezivog dela zarade.
„Navodno poslodavcima koji isplaćuju minimalnu zaradu biće olakšano tako što će se smanjiti, odnosno povećati neoporezivi deo onoga dela koji ide na porez na zaradu“, kaže ona.
Problem, međutim, vidi u tome što se takva mera ne ograničava na poslodavce koji isplaćuju minimalne zarade.
Umesto da se poresko oslobađanje usmeri do iznosa minimalne cene rada, smatra Bradaš, država daje olakšice svim poslodavcima.
„Ja nisam videla kalkulaciju koliko se to isplati. Znači, umesto da idemo ka tome da oslobodimo poreza na zarade svih onih do onog iznosa koji je minimalna cena rada, mi u stvari radimo jednu drugu stvar, dajemo olakšice svim poslodavcima.“
Zbog toga joj, kako kaže, logika takve politike nije jasna.
„Meni logika u svemu tome uopšte nije jasna, osim da se izlazi u susret poslodavcima i onima kojima to ne treba, koji ne isplaćuju minimalnu zaradu“, dodaje ona.
Koliki treba da bude minimalac?
Vlada Srbije predložila je povećanje minimalne zarade sa, kako je navedeno u razgovoru, sadašnjih 550 na 600 evra, dok pojedini reprezentativni sindikati traže da minimalna zarada naredne godine bude 650 evra.
Na pitanje koliko prostora postoji da Vlada izađe u susret zahtevima sindikata, Bradaš ne očekuje da će se to dogoditi.
„Ja ne verujem da će Vlada Srbije izaći u susret sindikatima, odnosno predstavnicima radnika i radnica. To se nije pokazalo ni prethodnih godina“, kaže ona.
Ipak, prema njenim rečima, rasprava ne bi trebalo da se zaustavi na pitanju da li će minimalac biti 600 ili 650 evra. Ključno pitanje je da li je minimalna zarada adekvatna.
„Stalno mi negde skrećemo sa onog pravog pitanja, a to je pitanje da li je zarada, minimalna zarada u ovom slučaju, adekvatna zarada.“
Bradaš podseća da se Srbija, prihvatanjem i ratifikacijom Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, obavezala na ostvarivanje prava radnika na adekvatnu zaradu.
Adekvatna zarada, objašnjava ona, znači zaradu od koje radnik ili radnica i njihova porodica mogu dostojanstveno da žive.
„Minimalna zarada u Srbiji nije takva zarada.“
Zarada za dostojanstven život
Bradaš ukazuje na podatak Centra za politike emancipacije (CPE) prema kojem je zarada za dostojanstven život u 2026. godini oko 154.000 dinara.
Ukoliko se taj iznos uporedi ne samo sa minimalnom, već i sa medijalnom i prosečnom zaradom, kaže ona, postaje jasno da veliki broj zaposlenih u Srbiji ne prima zaradu koja omogućava dostojanstven život.
„Vi vidite da ogroman broj, najveći broj zaposlenih u Srbiji ne prima adekvatne zarade. Dakle, to je ono ključno pitanje“, kaže ona.
Zbog toga Bradaš problematizuje i način na koji predstavnici vlasti govore o visini minimalne zarade. Posebno se osvrće na poređenje minimalne zarade sa minimalnom potrošačkom korpom.
Prema njenim rečima, minimalna potrošačka korpa predstavlja potrošnju 30 odsto najsiromašnijih domaćinstava u Srbiji.
„Ako je nama merilo domaćinstva koja ne mogu da zadovolje osnovne egzistencijalne potrebe, onda ja zaista ne znam ko su nama donosioci odluka i šta oni misle o građanima, građankama Srbije, uključujući radnike i radnice.“
Za Bradaš, upravo je to ključno pitanje aktuelne rasprave o minimalnoj zaradi. Umesto da se govori samo o tome koliko će iznositi najniža cena rada i kakve će olakšice dobiti poslodavci, potrebno je postaviti pitanje da li zarada omogućava radnicima i njihovim porodicama dostojanstven život.
U suprotnom, rasprava o minimalcu ostaje ograničena na iznos koji država određuje, dok se pitanje adekvatne zarade i dalje nalazi u drugom planu.
A.Đ.
