Više od 100 organizacija podržalo je kandidaturu Ane Toskić Cvetinović za novu Poverenicu za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Pravnica i direktorka organizacije Partneri Srbija u radu ove institucije prepoznaje dva posebno zabrinjavajuća trenda: sve teži pristup informacijama od javnog značaja i sve ozbiljnije ugrožavanje privatnosti građana.
„Sa jedne strane u oblasti pristupa informacijama imamo sve veće zatvaranje države, sve veći broj tajnih ugovora, uskraćivanje informacija i nepostojanje odgovornosti onih funkcionera koji kontinuirano uskraćuju informacije. Postoji i veliki problem zloupotrebe ovog mehanizma, koji je detektovao i bivši poverenik, a koji dodatno opterećuje službu i onemogućava novinarima, istraživačima i građanima da na vreme dođu do informacija“, kaže Toskić Cvetinović.
Za nju pitanje pristupa informacijama nije administrativno pitanje, već jedan od osnovnih mehanizama kontrole vlasti. Pravovremene informacije omogućavaju javnosti da reaguje pre nego što šteta nastane.
Kao ilustraciju navodi slučaj rekonstrukcije železničke stanice u Novom Sadu.
„Ne više od sedam meseci pre pada nadstrešnice u Novom Sadu, vaše kolege iz portala 021 tražile su informacije o rekonstrukciji železničke stanice. Nisu ih dobili od nadležnog ministarstva. Žalili su se povereniku, a ova institucija nije na vreme odgovorila na njihovu žalbu, iako su žalbe medija prioritetne i po zakonu moraju da se rešavaju u skraćenom postupku.“
Upravo bi, smatra, ubrzavanje postupanja po žalbama novinara moralo da bude među prvim promenama u radu institucije.
„Mislim da je nedopustivo da jedan medij koji treba da izveštava o javnom interesu, i kome je od izuzetnog značaja da informacije dobije u datom momentu, čeka mesecima na odluku poverenika. Došli smo u situaciju da taj mehanizam zapravo postaje pomalo beskoristan za medije koji na dnevnom nivou istražuju i treba da informišu javnost. A kada prođe nekoliko meseci, informacija možda više neće biti ni relevantna“, kaže Toskić Cvetinović.
Pored brzine postupanja, problem vidi i u izostanku odgovornosti onih koji zakon krše. Poverenik, podseća, ima na raspolaganju i mehanizme sankcionisanja, uključujući prekršajne naloge, ali ih retko koristi.
„Prioritetno postupanje po žalbama medija i novinara jeste jedna stvar, a druga je utvrđivanje odgovornosti onih koji krše zakon. Imate i prekršajne naloge koje poverenik može da izdaje, što se retko radi. To su sve mehanizmi koje treba uzeti u obzir.“
„Imamo državu koja ugrožava privatnost građana gotovo na dnevnom nivou“
Ako je problem pristupa informacijama moguće delom rešavati političkom odlukom da država bude transparentnija, zaštita podataka o ličnosti suočava se sa daleko kompleksnijim izazovima. Toskić Cvetinović upozorava na istovremeni pritisak države i velikih tehnoloških kompanija.
„Imamo državne strukture koje, nažalost, u Srbiji ugrožavaju privatnost građana gotovo na dnevnom nivou. Imamo intenzivan nadzor nad građanima. Imali smo slučajeve prisluškivanja aktivista i novinara, pa i poslanika i advokata. Sa druge strane imamo kompanije, pre svega velike tehnološke kompanije, koje obrađuju podatke građana na masovnom nivou, a koje zapravo nisu ni na koji način potpale pod nadležnost naših organa“, dodaje ona.
Građanin se tako, ocenjuje, nalazi između dva sistema nad kojima ima malo ili nimalo kontrole.
„Imate pojedinca, građanina Srbije, koja je zemlja kandidatkinja za članstvo u Evropskoj uniji, bar još uvek formalno, koji sa jedne strane ima državu koja ugrožava njegovu privatnost – centralizovane su baze, podaci cure, zloupotrebljavaju se. Sa druge strane imate korporacije prema kojima smo potpuno nemoćni zato što nismo država članica Evropske unije i nemamo neke druge mehanizme koje građani Evropske unije imaju. I onda imate jednu instituciju, poverenika, kome bi trebalo da se obratite za zaštitu, a tu nemate dovoljno ni kapaciteta, ali moram reći, poslednjih godina ni integriteta ni nezavisnosti da se suočite sa svim tim pritiscima.“
Nezavisnost ne sme da ostane samo zakonska formulacija
Pitanje nezavisnosti poverenika posebno je važno imajući u vidu način na koji se institucija bira – u Narodnoj skupštini, glasovima parlamentarne većine. Toskić Cvetinović smatra da postoje zakonski mehanizmi koji bi trebalo da zaštite nezavisnost funkcije, ali da je pitanje njihove stvarne primene mnogo složenije.
Jedan od takvih mehanizama jeste mandat od osam godina, bez mogućnosti ponovnog izbora.
„Svrha toga bila je da se ne dođe u situaciju da neko prvi mandat iskoristi kako bi se dodvorio pre svega izvršnoj i zakonodavnoj vlasti i na taj način sebi obezbedio drugi mandat. To je bila zapravo svrha izmena zakona na osnovu preporuka međunarodnih organizacija.“
Drugi element nezavisnosti su resursi.
„Jednako je bitno na koji način obezbediti sredstva iz budžeta i da li onaj ko vodi instituciju zapravo ima kapacitet da pribavi sredstva, recimo, iz nekih međunarodnih organizacija i tako pojača taj deo nezavisnosti od pre svega izvršne vlasti.“
Ipak, ključni test nezavisnosti, kaže, biće upravo izbor u parlamentu.
„U kojoj meri će to sada zapravo biti moguće, ja to ne znam i ne mogu na to da utičem. Ali mislim da, ukoliko je iskreno sve ono što stoji u nekim zvaničnim izjavama naših zvaničnika prema međunarodnoj zajednici – da smo i dalje zemlja na putu evropskih integracija, da smo i dalje zemlja u kojoj postoje demokratske institucije i da se želi participacija civilnog društva – donosioci odluka treba da uzmu u obzir da kandidatkinja koju imaju pred sobom zapravo doprinosi takvim ciljevima. Ako ti ciljevi nisu iskreni, onda mi govorimo o nekom drugom društvenom uređenju i kontekstu“, ističe.
Od biometrijskog nadzora do veštačke inteligencije
Tehnološki razvoj dodatno komplikuje posao institucije koja treba da štiti privatnost. Prepoznavanje lica, biometrijski nadzor i sistemi veštačke inteligencije razvijaju se brže nego što institucije mogu da odgovore na njihovu upotrebu.
Za Toskić Cvetinović poverenik mora da deluje istovremeno preventivno i represivno.
„Poverenik bi trebalo da bude dosta jasniji u pogledu komunikacije sa subjektima o tome na koji način zapravo smeju da se koriste lični podaci kada se razvijaju ili primenjuju neki modeli veštačke inteligencije. Trebalo bi da daje smernice za privredne subjekte i da ima, između ostalog, i edukativnu ulogu kada govorimo o kontekstu veštačke inteligencije i upotrebi podataka o ličnosti.“
Ali edukacija nije dovoljna ako izostane kontrola.
„Ono što je posebno izostalo prethodnih godina jeste taj represivni mehanizam: nadzori koji bi trebalo da imaju ishode u pogledu pokretanja prekršajnih postupaka, pa čak i podnošenja krivičnih prijava. Pomenula sam neke slučajeve, između ostalog prisluškivanje aktivista i novinara, gde zapravo nismo imali institucionalni ishod pred poverenikom, iako su ti postupci inicirani od strane civilnog sektora.“
Zato, zaključuje, institucija mora da radi u oba pravca: da sprečava zloupotrebe, ali i da na njih reaguje kada se dogode.
„Dakle, i prevencija, ali i preduzimanje svih ovih mera koje omogućavaju ovom organu da vrši nadzor nad primenom zakona.“
Kandidatura Ane Toskić Cvetinović sada ulazi u narednu fazu. Nadležni skupštinski odbor trebalo bi da utvrdi listu kandidata i kandidatkinja, nakon čega sledi proces podrške poslaničkih grupa. Za nju je, međutim, već sama podrška više od 100 organizacija važan signal da postoji potreba za drugačijim pristupom instituciji koja bi istovremeno trebalo da bude jedan od ključnih mehanizama kontrole vlasti i zaštite građana.
„Sve ono što smo kolege iz Partnera Srbija i ja radili prethodnih godina u oblastima pristupa informacijama od javnog značaja i zaštite podataka o ličnosti jeste zapravo imalo nekog smisla. Upravo su ti negativni trendovi, koji imaju neverovatne posledice direktno po građane, podstakli odluku da damo svog kandidata ili kandidatkinju – i da to ovoga puta budem ja“, zaključuje u razgovoru za Mašinu.
A.Đ.
