Produktivnost rada je, navodi iz Fiskalnog saveta, tek na trećini proseka Evropske unije, mlečnost po kravi približno upola manja, prinosi po hektaru za oko četvrtinu niži, a čak 90 posto traktora i tri četvrtine kombajna starije je od deset godina.
Međunarodna konkurentnost sektora, tvrde, postepeno slabi, na šta ukazuje osetno brži rast uvoza od izvoza, dok je proizvodnja znatno nestabilnija nego u većini evropskih zemalja, pre svega zbog nedovoljnog prilagođavanja sušama i drugim klimatskim rizicima.
Verovatno najveće ograničenje za budući razvoj poljoprivrede predstavlja brzo smanjivanje radne snage. Između dva Popisa poljoprivrede ukupan obim rada u sektoru smanjen je za više od 20 posto, a gotovo polovina nosilaca gazdinstava danas je starija od 65 godina.
Problem, tvrde, nije koliko država izdvaja, već kako ta sredstva koristi
Država mora da napravi zaokret u agrarnoj politici da bi se oživeo razvoj ovog važnog sektora privrede, koji pored ekonomskog ima izražen socijalni i strateški značaj, smatraju iz Fiskalnog saveta.
Za poljoprivredu se izdvaja oko 1,4 milijarde evra godišnje, računajući sve subvencije, refakcije za gorivo i druga davanja, pa iz Fiskalnog saveta smatraju da reforma u načelu ne zahteva dodatna budžetska izdvajanja, ali da se struktura podrške bitno razlikuje od savremene agrarne prakse.
„Za razliku od EU, u Srbiji su direktna plaćanja daleko više vezana za količinu proizvodnje, broj grla i utrošene inpute. S druge strane, eko-šeme, redistributivna plaćanja za mala i srednja gazdinstva, kao i drugi mehanizmi za podsticaj ulaganja u modernizaciju, očuvanje zemljišta i voda, kod nas su zapostavljeni”, navodi se.
Objašnjavaju da država pretežno finansira održavanje tekućeg i neuspešnog agrarnog modela, umesto da raspoloživa sredstva koristi za njegovu transformaciju – ka produktivnijoj, konkurentnijoj i otpornijoj poljoprivredi.
Problem predstavlja, dodaju, i nestabilnost sistema, budući da su propisi o raspodeli podsticaja menjani, navode, čak 34 put u periodu od 2023. do 2025. godine.
„Takav sistem otežava dugoročno planiranje i obeshrabruje investicije, posebno u sektorima poput stočarstva i višegodišnjih zasada, gde je povrat ulaganja dug.”
Neuspešna agrarna politika utiče i na visoke cene hrane
Posledice ovakvog stanja sve više osećaju i građani, navodi se u saopštenju.
Hrana u Srbiji danas košta oko 96 posto proseka EU, iako je BDP po stanovniku, prilagođen paritetu kupovne moći, tek 51,8 posto EU.
„Tačno je da visoke cene hrane u Srbiji nisu posledica samo poljoprivrede – značajan deo cenovnih pritisaka nastaje i u preradi, distribuciji i maloprodaji – ali niska produktivnost domaće proizvodnje predstavlja deo problema. Posebno je indikativno to što su najviše cene baš u onim segmentima u kojima su i strukturni problemi domaće poljoprivrede najdublji, poput stočarstva”, zaključeno je.
Šta je potrebno promeniti?
Gotovo svi problemi domaće poljoprivrede strukturne su prirode i akumuliraju se decenijama, a svako dalje „guranje pod tepih“ povećava ekonomske troškove njihovog rešavanja, smatraju iz Fiskalnog saveta.
„Više nema prostora za parcijalne korekcije i ad hok regulatorne intervencije: one mogu privremeno ublažiti posledice, ali ne otklanjaju njihove uzroke, a neretko stvaraju nove trajne budžetske obaveze”, navodi se.
Potrebna je, ističu, postepena ali temeljna reforma agrarne politike koja, iako, prema njima, ne zahteva povećanje ukupnog agrarnog budžeta, zahteva drugačiju upotrebu raspoloživih sredstava.
„To podrazumeva postepeno smanjivanje značaja proizvodno vezanih subvencija i drugih kratkoročnih mera, a veće oslanjanje na investicije, redistributivna plaćanja, upravljanje rizicima i mere usmerene na kvalitet i bezbednost hrane i očuvanje prirodnih resursa”, piše u saopštenju.
Fiskalni savet predlaže mogući pravac reforme koja bi se sprovodila fazno, tokom 6-10 godina.
U prvoj fazi prioritet bi, kažu, bila stabilizacija pravila i vraćanje predvidivosti sistema, uz uvođenje redistributivnih plaćanja i pilot eko-šema. U narednoj fazi postepeno bi se menjala struktura podrške – sve veći značaj dobijale bi mere za dobrobit životinja, očuvanje kvaliteta zemljišta i voda, dok bi se proizvodno vezana plaćanja ograničila na sektore u kojima za njih postoji jasno ekonomsko opravdanje.
U završnoj fazi novi instrumenti postali bi okosnica sistema, koji bi se time približio savremenoj arhitekturi Zajedničke poljoprivredne politike EU, uz uvažavanje specifičnosti domaće poljoprivrede.
„Ključ reforme nije samo izbor subvencija, već sposobnost države da složeniji sistem sprovede i kontroliše. Srbija nema dovoljno razvijene elektronske registre, kontrolne mehanizme, laboratorijske i stručne kapacitete koje takav model zahteva. Zato institucionalno jačanje mora početi odmah – kroz uspostavljanje IACS/LPIS sistema, unapređenje registra gazdinstava, jačanje inspekcija i specijalizovanih službi i obezbeđivanje dovoljnog broja stručnih kadrova”, navedeno je.
Konačno, dodaju, reforma agrarne politike ne završava se reformom podsticaja. Neophodno je povećati javna ulaganja u infrastrukturu – pre svega u navodnjavanje i odvodnjavanje, zaštitu od poplava i bujica, skladišne kapacitete i lokalnu i atarsku putnu mrežu.
Istovremeno, zaključuju iz ove institucije, povećanje produktivnosti primarne proizvodnje mora biti praćeno boljim funkcionisanjem čitavog lanca snabdevanja hranom – većom transparentnošću cena i marži, jačanjem pregovaračke pozicije poljoprivrednika i razvojem zajedničke logističke infrastrukture.
D.S.
