Politika u Srbiji nije više to što je bila. Dve subote blokade za redom su najavljivaleburu i oluju jer evo – vlast se povlači; batinaši nemaju auru nedodirljivosti (imali su samo masnice); Aleksandar Vučić koji ne drži konce u rukama kao što je to nekad činio – se nije skoro desilo. Najednom je sve delovalo moguće, razmišljalo se ambicioznije i maštovitije; nešto je zaista izgledalo da umire, i izgledalo je da je jedini problem to što nešto novo nema snage da se rodi.
Ali izgleda da nije tako, jer možda je sve ostalo isto obzirom da je energija jednog od potentnijih narodnih i grass roots pokreta u nas izduvana potezom pera i da sada u toku večeri postaje sasvim jasno da se uprkos taktičkom povlačenju – zapravo ništa nije promenilo. Izgleda da ipak ništa nije umrlo (čak ni projekat Rio Tinta) i da ništa novo nije ni imalo izgleda da se rodi. Džaba Savi Manojloviću sada svo busanje u grudi, on savršeno dobro zna da je ovo poraz.
I reklo bi se da je ključna greška bila odbijanje da se lista zahteva proširi – pitanje koje se iskristalisalo i raspravljalo u emisiji Utisak nedelje. Dilema je bila da li na postojeću listu zahteva (da podsetimo, originalni zahtevi su: ukidanje Zakona o eksproprijaciji i zaustavljanje ustavne promene) dodati još dva: zahtev za smenom članova REM-a i zahtev da se zakonskim rešenjem eksplicitno zabrani otvaranje rudnika litijuma u Jadru. A usput u emisiji je na margini i gotovo neprimetno prošao komentar da se uz nove zahteve javio i predlog promene taktike i selidba protesta ispred Skupštine i u oblik šetnji na ulicama glavnog i ostalih gradova. Tek graviditetu teme svedočilo je i drvlje i kamenje koje je na Zelenovića i Manojlovića – koji su percipirani kao nosioci ova dva suprotstavljena stava – osuo tviter ideološki balon besmisleno ih optužujući redom za sve i svašta.
No, sama je tema izuzetno bitna obzirom da nije u pitanju samo (ne)uspeh aktuelnih protesta već budućnost političke dinamike u Srbiji, pa em moramo skupiti snage da bismo iskoračili iz banalne personalizacije, em moramo i korak po korak, em na kraju moramo malo i o političkoj strategiji kao takvoj.
Zahtev za ostavkom REM-a
Zahtev je imao makar zrno smisla. Privatizovani mediji iz sve snage guraju vladajuću agendu i najogoljeniju režimsku propagandu a članovi REM-a uspešno pokušavaju da se prave mrtvi dok jedna njegova članica naokolo aktivno i orno sipa prorežimski otrov. Na kraju krajeva, već skoro dve decenije nije ni jasno čemu to telo – stvoreno da bi ispeglalo paradoks javnog interesa i interesa privatnih medija – služi, a ponajmanje je jasno to sada. Ali problem je i u tome što čak i da se ovaj zahtev postavi pa ispuni – kako bi to zaista stalo na put medijima koji su sa vladajućom strankom i vladajućom političkom elitom u tesnim političko ekonomskim odnosima i koji (za sada) imaju veoma neposredne interese u održavanju političkog statusa kvo.
I uzmimo da uz to i sam zahtev reflektuje određenu ideološku ograničenost opozicije: smatrati da je politika stvar imanja i nemanja medija (mada je ona nesumnjivo i to) jeste ideološko ograničenje i naivnost obzirom da reflektuje da se ništa osim medijskog uticaja i projekcije moći ne vidi kao alat ali reflektuje i da se sasvim naivno previđa da politika medija nije jednostavno servilna prema vlastima i upravljana institucijama već uslovljena veoma konkretnim i materijalnim interesima medija i njihovih vlasnika. Drugim rečima, pravo je pitanje šta se, sem veoma simboličke pobede, ovim zahtevom kani promeniti? Utoliko ovaj zahtev moram da ocenim sa „svejedno“ a obzirom da je svejedno – onda i nema potrebe da on – tako svejedan – opterećuje bilo koje buduće političke procese.
Zahtev za zabranom Rio Tinta
Sasvim razumljiv zahtev. Svi znaju (a oni koji i ne znaju tačno koji su to zahtevi do sada postavljeni – misle da ovaj zahtev već stoji) i da iza barem jednog od dva sivonjski gurana zakona stoji Rio Tinto i olakšavanje njihovog projekta1 a da iza zahteva demonstratana stoji težnja za eksplicitnom zabranom rudnika u Jadru. U izvesnom smislu, ovaj zahtev bi čak i rasteretio zahteve a ne opteretio, kako je to Manojlović tvrdio, i Zelenović je sasvim u pravu kada kaže da bi dodavanje ovog zahteva oštricu protesta dodatno naoštrilo. Sasvim je bio u pravu i kada je podsetio da projekat Rio Tintovog rudnika neće stati ako se zaustave dva zakona koji su trenutno u fokusu: Rio Tinto je poznat po tome da izaziva ratove ne bi li progurao svoje projekte pa nešto čisto sumnjam da će ih zaustaviti (privremeno) stavljanje dva zakončića ad acta.
Ali Zelenović je ovog puta u pravu iz malo pogrešnog razloga: on tvrdi da zahtev za eksplicitnom zabranom rudnika fokusira pitanje na Rio Tinto, ali greši zato što on u istom mahu defokusira pitanje sa čitavog političko ekonomskog sistema koji projekat Rio Tinta omogućuje. Kapital frendli politike koje omogućavaju i sve ostale prljave tehnologije, linglongove, robovsku radnu snagu, ekološku katastrofu u Boru i Smederevu, ali i neke ostale fenomene: od komoditizacije urbanih sredina, pretvaranja gradova u turističke proizvode i izgradnje ekskluzivnioh bogataških kvartova sve do tretiranja radnika kao potrošne robe, nehumanih uslove rada, normalizacije rada za minimalac i slično.
Drugim rečima, otvorenost za izgradnju širih ali opasnijih političkih pozicija te njihova reartikulacija u zahteve koji mogu da grade neki „totalniji“ politički pokret je ključna ukoliko shvatamo (a nadam se da nismo jeli bunike i da shvatamo) da veliki broj partikularnih problema koje kao društvo imamo proističu iz centralnog političko ekonomskog procesa: podešavanja države u sve efikasniju administraciju sa centralnim zadatkom servisiranja potreba kapitala.
I u tom smislu tvrditi da će se ekološki problem rešiti zabranom Rio Tinta je kao tvrditi da ste rešili problem zagađenog vazduha tako što ste zatvorili prozor. Drugim rečima, proširivanje zahteva – i to ne samo na ovaj o zabrani rudnika, već zahteva za ukidanjem političko ekonomske doktrine koja štetne projekte omogućavaju – je ključna politička doktrina budućnosti.
Uzevši sve u obzir: za ovaj predlog glasam sa „da“, obzirom da ispunjenje ona postojeća dva zahteva svakako neće zaustaviti projekat Jadar ali u isto vreme ohrabrujem i sve dalje ekspanzije u pravcu zahteva za dokidanjem nadstranačke političko ekonomske taktike podilaženja zahtevima i izvoljevanjima kapitala i njihovih vlasnika.
Gde ćemo sada?
I na kraju – zahtev za promenom strategije i pomeranjem protesta sa blokada raskrsnica i autoputeva u centre gradova i ispred institucija. Ovo se najodlučnije mora odbiti. Jer iskustvo ostalih protesta pokazuje da je uspeh građanskih demonstracija obrnuto proporcionalan njihovoj blizini institucijama: što protest više odruči od institucionalne borbe – to mu je konačni efekat veći. A razlog je jednostavan: iako političke institucije, uključujući tu i samog predsednika Srbije, deluju kao ključne tačke odlučivanja – to je potpuno pogrešno.
Ključne tačke odlučivanja i političkih preloma se nalaze u rukama finansijski najmoćnijih grupacija danas – bilo da su oni strane rudarske kompanije ili vlasnici domaćih firmi, a ključna podrška koju SNS ima je podrška ekonomskih elita. A moć bogatih zavisi od protoka kapitala. Stoga je zaprečavanje tog krvotoka drugo najefikasnije oružje koje imamo u rukama (generalni štrajk je prvo) i samo će ono u dovoljnoj meri suprotstaviti buržoaziju i njeno političko krilo trenutno oličeno u SNS levijatanu. Zato se ovakva pacifikacija protesta nikako ne sme dozvoliti.
Pitanje političke doktrine
Ali ovde zaista pitanje nije samo o ovim konkretnim zahtevima: ovde je pitanje da li je budućnost političke dinamike Srbije u „single issue“ pokretima (onim pokretima koji se fokusiraju na jednu temu) ili pak u širim frontovskim borbama i nešto „totalnijim“ politikama.
I pomenimo na početku: single issue pokreti imaju više merljivih uspeha, ne samo u Srbiji, već u proteklih nekoliko decenija u celom svetu. Ali oni su uspešniji (a pomalo i favorizovani) ne samo zbog toga što imaju inherentne prednosti (sposobni su da skupe ideološki inače nespojivi front, imaju fokus koje je teško pomeriti, daju arhitekturu za oštru konfrontaciju koja inače nedostaje građanima koji su najčešće otuđeni od političkog odlučivanja…) već prvenstveno zbog svoje sopstvene nesposobnosti da se artikulišu kao temeljno i strukturno subverzivni. Drugim rečima, pokreti usamljenog cilja i visokog fokusa imaju veću šansu da ostvare cilj, ali isto tako nemaju gotovo nikakve šanse da dovedu do osetnih širih društvenih, političkih i ekonomskih promena a kamoli onih strukturnih. Drugim rečima: single issue pokreti izgledaju uspešnije a država će njima češće i lakše činiti ustupke upravo zato što su, kad se podvuče crta, bezopasni za sistem.
Jer, u skladu sa onom dosetkom o pogotku koji omaši sve ostalo sem cilja – u svakoj single issue borbi pristutna je i neizbežna utvara svega onoga čega se ona ne dotiče.
I upravo je globalni ekološki pokret glavnog toka jedan single issue pokret i nije ni čudo što ima tendenciju da se pretvori u inteletualno-moralnu masturbaciju nešto bogatijeg dela planete i da sakrije da u centru globalnih ekoloških problema stoji klasa.2
I zato je bitno da li će neki budući veliki protest znati da artikuliše i široke ideološko političke pozicije, široke političke frontove (makar i po cenu slabije podrške), totalnije politike i da li će biti sposoban da i ideološki i strateški i taktički iskorači iz zadatih političkih matrica. Drugim rečima, da li će artikulisati neke nove levlje i opasnije politike i zahteve.
Jer ako može – onda se otvaraju mogućnosti i može da se zahteva čitava lepeza stvari: tražimo onda i referendum za Rio Tinto, i referendum za svaku veliku investiciju, i lokalni referendum za svaku manju investiciju. Postavimo pitanje i kakvo je to društvo u kojem živimo i kakvo je ono u kojem želimo da živimo; postavimo onda pitanje da li želimo da živimo u društvu u kojem svaki dan moramo ni krivi ni dužni da crvenimo pred nekom nevinom decom koju država neće da leči i za koju moramo da skupljamo milostinju. Na kraju postavimo pitanje i potrebe stranih investicija, postavimo pitanje cene rada, postavimo pitanje zašto smo kao građani potpuno isključeni iz procesa odlučivanja o ekonomskoj politici.
Onda nešto novo stvarno može da počne se rađa.
