„Ja sam ćacika. Sve ove žene ovde su ćacike. Naše majke, naše bake, sestre, drugarice. Sve žene koje volite, koje poznajete, koje svakodnevno srećete – sve žene su ćacike“, poručila je Marija Stanković, studentkinja medicine i kandidatkinja za poslanicu na listi Srpske napredne stranke, nakon što su u javnosti objavljeni snimci i poruke u kojima se govori o tome šta će biti sa „ćacikama“ ukoliko studenti pobede na izborima. U prethodnom obraćanju javnosti, Ana Brnabić je, govoreći o objavljenim snimcima, pomenula i pretnje silovanjem.
Stanković je poruku postavila kao odgovor na ono što je predstavila kao pretnju ženama koje se nalaze na drugoj strani političkog sukoba. Ali upravo način na koji se tema nasilja prema ženama pojavljuje u ovom političkom obračunu otvara pitanje šta se događa kada se iskustvo i strah od nasilja pretvore u sredstvo političke komunikacije.
Za Biljanu Janjić, izvršnu direktorku FemPlatza, posebno je zabrinjavajuće to što temu nasilja prema ženama, uključujući seksualno nasilje, koriste akteri koji istovremeno predstavljaju deo institucija sistema.
„Zabrinjavajuće je što članovi i članice vladajuće partije, koji čine i institucije sistema u ovom trenutku, zloupotrebljavaju temu nasilja prema ženama, uključujući i seksualno nasilje, u predizbornoj kampanji kako bi zastrašili žene iz biračkog tela i predstavili se kao neko ko će osigurati bezbednost“, kaže Janjić za Mašinu.
Prema njenim rečima, dodatno je problematično što se tema zaštite žena od nasilja u ovom slučaju koristi kako bi se politički promovisao i zaštitio jedan muškarac.
Istovremeno, kako dodaje, postoji veliki raskorak između političkih poruka o zaštiti žena i stvarnosti u kojoj zaštita od nasilja ne funkcioniše kako bi trebalo.
„Na svakom koraku vidimo da zaštita žena od nasilja ne funkcioniše kako treba u Srbiji. U ovom slučaju, širenje straha od seksualnog nasilja je zloupotrebljeno u političke svrhe, a s druge strane se navodi o preživljenom nasilju velikog broja žena ili ignorišu ili relativizuju u javnom prostoru“, kaže Janjić.
Granica između političke kritike i nasilja
Pitanje koje se u ovakvoj situaciji nameće jeste gde se završava politički sukob, a počinje nasilje – odnosno podsticanje na nasilje.
Za Janjić, ta granica je u Srbiji odavno pređena.
„Mislim da je kod nas politički govor odavno prešao sve granice političkog sukoba ili kritike“, kaže ona.
Kako navodi, posledice takvog govora vidi u različitim oblicima nasilja i pretnji prema ženama – od gaženja automobilom i premlaćivanja, preko pretnji silovanjem i seksualnog uznemiravanja, do pretnji po život i bezbednost.
Poseban problem, prema njenim rečima, predstavlja kontinuirano targetiranje žena u političkom i medijskom prostoru.
„Direktnom nasilju doprinosi i svakodnevni politički govor, targetiranje i blaćenje žena koji su veoma zastupljeni u javnim nastupima, prorežimskim medijima, na društvenim mrežama“, navodi Janjić.
FemPlatz je, prema njenim rečima, u poslednjih 10 dana pregledao oko 400 tekstova na odabranim onlajn medijskim portalima. U zavisnosti od portala, između osam i 30 odsto tekstova odnosilo se na žene koje učestvuju u izbornom procesu.
„Više od polovine ovih tekstova na režimskim portalima imaju negativan ton prema ženama sa Studentske liste, a trećina nema nikakve veze sa izbornim procesom ili programom i obiluje rodnim stereotipima“, kaže Janjić.
U takvoj situaciji, smatra ona, teško je govoriti samo o političkoj kritici ili sukobu mišljenja.
„Ne možemo onda da govorimo o političkoj kritici ili sukobu mišljenja već o diskreditaciji žena, ponižavanju, a neretko i pozivanju na nasilje“, navodi Janjić.
„Ćacika“ kao odgovor na targetiranje žena
Poruka Marije Stanković pokušava da politički označen pojam „ćacika“ proširi na širu grupu žena. Ona govori o majkama, bakama, sestrama i drugaricama, odnosno o ideji da se političko targetiranje jedne grupe žena može razumeti kao pretnja ženama uopšte.
Međutim, Janjić upozorava da ni takav odgovor nije bez problema.
„Problem sa ovom izjavom je što s jedne strane doprinosi dodatnoj polarizaciji između ‘nas’ i ‘njih’, što je uvek pogrešan pristup u obraćanju ženama, a s druge strane je pokušaj neke vrste viktimizacije žena koje su za vladajuću partiju“, kaže ona.
Prema njenom tumačenju, problem nastaje i zato što se poruka obraća ženama kao jedinstvenoj grupi i pripisuje im određena značenja.
„Najveći problem je što zapravo pokušava da se obrati svim ženama i okarakteriše ih na određen način, koji u javnosti ima negativnu konotaciju, što je dosta ponižavajuć odnos prema ženama“, navodi Janjić.
Ipak, upravo u kriznim situacijama, dodaje ona, ženska solidarnost može imati važnu ulogu.
„Svaka analiza pokazuje da u kriznim situacijama ženska solidarnost jača kao strategija opstanka i potrebno je da negujemo i jačamo ove veze protiv nasilnih i ponižavajućih poruka“, kaže Janjić.
Za FemPlatz je zato važno sačuvati prostor za solidarnost među ženama, ali bez dodatnog učvršćivanja političkih podela.
„Neophodno je da sačuvamo poštovanje prema ženama“, poručuje Janjić.
Ko treba da reaguje?
Ako politički govor preraste u targetiranje, ponižavanje ili pretnje, pitanje odgovornosti više nije samo pitanje političke komunikacije. Prema Janjić, u konkretnom slučaju postoji čitav niz institucija koje imaju mogućnost da reaguju.
„U ovoj situaciji, sve nezavisne institucije, uključujući Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Zaštitnika građana, Poverenika za informacije od javnog značaja, imaju mandat i mogućnost da reaguju u javnosti, kao i različita regulatorna i savetodavna medijska tela“, kaže ona.
U pojedinim slučajevima, dodaje, prostor za reakciju postoji i za pravosudne aktere, relevantna ministarstva i koordinaciona tela.
Problem, međutim, vidi u tome što takve reakcije izostaju.
„Nažalost, naša realnost je da se to već duže vreme ne dešava, a svima je jasno da imaju ogromnu institucionalnu odgovornost u trenutku zloupotrebe političke moći“, navodi Janjić.
Zbog toga FemPlatz insistira na dokumentovanju svakog pojedinačnog slučaja, čak i onda kada postoji sumnja da institucionalni odgovor neće uslediti.
„Naša poruka je da uvek beležimo sve incidente, prijavljujemo institucijama čak i kada ne verujemo u pozitivne ishode, dokumentujemo nasilje i koristimo za unapređenje rada institucija i za funkcionisanje u nekoj demokratskoj budućnosti“, kaže Janjić.
U slučaju aktuelnih poruka o „ćacikama“, tako se pitanje ne završava na tome ko je kome odgovorio i čija je politička poruka bila snažnija. Za FemPlatz, mnogo važnije pitanje jeste šta se događa kada se nasilje prema ženama uvodi u politički govor, ko ga koristi, na koji način i šta institucije rade kada takve poruke postanu deo javnog prostora.
Jer, kako upozorava Janjić, problem nije samo u jednoj poruci. Problem nastaje kada se strah od nasilja prema ženama počne koristiti kao sredstvo političke borbe, dok se istovremeno stvarna iskustva nasilja žena ignorišu ili relativizuju, zaključuje ona.
A.Đ.
